Boris Ptracki: Crna svadba

1.

Milenku je već bila dvadeset i treća godina. Dvije godine su bile od kako je redovno svake večeri, tačno u ponoć, odlazio tihim korakom u toalet i palio i gasio dva puta svjetlo, nakon čega bi se popeo na stoličicu i glavu isturio kroz mali četvrtasti prozor. Na drugom brdu, nekih petsto metara od Milenka, dva puta bi sijevnulo žuto svjetlo na prozorčiću nekoliko časaka kasnije. Poslije toga Milenko je lijegao sa smiješkom u krevet i snivao lijepe snove.

To drugo svjetlo je palila Jovana. Jovani je bilo dvadeset i jedna i već su je prečesto pitali kad se misli udavati. Sramežljivo je odgovarala da neće još, ali po crvenilu obraza i gledanju u pod bilo je jasno da ona bi odmah ako treba.
Ni Milenka ta pitanja nisu mimoišla. On je odgovarao da ne zna kada će i da ga puste na miru, nakon čega bi odmah mijenjao temu razgovora. Ženilo se njemu, još kako mu se ženilo, ali sve ga nešto bio strah da Jovanini neće dati, jer je u selu bilo i boljih kuća od Milenkove, a Jovana lijepa kao zdrava i sočna jabuka.
Kanio se on još od kako je počeo da radi u firmi da ode i zatraži ruku svoje dragane, ali sve mjesec za mjesecom se potrefiše nekakvi događaji koji su mu izbijali platu iz džepa – te svadba, te rodilo se, te uselili se, te ovo, te ono, a da ide puncu sa kilom kafe i keksom, nekako mu bilo bezveze.
No, ako se i vjenčavalo, i rađalo, i useljavalo, pa i ovo i ono, ne može vječito ni tako. Primi Milenko platu i još nekakav bonus pride, i ode u grad da kupi poklon dostojan budućeg punca. Kad ga je mati vidjela kako se sredio prije nego će krenuti, sve joj je bilo jasno, iako je Milenko uporno govorio da to nema veze sa tim, pri čemu je bio providniji od prozora.

2.

Jovanin otac, Janko, bio je veoma prijatno iznenađen poklonom – najnovijim modelom dvd plejera, iako njegov stari televizor nije mogao da se pari sa njim, te je od prve bio veoma srdačan prema Milenku. Podviknuo je ženu dva puta da kuha kafu i iznese slatko, iako je ova i prvi put sasvim dobro čula, pa je Milenka poveo da sjednu u baštu jer je ljepše.
Iako se Milenko malo zbunjivao i povremeno se crvenio kao ruža, održao je poprilično solidan i uvjerljiv nastup, a i dvd je učinio svoje, pa je Janko bio izuzetno odobrovoljen. Malo se promeškoljio na stolici, otegao jedno obećavajuće „e“, pa udari u pričanje o značaju i ljepoti bračne zajednice, doduše, poprilično dugo i uz more nepotrebnih poređenja i ponavljanja, ali na kraju završi riječima: „ …i, ako je tako ko što kažeš, ako te Jovana stvarno voli, ja nemam ništa protiv! Samo još da pitamo nju!“
Nije bilo potrebno pozivati, jer je majka u Milenku prepoznala prosca, pa je i sama, pošto je poslužila, otrčala da pripremi Jovanu za ovaj čas, i odmah poslije Jankovih riječi, njih dvije se pojaviše iz kuće i sjedoše kod njih dvojice.
Jovana je bila odjevena u novu haljinu, a kosa joj je bila brižljivo iščešljana i spletena u pletenice. Majka Dara nije imala kecelje, a košulja joj je bila čista. Otac Janko se ponovo promeškolji na stolici, otegnu obećavajuće „e“, pa nanovo udari o čarima i značajima bračne zajednice, a Milenko primijeti, doduše samo za tren, jer mu se doimalo suviše grešnim da tako misli, da njegov budući punac dosta toga priča u kontradiktornom odnosu na priču koju je on već jednom saslušao. Srećom, majka Dara intervenira sa par spretnih upadica, pa Janko završi prije nego što bi sam od sebe završio i reče: „ …i tako kćeri, ako je to taj za kojeg ti srce kaže, moj očinski savjet je da pođeš za njega, jer vidi se da je radin i pošten, a i kuća mu je na takvom glasu, i uz njega, siguran sam, doživjećeš krasnu budućnost, a i mi, tvoji stari otac i stara majka sa tobom, pa i baba i deda, i tvoja braća, Radule, Radosav, Radašin i Jovan, a i rođaci svi bližnji, pokojni i živ…“
Jovana je požurila da odgovori da pristaje, jer je bila strahovito uzbuđena, a pribojala se da bi otac mogao ponovo da zađe dublje u govorenje slobodnim stilom. Rakija poteče, zazvekaše čašice, a otac Janko ode u kuću i izađe sa puškom, te drmnu plotun u jabuku, komentarišući radosno budućem zetu: „Jes vidio! Tačno u najveću sam pogodio, i to po sredini! To je dobar znak!“, iako je pogodio najveću po sredini isto kao što je na vrbi rađa grožđe, ili majka doji bebu kiselom vodom.
U tren oka dođoše i crni cigani u bijelim odijelima i stadoše da duvaju u trubu, lupaju u bubanj, dirkaju u harmoniku i gude u violinu, a is a svih strana počeše da pristižu gosti što, čćim s epozdrave i sreću požale, u vatreno kolo uskaču i vrte li ga vrte. Zaskiča i prase, neko ga malčice izgleda zakoljucno, a i janje nekakvo zameketa, isti razlog u pitanju. Dođoše i Milenkovi, pa se grle sa Jovaninim, vesele se zajedno, i već šale zbijaju o unucima.
U neka doba duplim pucnjem iz puške očevi mladenaca zaustaviše raspašoj, te objaviše tačan dan svadbe i pozvaše sve prisutne da dođu na nju, trideset dana od ovog dana, kao i da pozovu sve svoje ukućane, komšije, prijatelje i putnike namjernike koji se zateknu u gradu, a i sve ostale koji im naumpadnu. Onda gruhnuše obojica u onu sirotu jabuku da označe kraj govorničke pauze i nastavak fešte, nakon čega obojica jedan drugom potvrdiše da su pogodili u najkrupnije jabuke u krošnji, što je svakako, dobar znak.

3.
Sedam dana prije svadbe Milenko je bio na poslu, gore, visoko u šumi. Upravo je bila pauza za ručak, koju je Milenko već zadnjih dvadesetak dana koristio da se prošeta šumom. Iako je ostalim drvosječama navodio kojekakve razloge za te šetnje kao što je da traži gljive ili da jednostavno ne može nešto da sjedi, on je to činio da može da bi se dopisivao preko mobilnog aparata sa svojom vjerenicom Jovanom. Toliko se je zanosio tim slatkim tehnologijskim ljubavnim mrvicama da bi se jedva sjetio da zagrize koji put u sendvič. Hodao je i cerio se čitajući stihove turbo folk hitova koje je Jovana specijalno za njega izabirala, nakon čega bi požurio da i sam otipka neku staru udarnu od Mileta Kitića ili Sinana Sakića.
Zadubljen u displej, nije ni gledao kud hoda, pa upade u gusto grmlje. Noge mu se sapleše, a on poleti da padne, lomeći grane svud oko sebe. Odjeknu pucanj. Osjetio je kaku mu curi niz potiljak i preko vrata. „Au leba mu…“, uspjede da izusti prije nego što postade kadaverom.
„Jesi vidio? A? E ovako se gađa! Jebi me ako ga nisam u oko potrefio!“, začu se dubok i radostan glas koji se približavao upokojenom. „Pa i ja bi ga u oko potrefio da si meni dao da pucam!“, odgovori mu drugi kreštavi glas.
Kad su se probili do grmlja, uletiše u njega kao hajduci, ali čim ugledaše pokojnog Milenka kako pilji u nebo zakovrnutih očiju, nestade im elana. „Au jebote bog…“, izusti krupan i brkat lovac, onaj sa dubokim glasom, „ …pa ovo Milenko… Šteta!“ Mlađi lovac, onaj s kreštavim glasom, stade da pretražuje gdje je metak pogodio. „Nije tečo baš u oko, al’ dobar pogodak!“, objavio je radosno što nije onako kako je tetak tvrdio, dok su mu iz nosa curile zeenkaste sline. „More marš u pičku materinu!!!“, zaurla brko i trehnu mu šamarčinu od čeg ovome u ušima zazvoni kao u praznom loncu kad se izudara čekićem.
Vidi Vaso, to jest brko dubokog glasa, ubio čovjeka. I to ne bilo kakvog, nego mladoženju za kojeg je želio da ulovi divlje prase kao svadbeni dar. Ne vrijedi ni pokušavati da mu se pomogne, njemu je još samo ostalo da u grob prilegne. Izvadi jednu cigaretu i pripali je, pa sjede na zemlju i prekrsti se.
„E moj Milenko! Nek ti je pokoj duši… Izvini, jebiga!“
Do njega se snuždeno spusti i slinavi Avram, bratić Vasin, inače malčice udaren u glavu, pa se i on prekrsti i reče:
„Jebiga Milenko, nije teča hteo da te u glavu gađa! Mi mislili svinja! Nek ti je pokoj duši!“
Vaso mu dodade čuturicu da popije za mrtvog.
Privučeni pucnjem, dođoše i ostale drvosječe. Kako koji vidi šta je bilo, tako se krsti i pada u očaj. „Nisam ljudi hteo leba mi, sve sam mislio da je svinjče!“, pravdao se Vaso, a Avram je za njim ponavljao: „Bogami, nije teča hteo! Sve smo mislili da je svinja! Majke nam!“
Poslije određenog vremena uprtiše ga i ponješe. Ne smije Vasi niko ništa da kaže, mada bi itekako želio. Poznat je on po tome što ne da da mu se govori. Dvojicu je već odležao, a trećeg evo ponese. Kod njega se svi problemi rješavaju šakama, nožem, sjekirom ili zrnom, a centar je uvijek glava.

4.
Vaso je smatrao da je red da on prvi javi za tragediju. Bilo mu je krivo što je ubio jadnog Milenka, ali je činjenica da se radi o nesreći u lovu bila sasvim dovoljna da mu smiri savjest. Hodao je smrknutog lica, jer ne bi valjalo sad baš da bude neozbiljan kad bude govorio o nesreći, a iza njega je kaskao i skakutao Avram, kom je običaj bio da tako budalasto hoda, dok mu se u glavi odigravala bog zna kakva avantura.
Vidjevši ih na tarabi, Milenkov otac, Đoko, veselo povika: „Ooo lovci moji! Uloviste li šta lijepo?“ Blesavi Avram povika ushićeno: „Ulovio je teča, kako on da ne ulovi…“, na što ga Vaso odvali nogom u leđa i grdno opsova boga. Đoko ni ne pomišlja da je sin mrtav, već se misli kako je to njihovo uobičajeno ponašanje.
Vaso priđe i skide lovačku kapu. Nakašlja se malo, ispod obrva pogleda u Đoku.
„Šta je bolan moj Vaso?“, upita Đoko, već pomalo zabrinut.
„Eh… Ne umijem baš kako da kažem… Nesreća prijatelju!..“
„Ama kakva nesreća, kazuj bolan!“
Uzdahnu Vaso duboko. Zamisli se na časak, pa opet uzdahnu. Dopalo mu se tu uzdisanje kao sredstvo naglašavanja ozbiljnosti situacije. „Eto, neću okolišat Đoko… Da znaš, bio sam u lovu, obećo sam vepra, jel… Da ga ja ne ulovim, kupio bih ga! Reko sam, i tako će da bude! Elem, kako krenusmo, tako sam imo osjećaj da će da bude nekog ulova. Znaš, imam ti ja oko i nos za te stvari… Vidio sam čim smo kročili u šumu da je vepar tu… I, hodamo ti mi, a u mene puška zapeta… Samo čeka da opali! Ko da gledam, u oko ću da pogodim!“
„Hajde tečo kaži čika Đoki koga smo upucali, meni se piša, ne mogu više izdržat!“, prekide Avram protestujući. Vaso pokuša da ga dokači šakom u glavu, ali ovaj je to očekivao, pa se spretno izmače. Đoko je gorio od znatiželje, pa je zinuo k’o peš.
„Eto Đoko, jebiga, nesretan slučaj se desio, ja ti upuco Milenka!“, izgovori konačno Vaso i stade tako da ako šta bude može da odreaguje.
Jadnom Đoki se vilica još više razjapi, a u očima stadoše da mu se nakupljaju suze. Sav se ustreperio kao plamen slabašne svijeće, ali u dubini srca je još uvijek tinjala nada. „I to uglavu čika Đoko! Nije baš u oko, al dobar pogodak!“, graknu Avram, a ona nada što je tinjala, tinjala je.
Potekoše gorke suze niz Đokine obraze, a ruke mu ostadoše u podignute u zraku, pa tako da je ispalo poprilično groteskno, malo ono kao da je Đoko na partiju, ono znaš. Plakao je bez glasa, ali očevidno da je bilo izrazito bolno. Vaso je bio ozbiljan, iako mu je to sve pomalo išlo na živce, kao da mu je namjerno upucao sina, jebao ga sin. Avram je zvjerao nekud u nebesa, nakon čega se naglo prenuo i otišao da piša.
Kako je Avram ušao u kuću, tako se začu krik Milenkove majke Mire, a malo poslije i baba Anđelija stade da kriči. Čuvši njih dvije, zacvili i Đoko, a Vasi se obrve ljutito nabraše i on u sebi opsova i boga i pokojnika te pomisli kakva je budala bio kad im je htio pokloniti vepra za svadbu.
Dotrčaše i komšije odasvud, pa Vaso načisto poludi i izmrmlja neku glupost tipa „ostala mi pegla upaljena“, pa pobježe odatle užurbanim korakom, a Avram, koji je u kući jeo kolač i pio sok, potrča za njim sve ga dozivajući niz ulicu: „Tečo! Tečo! Vaso! Baba Anđelija kolače napravila! Tečo!“, ali Vasi nije ni najmanje bilo do kolača.

5.
Vijest je odjeknula selom kao eksplozija nekakve ogromne bombetine. Na sve strane plač, nevjerica, tuga, očaj. Jovana kad je čula, kažu, umalo nije obnevidila od šoka. Milenko se nikada nikome nije zamjerio i bio je omiljen među komšilukom, a naročito među djecom jer je znao da vrti na nunčake. Dolazili i iz policije da istraže, ali Vaso je nekud zbrisao skupa sa Avramom, pojma niko nema gdje.
„Još jadan umre u mraku, bez sveće u ruci! Eto ti šta ti je život… Nikad čovek nije siguran, gde god da se zadesi, može odnekud nekakvo zlosutno tane da doleti i da lepo prođe kroz glavu, a onda možeš lepo da se uvatiš za uši i da igraš!.. Ama i ronac da si, da dole, pod vodom, na dnu jezera stojiš, nekako će ono već naći puta da stigne i do tebe!.. Nema, tako je kako je, šta da se radi sad! “, govorio je komšija Rade tonom kakvim su vjerovatno stari pripovijedali nekakve usmene književnosti uz vatru, iako je njegova žalost bila sumnjiva jer se odavno pričalo da je Rade naopak kao krst na pravom metalcu i da je njegova sreća tuđa nesreća.
Čitav dan kuća je bila puna gostiju koji su dolazili da popiju kafu i izjave saučešće. Kolali su kućom kao krvna zrnca krvotokom, prisiljavajući se da se zadrže bar malo u sobi pokojnikovoj gdje je na krevetu bila njegova slika i odjeća posložena na taj način da izgleda kao da on sam, glavom i bradom, tu leži, dok su svuda oko njega nagomilane stvari koje bi mu mogle zatrebati na onome svijetu i još sto njemačkih maraka pride, nakon čega prebjegavaju u drugu sobu da srču kafu i jedu mezu i sa bolom i tugom u glasu, nekad istinskom, nekad ne, ne propuštaju priliku da se sjete pokojnikovih vrlina, pri čemu je sasvim normalno da neko malčice slagucne i da pridoda po slobodnom nahođenju u korist umrlog, pa čak i ako ga nije nikada u životu nije vidio da kaže: „Bio je dobar čovjek… Velika šteta!“ i da pri tome najozbiljnije bude zagledan u plamen svijeće kao da u njemu pleše niko drugi do sam pokojnik.
Posjetitelji koji su došli između pet i pola šest nisu mogli pronaći Milenkove roditelje da im uruče kafu i kocku i da ponude svoje saučešće na primanje iz prostog razloga što ovi u tom intervalu nisu ni bili kući. Neko će možda naći da su Đoko i Mira krajnje nepristojni kad su u ovakvom trenutku našli da izbivaju iz kuće, pa će još i požurti da otrombolji donju vilicu i kaže: „Aaa!“, ibreteći se kao da mu neko u tenama po posteljini skače, ali takav bi bio svakako u krivu, jer Đoko i Mira su neizostavno morali da odu.
Izbivali su u korist upokojenog Milenka. Na onaj svijet nije dobro otići neoženjen, i sada je valjalo dogovoriti crnu svadbu. Milenkova sahrana će biti Milenkova i Jovanina svadba, sa muzikom, svatovima, kolom, hranom i pićem. Neće biti pravog veselja, ali svadba će biti ispoštovana u svim svojim segmentima.
Jovana je pristala. Udaće se u zoru za pokojnog Milenka. Nema se vremena, jer ne bi bilo zgodno udavati se za leš koji se uščuo kao što je red da se se uščuje, na pokvarena jaja. Odmah krenuše sa pripremama. Do uveče su svi gosti su bili obaviješeteni da trebaju doći sat prije zore pred mladoženjinu kuću.

6.
Vesele trube praćene bubnjem i violinama pustiše svoje mile zvukove iako je nebo tek počelo da se crveni. Pred kapijom kuće žalosti stadoše da pristižu automobili, a u automobilima mnogobrojni svatovi u crnim odijelima i crnim kompletima. Zapucaju i puške, kolo se obrazuje, a kolovođa Milenko sam, doduše, ne baš ono kao živ čovjek, jer jasno je da njegovo tijelo leži u lijesu, nego brat njegov drži sliku njegovu, pa ga to mijenja.

Dolazi i Jovana. Prekrasna joj je vjenčanica, elegantna je i divno skrojena, jedino je malo jebe što je crne boje, a ne bijele kao što smo navikli, ali bože moj, nije ni mladoženja živ, pa svejedno svadbuje. Za Jovanom idu djeveruše ako se ne varam. Svaka od njih suze lije, al’ ne radosnice, nego suze – mučilice.

Kad se sav narod sjedini, udare trube u žestok bećarac i svadbeno-posmrtna povorka krene ka groblju. Iz daljine podsjećaju na sektaše, tako u crno odjeveni, a najbizarnija stvar od svega je mlada koja sjedi na prikolici od traktora uz svog budućeg muža koji leži u kovčegu pored nje. Suza suzu plače, svako malo neko vrisne, ali ne da vrisne ono kao kad žene u kolu vrište, nego prije jer im se vjerovatno slošilo od ove crnila svadbe crne.

Na groblju su stolovi već spojeni, bijelim stoljnjacima prekriveni. Matičar je spreman. Namjestili su mu kraj otkopane rake, spremene da u vječnost primi Milenka. Uz njega stoji pop i kumovi. Lica su im svima sivkasta od gmora groznog. Jedino grobari stoje tamo iza na nekakvoj grobnici i nešto se smijulje, neko je pričao vic ili nešto tako. Njima je crna svadba Milenke i Jovana uzbuđujuća kao i delfinima što su ptičija govna sa srca Baščaršije, i jedino ih raduje činjenica da će bit za popit i pojest drama puno i besplatno.

Crni cigani sviraju, sve se praši od žestine glazbe, ali kad se Jovana i Milenko, mrtvac u kovčegu, pred matičara namjestiše, okrenuše na nekakvu tužnu pjesmu da bog sačuva. Čitava sahrana stala da cmizdri, i ko plače za svaku sitnicu, i ko nikad ne plače. Čak se i oni grobari ucrnjačiše od te melodije i poskidaše kape sa glava.

Muzika stade. Otvoriše bijeli sanduk i uspraviše ga kraj mlade. Unutra ukočen kadaver, u svadbenom odijelu, za reverom mu bijela kitnja zataknuta, lice ukočeno, ozbiljno. Kroz miris ruža malčice probija kiselkasti vonj kužnog zadaha od čega je pop zagrizao donju usnu i namrštio nos, a matičar ne smije ni da gleda ispred sebe.

Pristupiše kumovi, familija. Poče pop svoje, ali svako malo zapinje i zastajkuje, kao da prvi put izgovara lekciju koju je jalovo naučio. Pripalio ono kandilo, kilu tamjana gori, jer od kužnog zadaha mu sve pred oči iskače gospodin kosac s divnom kosom i opominje: „Stalno sam tu pope i čekam te, svaki dan belegijom kosu oštrim da te bolje pokosim, nećeš još dugo…“

Crkveno prođe, a sad opštinsko. Matičar ronda sebi u bradu, na sve strane jecaj tegoban, a njega leden znoj obliva dok se moli bogu da izdrži nemilu siruaciju. Nekakva stara baba kojoj su naočale bile toliko debele da su joj oči izgledale kao riblje i koja je stajala petneastak metara dalje od mladenaca podviknu: „Ljudi on je živ!!!“, a što li joj je to trebalo, jebi me ako će mi ikada biti jasno. Sto godina ima, a pozeriše se i lupeta gluposti.

Naravno, nered ogroman to načini. Mnogi su debelo sujevjerni od prisutnih i sasvim im realno zvuči da je mrtvi Mielnko oživio. Jadni matičar poskoči kao jarac kad mu poliješ jaja vodom od nekih ekstra ljutih feferona i umalo se u grobnicu ne sunovrati, a pop u onoj haljini svojoj raširio ruke i pogled bacio u nebo pa se raspjevao da otjera zloduhe, a još nekad prije valjda volio pop popit, pa nekad negdje za Bajram ako se ne varam kao hajd da mu za trideset maraka pukne petarda u uhu, pa jadan gluh na jedno uho, a i drugo nije baš u top formi, pa fula intonaciju jadan, dere se ko pivara, a još i one babe za njim kao sirene od milicije, ma havarija živa!!!

Smiri se to tu nekako, zbrza ga matičar u sekundi, i konačno pristupiše grobari da spuštaju sanduk mrtvački u zemlju. Dok su ga zatrpavali, crni Cigani opet stadoše da sviraju na tužne melodije, a jedna baba, nesumnjivo nadasve moćna vračara kojoj su u sumrak oči postajale urokljive, stade da baja speed metal glasom iznad rajske svijeće što je neophodna bila radi poništavanja defekta smrti u mraku.

Cvijećem i proizvodima raznim okitiše zakopan grob. Bubanj zalupa, truba stade uvod, i taman kad najviše zabučiše violina zacvili sitno, što sitnije može… Jao kad gruhnu muzika! Au što sviraju crni Cigani! Kolo neviđeno se oplete, takvom brzinom da je ozbiljno postojala opasnost da kuglični ležajevi kola odu u paramparčad. Jedna moma ga tako šiba da joj sve varniči pod nogama, a do nje jedna druga tako drsko trese grudima da ovaj mladić što je prekoputa njih stajao nije znao u koju bi prije gledao. Čak i sam Milenko, zatvoren u fotografiju koju je držao njegov burazer zbog smrtnog hendikepa, tako je vragolasto igrao u onoj fotografiji kao da je priključen na banderu, a ne na ove male tjelesne strujice.

Samo, bez obzira što sijeva kolo, što muzika drma, što se krka i cuga, što sve na veselje veliko liči, osjeća se crna tuga za sinom, ne baš jedincem, ali sin je majku mu. Mira Milenkova u jednom trenutku kao što običaj nalaže morade njemu na grobu da oplete mali folklorski solo, od čega sve žene oči pokriše bijelim rupcima, a muškarci na oči metnuše crne cvikere.
Jovana je morala da stane iznad groba i svečano se zakune, pri čemu je, razumljivo, svako malo zastajkivala jer je gorko grcala: „Dragi moj Milenko… Eto, umrije i ti… Mužu moj… Voljeni, nikad prežaljeni… Voleću te večno… Da znaš… … … Milenko… Godinu dana biću ti verna… svaki dan na grob ću da ti dođem, sveću da ti palim i krst poljubim… A ti se potrudi da nađeš tamo nekog sebi… Jer… Uh, ne mogu!… Ma znaš ti već sve!.. Uglavnom, kunem ti se na vernost leba mi i krsta i ljubavi naše, starom majkom i tatkom, prbabom i pradedom i bratom…. Eto… Hajd u zdravlje!“, a od čitavog toga jedan od prisutnih, još golobrad mladić, ali po očima evidnetno uvelike zainteresiran za one stvari koje bi sa svadbom trebale da nadođu na svaki dan bar po tri put, nekako se lukavo osmijehnu i zagleda nekako kao da računa.

Jedino je jedan stari štakor koji je živio tu na groblju već godinama stao na jedan spomenik, podosta udaljen bezbjednosti radi, i gledao kroz povećalo što ga je sam sebi napravio od naočala jednog pokojnika, misleći se u svojoj maloj glavici: „Eh brate i ti Vlasi! Pa jel svadba il sahrana majka mu stara!“, nakon čega veselo poskoči i stade i sam da prati muziciranje crnih Cigana, jer je u mladosti bio poznat folklorijaner u kožoj jakni na šiljke i čizmama motorkama, a imao je i tomos, sto pedeset kubika.

7.
U noći trideset i devetog dana nakon Milenkove svadbene sahrane na njegovom grobu čuči neko i ulaže napore da pomjeri tešku ploču. To je onaj mladić što je još golobrad, ali kom one stvari neprestano u glavi biju, i kom je dovoljno da vidi bilo kakvu djevojku na ulici pa da ga uhvati stomak i da mora da trči u vece.
On otvara Milenkov kovčeg i u ruke mu spušta karton na kom piše:
„Draga moja Jovana. Ne moraš više da me čekaš, jer sam ja našo jednu mladu i lepu na onom svetu i ja ću na godinu, kad prođe žalost što sam umro, da se ženim na nju. Tebi bracki savetujem da nađeš čim prije možeš kakvog golobradog mladića i podaš mu se onako kako si tela meni, ali prvo ustima isprobaj – šta znaš, da nije slučajno rđava kobasica, pa tek posle onako kako je bog dao da se žena podaje čoveku. Ako me imalo voliš, učinićeš to! Tvoj pokojni Milenko.“
Poslije toga golobradi mladić sve fino vrati kao što je i bilo, pa otrča kući da se kupa i dotjeruje.
FIN

2 Responses to Boris Ptracki: Crna svadba

  1. Ivan каже:

    Svaka cast autoru za ovo delo!Da nisam ranije cuo za crnu svadbu,ne bih poverovao da je ovo moguce,ali znam da jeste.

  2. Милан каже:

    Прича је, уз дужно поштовање према труду аутора, мизантропска и пуна малициозног изгругивања сеоском живљу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.