Milan Janković: Warikina

Milan Janković je rođen 1961. godine u Požarevcu. Nekada, u lokalnim okvirima upamćen kao gitarista rok-grupa “Hogar” i “Tamo daleko”, objavio je tri romana u ediciji NOVA Slobodana Mašića. (“Psalmi huliteljstva”, u prvom kolu edicije, zajedno sa knjigama Miro Vuksanovića i Radomira Smiljanića, 1984. g.; “Avramov žrtvenik”, 1984. g. i “Đavo u cik zore”, 2001. g.)
Na Međunarodnom konkursu izdavačke kuće “Zavetine”, izborio se za pravo da mu roman “Detinjstvo večnosti”, bude, najpre, postavljen na sajt izdavača, a zatim i da u novembru 2009.g. bude objavljen na CD-romu.
U prvom elektronskom časopisu za satiru “Etna”, pod uredništvom Vesne Denčić, u broju 88. za novembar 2009. g. objavljena mu je drama “Umesto sata budi te granata.”
U štampanom časopisu “Savremenik”, pod uredništvom Srbe Ignjatovića, objavio je priču “Silazak u Tartar. Nestali zazori”, 1988. godine.
U elektronskom časopisu “Balkanski književni glasnik” objavio je odlomak iz rukopisa “Dosije Golubić”, pod nazivom “Frida Kalo ili traka oko bombe”.
Na blogovima se malo pojavljivao, i smatra vrednim pomena samo objavljivanje na: kišobranblog.com, projektu Branislava Dimitrijevića.

– Vreme je da se svet digne u vazduh! – ponavljala sam u svakoj prilici kada bih bilo gde, tih devedesetih, krenula kolima skinutim sa proizvodne trake negde pred prvi samit nesvrstanih!
Jednu noć sam za volanom pridremala, sanjajući kako bronzani spomenik oživljava i ka meni baca bombu. Probudila sam se u lokvi znoja i sa naporom se prisetila gde sam. Bila sam STODVADESETOSMA u koloni čekalaca za gorivo. Čuvši da ga ima na pumpi kod Autokomande, ponadala sam se da benzin bar jednom neću kupiti od „uličnih šeika“.
– Kuda ovaj red vodi? – upitao me je novoprispeli pretendent na benzin, i iznervirao preko svake mere.
– Ka ZMAJU! – odgovorila sam cinično, a znatiželjnik se pokorno uključio u kolonu. Ništa mu nije smetalo što do pumpe do Zmaja ima deset kilometra. Kad je saznao da je red usmeren ka Autokomandi, do koje ima, svega, tri i po kilometra, ni jedan mišić na licu mu se nije pomerio.
– Profesionalni sam gurač auta. Plaćen sam od sata, i bitno je da do pumpadžije dodjem!
Na zadnjem sedištu je držao ćebe, termos sa kafom, šah i porno-sveske.
– Žena me nanovo obožava! Kad se vratim u tri noću kući, pa kada joj se prišunjam s guza… Ima šta da vidiš!
Privilegiju da udje preko reda nije imao ni poznati glumac, Milovan Živanić, koji je nedavno dobio nagradu za životno delo. Željko je gledao TV-izveštaj sa svečanosti predaje nagrade. Od kolega je Milovan proglašen za „pesnika dalekog horizonta“ koji sanjanje smatra avanturom i iznova živi ponovna detinjstva. Kao „profesionalni glasač protiv“, nije se libio da u filmovima drži lešnik u nosu da bi imao iskrivljeno lice, gradeći likove izmedju „kamena temeljca i grala“. U tim ostvarenjima ljubavna scena bi značila da je ženu ostavio bez batina! I pored svega, jedna od njegovih partnerki je izjavila: „Poznajem ga čitavog života. U stvari, to poznanstvo i jeste čitav život!“ Sada je čuven umetnik život traćio u redu, umesto rodoljuba postajući REDOLJUB!
U redu je bio i moj poznanik, Miloš Andrejić, koji je izazvao senzaciju priznanjem da pune dve godine na pisma lepi marke sopstvene izrade! kao apsolvent arhitektonskog fakulteta, zabavljao se, u proseku po sedam sati crtajući i „praveći“ marku, nazupčanu ivicu dobijajući na bakinoj „singerici“! Poštari su nosili pisma ne primećujući marke sa otkačenim porukama. (Neki od natpisa su bili: „Nedelja borbe protiv snobova“. / „Nedelja smrdljive i blatnjave vode“. / „Insistirajmo na upotrebi H-bombe u Iraku.“/ „Izborimo se za brak utroje.“ / „Zaštitimo decu od televizije… i sebe!“…) Protiv njega je podignuta optužnica „zbog prevare na štetu države“, ali ga je medijska popularnost uzvisila iznad zakona.
Miloš je vreme čekanja za benzin prekraćivao čitajući strip iz „lijepe njihove“ – „Super Hrvoje“, gromko se smejući. Junak stripa, Hrvoje Horvat, mobilisan od rodne grude, postaje čovjek od kamena, nepokolebljiv u borbi protiv „srbo-četničkih okupatora“. U toj borbi, odupiru mu se agent UDB-e, Hromi Daba i oficir JNA, zvani Kašikara. Miloš je priznao da se ovako nije smejao ni dok je čitao strip „Knindže“!
Malo živosti u neveseli red je unela devojka u bolničkoj pidžami, koja je mahnito nekuda trčala. Za njom su se dali u poteru medicinska sestra i čak tri doktora.
– Uplašila se jer smo u bolnici zatekli zmiju, šestu po redu u zadnja tri meseca! – objašnjavala je zadihana sestra. – Leči se na psihijatrijskom odelenju, otkako je uhvaćena sa 29 grama heroina u stomaku, upakovanog u prezervativ. (Crevni trakt je planirala da isprazni uz pomoć ricinusa. Deprimirana, na sudjenju je priznala da je, ranije, drogu prenosila u dezodoransu sa duplim dnom i u mleku za bebe.)
„Čuvajući svoju slobodu, mi smo sačuvali svoju samoću.“ – pao mi je na pamet stih Marka Bernesa. Da prekratim vreme od Miloša sam pozajmila „Feral tribune“, – nedeljni podlistak „Slobodne Dalmacije“, saznajući čemu se Hrvati smeju. U jednom prilogu reklamiralo se sredstvo za čišćenje, nazvano „WARIKINA“. Da bi se dokazalo njegovo dejstvo, uzeta je tkanina sa oblikom etničke karte BIH. Muslimani su osenčeni sivo, Hrvati crno a Srbi belo. „Warikinin“ tretman dovodi do toga da čitava Bosna zablista od beline!
U drugom tekstu Hrvati su se sprdali sa izjavom člana Udruženja Hercegovaca u Srbiji u kojoj je rečeno: „Budimo složni, pokažimo svim evropskim vucibatinama, kurvi Evropi i pokretnoj žandarmerijskoj stanici, – Americi, da nam ništa ne mogu.“




One Response to Milan Janković: Warikina

  1. Slavisa Bogdanovic каже:

    dobro zvuči,bravo…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *