|
Milivoj Andjelković (Amika) PRIČE ZA SVAKI DAN |
|
Ponedeljak: Vozio je brzo, u ritmu kolone, čuvajući mesto u njoj. Na čelu je bio drčni, srebrnasti auto koji je povremeno izmicao, do prvog semafora. Tu ga je kolona sustizala, uletali su u zeleno i nastavljali dalje, svi zajedno, kao da učestvuju u nekom tajnovitom dogovoru. Poprečna ulica koju je tražio ostala je iza njega pre dva, možda i tri semafora. Opila ga je čar zajedničke vožnje i jednostavno je nastavio, u ritmu kolone, osluškujući predenje motora i meki šapat guma. Volan se podatno prepuštao njegovim rukama, pedale su sa blagim otporom prihvatale komande. Sunce je blještalo na laku haube dok je motor hipnotički gutao sivu traku druma, kao da u sebe usisava svet. Levo i desno, na malim ekranima spoljnih retrovizora, neprekidno se emitovao ubrzani film zgrada, izloga, vozila i drvoreda koji su nestajali iza njega. Osvestio se na izlazu iz grada: šta ja to, ovde, tražim? Usporio je, uključio migavac i skrenuo na levu traku. Šareni kaleidoskop na ekranima retrovizora naglo je promenio ritam, kolona je nervozno zatreptala migavcima i užurbano ga pretekla. Parkirao je auto, protresao glavom i izašao iz kola. U staklu izloga za trenutak je ugledao svoje lice. Ali to nije bio lik koji je godinama pamtio. Izmedju izbledelih kutija keksa, obrušenih piramida čokolade i rasutih bombona lebdeo je neki njemu nepoznat odraz. Iznenadjen, prišao je izlogu, da se približi svom novom liku. Odraz se prelomio preko šarenih omota i povukao u dubine prodavnice. Stajao je, licem uz staklo, i sa sigurnog odstojanja posmatrao sebe, dalekog i mutnog.
Utorak:
Počelo je kada je Tamo daleko zamenio sa Satisfaction Rolingstounsa. Legende su najavile koncert u njegovom gradu pa je – njima u čast - promenio melodiju na mobilnom. Prvo je osetio svrab na ruci, kao kolonu nevidljivih mrava. Češao je, mazao, posipao... Dobro je, proći će. Karte još nisu bile u prodaji, kad, usred noći, kao da je neko udario u gong: opet svrab, onaj nesnosni. Ponovio je postupak, šetkao po sobi, ali, jok, ne vredi, mile li, mile... To, naravno, nema veze, ali vratio je Tamo daleko na mobilni. Možda se preci bune, šalio se i čekao: Šta će sada biti? Usred noći opet isto: nečujni gong koji zove na uzbunu i češanje: ni Tamo daleko ne pomaže. Pojavilo se i crvenilo, ni preci nisu kao što su bili… Onda je na mobilnom, ispod navlake, otkrio krastu skorele prašine. Sastrugao je, oprao vinjakom, isprao lozom... I svrab nestade, kao rukom odnesen. Zajedno sa crvenilom. A Tamo daleko je ostavio. Za svaki slučaj, u počast predaka.
Sreda Na kursu ikebane se našao slučajno, umesto bolesne verenice. Zamolila ga je, a oči su joj blistale, ne samo od temperature, nadao se. I tako je otišao oran da sve vidi, čuje, uradi i zapamti za nju. Kao da su mu se sva čula probudila. A tada se, izgleda, budi još nešto nad čime nemamo vlast. Učio je kako se seckaju biljke, amputiraju grančice, otkidaju listovi i savijaju stabljike. One koje se uporno ispravljaju, uputila ga je instruktorka, treba malo recnuti da bi se povile u željeni estetski oblik. Sok iz presečenih stabljika je kapao, srž se lagano prevlačila mrenom, lišće je mlitavo visilo na onemoćalim stabljikama… Mirisi biljaka su bili prejaki, kao pozivi u pomoć. Zamutilo mu se u glavi, odložio je vrtlarske makaze i gledao kako to ostali rade. Oko njega se nemilosrdno kasapilo, sve te fine i nežne damice lakiranih noktiju rukovale su makazama, noževima, seckalicama i sečivima svih vrsta kao ljuti saracenski gusari. Ništa nije moglo da ih zaustavi sve dok ne bi dobile harmoničan raspored, uzbudjujući ritam, novu celinu koja je lepota sama po sebi… Višak destrukcije za suvišak estetike. Uz sve to tranžiranje biljnog sveta preslišavale su se iz engleskog: - Ono save sa kompjutera, znaš šta to znači? Snimiti, odnosno sačuvati, spasiti… - A liks of love znači nežan poljubac, ali i liz, onaj, znaš, oralni… Seckanje, kraćenje, kidanje i savijanje se nastavljalo, jednostavno i lako, kao engleske reči koje izleću iz rečnika da bi se zauvek uvukle u njihovo pamćenje. Biljke su intenzivno mirisale, a gomile amputiranih cvetova, grančica, listova i delova stabljika vukle su se oko njih. Na kraju časa prišla mu je instruktorka. Njegove biljke su bile cele, bez otkinutih delova, rasporedjene u tri grupe. - Šta je ovo? – upitala je oprezno, kao da stupa na nepoznat teren. Sve polaznice su nagrnule da vide to čudo od umetnosti, taj originalni suvišak estetike koji iznenadjuje čak i instruktorku. Samo slova. Tri magična slova. - S O S – sricale su. - S O S – potvrdio je. – Ili, u prevodu: Spasimo! Naše!! Duše!!! Dok se vraćao kod verenice, mobilni su zujali, priče su se umnožavale i preplitale kroz etar. - Šta si to, tamo, uradio? – pitala ga je začudjeno. Sjaj u njenim očima je potamneo, reči su imale oštar prizvuk škljocanja vrtlarskih makaza. - Gledao, slušao... I malo ih propitao iz engleskog – objasnio je.
Četvrtak Vraćao se ranije nego obično – juče su preterali sa žurkom pa su devojke žurile kućama, a samo muško druženje kao da je izgubilo smisao. Još na autobuskoj stanici znao je preostali deo večeri: petnaest monotonih minuta vožnje (deset stanica i neizvestan broj crvenih semafora), pet minuta brzog hoda kroz rasplinute svetlosti u pratnji čežnjivog čopora napuštenih pasa, čekanje sporog, uvek zauzetog lifta… Na televiziji je neki od onih starih, mutnih filmova koje je već gledao i nemušte političko-revijalne emisije koje neće gledati. Telefoniraće, pustiti neku dobru muziku da ga obodri (Satia i Vagnera, pa Štrausa i starog, dobrog Amstronga i Elu Ficdžerald, da sve to izravnaju), pregledaće beleške i malo, kao, raditi, da uspostavi mir sa samim sobom… U polupraznom autobusu jek motora je sve zaglušio i dok je visio o držaču uglačanom od bezbroj prethodnih ruku, tela prepušenog inerciji brzine, sva dogadjanja tog i prethodnih dana neosetno su se spleli u jedinstvenu celinu, u harmoniju prošlih i izvesnost budućih dana. Šta se to, upravo, dogodilo, zapitao se. Moć sažimanja? Čari prepoznavanja? Ili tek samoprihvatanje, spokojstvo prepuštanja? Uznemireno je spustio ruku a autobus je počeo da naglo koči, kao da odgovara na njegov znak. Zateturao se: pobuna tela, grč mišića, refleksni pokreti ruku i posrtanje izmedju sedišta. Kratka vizija Urgentnog centra i bolničke sobe. Najzad je uspeo da zgrabi uglačanu šipku držača, autobus je usporio i stao. Prva stanica posle desne krivine, setio se, ipak sam stigao kući. Matrica je sveobuhvatna i nepromenljiva. Izašao je, pneumatska vrata su preteći zašištala zatvarajući se i autobus je otišao bljeskajući osvetljenim frizom prozora. Oko njega se sklopio mrak, u daljini su treptale retke svetiljke i on odjednom shvati da ovo nije njegova stanica i da više ne zna ko je.
Petak Noćni provod se neprimetno odužio i trajao intenzivno sa, činilo se, sudbinskim značenjima. Trgao se ujutru i pokajnički vratio porodici. Ništa neobično, ono što nam se svima dogadja, mnogo redje nego što to želimo. Brzo bi ga zaboravio da tokom te noći nije izgovorena rečenica koja mu je, potom, danima proletala kroz svest kao sjajna zvezda repatica: Kasni poslovni ručak u razuzdanosti letnjeg predvečerja, promene restorana i atrakcija, noćni susreti koji obećavaju, i tada: Čovek je slobodan… Prijateljski izlazak sa koleginicom, dug i poverljiv razgovor, medjusobno razumevanje, ruka u ruci i: ...ali ne i … Iznenadna mogućnost za dobar biznis koja, uz kratko zatvaranje očiju, donosi izuzetnu ličnu dobit, kad: …ono duboko u nama… I šta sada, pitao se. Šta je to? Mudrost okasnelih godina? Osećaj odgovornosti? Ili samo – kukavičluk? Zaista, čovek jeste slobodan, ali ono duboko u nama...
Subota Odlučio je da najzad promeni svoj život. Onoj bandi na poslu o n je dao otkaz i počeo da radi ono što voli. To mu je donelo unutrašnje zadovoljstvo i spokoj, ali i mnogo manje para. Zatim je iz kuće rasterao ženinu rodbinu što mu je omogućilo neke uštede, a brak pretvorilo u predvorje pakla. Sa svojom rodbinom se posvadjao, pokušavajući da raščisti nerešena pitanja nasledja i druge imovinske odnose. To ga je pomirilo sa ženom, ali još više finansijski opteretilo. Na sreću, ženina rodbina se vratila i priskočila mu u pomoć, a uskoro je našao i posao: jeste da su banda, ali bar dobro plaćaju. Sve to mu se nije svidjalo, osećao je unutrašnju napetost i rastrzanost ali ga je održavalo saznanje da je sve to privremeno jer uvek može da promeni svoj život.
Nedelja Kada se probudio već je bilo kasno posle podne, napolju su šumele breze i on oseti nešto što bi se moglo nazvati plamsajem sreće. Ovde nije imao nikakvih obaveza, samo zrelo, celovito vreme i radost iščekivanja. Kao i ovaj dan što je već izmicao: zadovoljstvo putovanja na planinu, dolazak i prvi obrok, okrepljujući san. Čitav dan je bio smešten u toj jednoj, običnoj rečenici. A jučerašnji? Nervoza i zaostali poslovi koji se najzad moraju obaviti, jedan otvoren sukob i drugi privremeno odložen za neko drugo (bolje?) vreme. Umor i glavobolja, mučno pakovanje i loša noć. Dovoljno za neku komplikovanu i dosadnu priču “iz života” koju nikad neće napisati. Za razliku od ove rečenice: zadovoljstvo putovanja na planinu, dolazak i prvi obrok, okrepljujući san... Lepota je u jednostavnosti, setio se. A sreća? – zapitao se. Da, sreća. Može li se, uopšte, na nju pomišljati? Izašao je na terasu, sunce je tonulo u plamteću magmu boje bakra, meke senke su izduživale svet. Breze su treperile na vetru pokazujući onu lepšu, svetliju stranu svojih listova i on pomisli da sreća, izgleda, zavisi od veštine sa kojom izlazimo na kraj sa odsjajima svojih snova. |
| PISAC O SEBI |
|
Zovem se Milivoj Andjelković, živim u Beogradu... |
