Vladimir Mušicki: ČOVEK SA SAKSOFONOM

„Vaše ulaznice, molim.“
Predao sam ulaznice koje sam dobio od prijatelja i ušao sam u zadimljenu prostoriju, inače lobi stare i zapuštene koncertne dvorane. Mesingane šipke na ulaznim vratima govore da je ovo nekada bilo mesto za elitu, ciljna zgrada za krem društva, a sada je oronula i napuštena staja, arhitektonska konstrukcija koja služi golubovima da seru po njoj a ljudima da uvlače dim i upijaju tuđe, nesrećne reči.

Neko se izdvaja iz grupe ljudi. To je crnac, visok, oko pedeset godina, zategnute i blistave kože, nasmejanog lice, prijatnog izgleda. Ne znam kako se zove, jer nisam ja kupio ulaznicu, ali znam da je on osoba kojoj je ova ulaznica posvećena.
Ulazimo polako iz lobija u koncertnu dvoranu, jer je zvono za početak odavno zazvonilo. Cigarete se gase i gospoda ulaze, a dame čekaju, i pokušavaju da uvuku poslednji dim pre nego što muzika počne, kao neke zaboravljene šiparice na velikom odmoru. Sve na trenutak prestane, onda se svetla ugase, pa se svetla na bini ponovo upale, i evo ga! Čovek sa saksofonom je izašao.
Neprijatan je taj čovek, i pored tog osmeha i pored tih brkova, i pored njegove očigledne vitalnosti (jer u stvari ima skoro duplo više godina nego što sam mislio). Neprijatan je njegov nastup, odnos sa publikom, osmeh, iako je svima privlačan i topao, topao kao radijatori u zimsko popodne. Čovek je spreman i počinje da svira. Očekivao sam to, on je zasvirao pravu notu i moja neprijatnost je pronašla idealnu rezonancu. Čovek sa saksofonom duva u svoj rog, ne predaje se, zagreva se, predaje se. Mislim da svi to sada osećaju. Neprijatnost je bila prisutna sve vreme, jer čovek sa saksofonom ne pravi kompomise i vraća me u detinjstvo. A u detinjstvu, šta može da se pronađe u detinjstvu, sem nekoliko polomljenih igračaka, toplih krofni ujutru i par-nepar packi posle krofni? Siguran sam da čovek sa saksofonom sve to zna, da je uzeo svoj saksofon i napisao je ovu priču, samo je napisao i ostavio mi da je prepišem, a onda je otišao u neki daleki špajz duše da vežba prste na svom pozlaćenom instrumentu. Lim ima dušu, a limena duša saksofona i crna duša čovekova spojili su se u jednu osobu, u mutanta, koji je preuzeo kontrolu nad ovom prostorijom i ugasio sve cigarete koje su se ikada upalile.
Čovek sa saksofonom je nastavio da svira. Svetla su počela da se kvare. Nisam mogao da izbrojim minute koji su preostali do kraja a kraj je već došao i ja sam morao da odem i da zapalim cigaretu u lobiju, među šiparicama. Čovek sa saksofonom je otišao i ko zna da li ću ga ikada videti. U lobiju su sva svetla upaljena i svetlo je jako, kao po danu, pa se odjednom stvara taj neukusan osećaj kao da se neko probudio iz bajnog sna i uleteo u stravičan poredak surove stvarnosti napolju.
Ko zna gde li je sada čovek sa saksofonom?
Ugasio sam cigaretu koja je bila tek na početku i pojurio sam da nađem neki kiosk sa krofnama koji je možda još uvek otvoren u gluvo doba noći.




One Response to Vladimir Mušicki: ČOVEK SA SAKSOFONOM

  1. MirzaM каже:

    Izvrsno gospodine Vladimire. Vrlo iskreno i bistro. Čitav svijet osjećanja i čula se može pojmiti iz vaše priče, što mi se puno dopada. Puno sreće u daljem pisanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *