MILAN JANKOVIĆ: ĐAVOLJI OTIMAČ

(odlomak iz tajnih spisa Mustafe Golubića pronađenih pod naslovom „Prilozi za istoriju anarhizma“)

Novopostavljenom zastupniku KPJ među srpskim iseljenicima u Americi, Nikoli Kovačeviću, plaćao sam ciglo sto dolara za svaki američki pasoš dobavljen “ispodžitnim” kanalima.
Prvo viđenje u Pitsburgu organizovao nam je mlađi brat Đuke Cvijića, Štefek. (On je kao organizacioni sekretar Omladinske internacionale u Moskvi bio određen da u Americi sprovede kampanje za odlazak dobrovoljaca u Španiju.) U Nikolu sam oduvek verovao pa sam mu gotovo sa vrata rekao:
– Kazaću ti nešto otvoreno, ali ćeš o tome morati da ćutiš, da ti se nebo ne bi narugalo! Milan Gorkić je špijun vrbovan za Intelidžens-servis, i levati nas sve ove godine! Vest mi je saopštio Filip Filipović, čuvši je od Staljinove tašte! Olgu Alilujevu poznajem odlično i pouzdano znam da joj je uputno svaku verovati!
Nisam polagao mnogo pažnje na to ali je neosporiv fakat da je hapšenjem Milana Gorkića moj ugled u partijskim redovima rapidno jačao. (Tekst “Stjegonoše slobode i napretka” u partijskom organu “Proleter” završavao se kićenom poentom: “Ti naši zemljaci, to su naslednici najboljih tradicija naših naroda. Oni produžuju đela Matije Gupca, Svetozara Miletića, Đorđa Stratimirovića i cijele plejade hrvatskih, slovenačkih i bosanskih nacionalnih revolucionara: Petra Kočića, Gaćinovića, Mustafe Golubića itd. Njihova imena biće zapisana zlatnim slovima na stranicama povijesti naših naroda.”)
Mislim da ne treba niti spominjati da je Nikoli, period od kad sam ga upozorio na Gorkića pa dok Gorkić nije pozvan iz Pariza u Moskvu na referisanje, bio nepodnošljiv.
– Ja radim u Americi, moj CK je u Parizu, a sekretar partije mi je špijun i moram sa njim sarađivati ne smejući ništa nikome da zucnem! Moji drugovi u Parizu ništa o tome još ne znaju, a već do mene stiže nagoveštaj da je Gorkić po sovjetskoj liniji rehabilitovan! – nakiseljeno mi je protunjkao.
– To ti i nije štih za adutiranje jer je i drug Staljin kaz’o da je Gorkić preobrtljiv kao vetrokazni pevac! Nema ti, taj, lafe, srama ni zastiđa, i partijsku bi prošlost odbacio, kad bi mu se dalo, k’o vašljivi guber! – neuvijeno sam mu osekao ne bih li ga hude nade okanio.
U Americi su, moram reći i to, našli pribežište mnogi naši zemljaci i prijatelji, pa je na večeri kod mog Hercegovca, Đorđa Runjevca, nastanjenog u Njujorku, na mene natrapao poverenik Kominterne, Mirko Marković. Kako smo bili ne samo saborci već i stari drugovi srdačno smo se zagrlili i tu noć prespavali u istom krevetu, nakon što smo raščarali nebrojene zajedničke uspomene. Duša nam se od radosti grohotala dok sam mu pričao kako je Aleksandar pokušao da šestojanuarskoj diktaturi da legitimitet, pozvavši Dimitrija Mitrinovića da dođe u Beograd, nakon više decenija izbivanja van Srbije. Našeg vrlog Mitu dočekali su napadi s levice da je izdao revoluciju, stavljajući se na stranu diktature, a Aleksandar je hteo da ućari ponudivši mu priliku da ustroji postulate državne ideološke platforme. Mita je na zajedničkom ručku razvezao jezik, izlažući radikalan program čiji su sastavni činioci jugoslovenska nacija, federalno socijalističko uređenje te hristoljubive crkve sjedinjene sa muslimanskim faktorom. Slušajući da su Muslimani “verovatni katalizator novog jugoslovenstva, od presudne bitnosti u konfesionalno i nacionalno raznolikoj zemlji”, Aleksandar se jedva suzdržao da se ne prekrsti obema rukama! Docnije je Petru Živkoviću razotkrio da bi pre pristao da šaku zavuče u veš-korpu ispunjenu zvečarkama nego da se opet sretne s ovom šušumigom i lucprdom! Mirko mi je zaneseno poverio da je u Španiji, prijateljevao sa američkim piscem i novinskim izveštačem, Ernestom Hemingvejem. (Upoznali su se na frontu Harami gde je Mirko kao komandant bataljona “Džordž Vašington”, predvodio američke dobrovoljce! Drugovali su nekoliko meseci, sred ratnog meteža, dok Hemingvej nije otputovao u Madrid. Tamo su se sreli nekoliko meseci docnije. Mirko je Hemingveja posetio u hotelu “Florida”, svrativši kod njega da se okupa. Docnije, te noći, “uz mnogo skoča sa premalo vode”, “rešili” su da se sastanu na Kubi i zajedno idu u lov na “sabljaricu”! Kako je Mirko već planiran da, po statutu Kominterne, postane član Komunističke partije Kube, nov susret sa Hemingvejem je izvestan. Još je izvesnije da će ga zaliti koktelima “Kuba libre”, smešanog od tamnog ruma, soka zelenog limuna, hladne “oranžade” i mlevenog leda.
Doznavši da je u Pitsburg prispeo novi partijski delegat, Srđa Prica, potražio sam ga nazvavši telefonom Nikolu Kovačevića. Nikola je prepustio slušalicu Srđi rekavši da ga zove prijatelj iz Njujorka i došapnuvši mu moje ime. Srđa je, iznenađen ali i oduševljen odmah pohrlio u Njujork, ubeđen da mu donosim kakvu važnu partijsku direktivu. Kada mi se legitimisao ugovorenom javkom “duh iz čuturice”, primetno sam ga razočarao objašnjenjem zašto htedoh da ga vidim.
– Zanimalo me je da li i koliko nalikuješ bratu!
Lak na trošak, proveo sam ga po nekim od najizvikanijih restorana i pokušavao sam da ga raskravim govoreći mu za brata, Ognjena, da je svih superlativa dostojan kao komunista i mladić visoke moralne kulture. Srđa me je ganuo podatkom da je kod njihovog kuma kraće vreme stanovao Gavra Princip, i da je slučajno ili, mnogo pre će biti, hotimično, u tom stanu zaturio neke knjige. Među njima našla se i Bakunjinova sa Gavrinim oštrim zamerkama, nervoznim “šakopisom” naškrabanim na marginama odštampanog teksta!
Nije prošlo mnogo a jedne večeri sam kod Srđe pronašao utočište, umakavši iz policijskog obruča. Srđa je stanovao u porodici nezaposlenog poljskog Jevrejina, i domaćinima me je predstavio kao Valerija Latinjina. Nisam imao šta da prigovorim njegovoj očevidnoj lucidnosti kada ih je u tren oka uverio da sam Rus i bivši trgovac krznima od dabra, samura, veverice, lisice i hermelina, u Ameriku izbegao pred represijom “crvenog” režima. Kao za prkos, engleski jezik je bio jedan od onih koje nisam govorio besprekorno, no ipak sam sa tim srdačnim ljudima postao prijatelj, smem reći, naprečac. Stevan je jedva uspeo da pripitomi verbalni karambol, prevodeći “zgodu”, kada sam, dok je brod stajao u marsejskoj luci, pred polazak na put preko okeana bio tako “cvrcnut” da sam se povodio na sve strane. Čim je brod krenuo ljuljan talasima, hodao sam pravo kao na egzercirištu, a drugi putnici su išli kosačke, mučeći se da održe ravnotežu!
Srce mi je brže zaigralo kada su me opkolili domaćinovi mališani, preplavljujući me toplinom anđeoske naklonosti. Suze su mi mamili na oči penjući se preko mene i “vispreno” nastojeći da mi iz usta preotmu lulu sa najboljim duvanom na svetu – “škijom” iz Ljubinja. Glumeći strogoću, propitao sam ih, uz Srđinu pomoć, kao da sprovodim dokazni postupak, šta vole da jedu. Prvi dosetljivac me je zasmejao odgovorom kako obožava ‘pasulj sa dokolenicom’, a da iz dna duše mrzi džigericu kao i ostale unutrašnjice! Brat mu je bio još rezolutniji prosvetljujući nas priznanjem da je retko kada gladan, pa se izvlači sa opravdanjima da ga boli srce ili levo uvo i da pati od krajnika u stomaku! Njihova sestrica mi se učinila “najmedoustijom”, stavom da je hrabrost kad se majka namerači da je izudara, jer je slaboješna, a ona se podboči i kaže: čik ako smeš! Na kraju mi poverljivo izjavivši: ‘I love you, man!’ potpomogla me je na prstima da se vratim u detinjstvo!
Naskroz razoružan njihovom ljupkošću, više puta sam domaćicu slao po novi kontigent viskija, konjaka i dimljenih ćurećih bataka. (Nisam mogao a da im ne kažem da taj amerikanski delikates nije ni prineti goveđem kulenu iz Dabarskog polja.) Srđa mi je, kasnije, rekao da su ukućani zamnom išli kao za kakvim mađijantom, krsteći se na katolički način kada bih rekao pobožno “Mi Srbi!” Ja sam primetio da sve beše bajno dok domaćinu ne poklonih tompus. On se tad mašio za kutijicu žižica sa zaštitnim amblemom “Lucifer”, što beše bizarno čak i za moj ukus.
Diplomca na katedri za teoretsku fiziku na Prinston univerzitetu i urednika iseljeničkog lista “Slobodna reč”, Stevana Dedijera, tokom leta sam pozvao u svoj trenutni njujorški apartman. (Morao sam često da ih menjam, u svakome od njih uzimajući drugi identitet i nov lični opis!) Nisam mu kazao preko telefona ko sam ja, zapravo, i lecnuo se iznenađeno kada sam ga dočekao kao “stradalnik” sa protezom za vrat naličan okovratniku iz doba kraljice Marije Stjuart! Zaprepašćenje se još pojačalo kada sam mu objasnio zašto sam tražio da se upoznamo:
– Vidiš, Stevane, tvoj otac, Jefto, mi je pre punih dvadeset godina u Solunu, tokom suđenja Apisu, pozajmio dvadeset dukata, da mi se nađu ako pokušam da zbritvim iz zatvora! Red je da makar tebi dug izmirim!
Pružio sam mu 125 dolara, što je bilo, kako je tvrdio, više od deset njegovih novinarskih plata! Predstavio sam mu se pravim imenom, ali me je on, od tad pa nadalje, oslovljavao sa čika Mujaga, otapajući mi santu oko srca.
U nekoliko narednih susreta stekao sam utisak da je zahvalan materijal za stvaranje okretnog obaveštajca. On je našim zemljacima pričao da sam ja jedan od svetaca u njegovom životu!
Fascinirao sam ga već narednih dana kada sam ga odveo na napušten otpad ne bih li se, pošto sam se uverio u probojnost revolvera “Smit i Veson” (model “Skofild”) i “Wimbley” sa šestougaonom cevi, ipak opredelio za “Kolt M11”, kao meni najpristalije oružje. Stevan je oduševljeno primetio da ja bolje baratam pištoljem nego on kašikom! Nije me pitao zbog čega mi je oružje potrebno, ali je to lako doznao noć pred Badnje veče, kad sam zakucao na prozor njegove samačke sobe u Pitsburgu. Potekao mi je u zagrljaj, a ja sam ga zaustavio pitanjem da li je video video udarnu vest sa naslovne strane “Njujork tajmsa”, o nestanku direktora preduzeća “Vord trevel” po imenu Kunc ili Kranc, tako nekako? Senzacija uvek gladni čitaoci bombardovani su teorijom da se radi o kidnapovanju uglednog člana društvene zajednice, ne bi li se iznudila otkupnina. FBI je situaciju dosolio saopštenjem kako je na tragu organizatora otmice, za koga se zna samo da se preziva Šulc.
– Nemoj da pališ svetlo! – opomenuo sam Stevana i prošaptao: – Ja sam taj Šulc na kog su se okomili!
Jekćući dahtavo objasnio sam mu da nisam oteo poslovnog magnata već da sam “digao” dvostrukog agenta! Ne pristajući da stojim postrance i da ga ne sprečim u skotovlucima, ukrcao sam ga na sovjetsku lađu i otpratio ga iz njujorške luke!
Ispostavilo se kao promišljeno da Stevan nazove Miloša Ćelovića, obućara iz Akrona u Ohaju. Znajući da van grada poseduje farmu, upitao ga je da li je pripravan da bude jatak na pravdi Gospoda progonjenog druga. Već iste noći po nas je došao meni dotad nepoznati srpski rudar po imenu Marko Terzić i njegovim šklopotavim “fordom” probili smo se kroz snežnu stihiju do Čelovićevog sneputnog imanja. Tamo sam se krio pune dve nedelje, čamotne časove krateći listanjem takozvanih “Tihuana biblijica”, pod čkiljavom svetlošću petrolne lampe. (“Tihuana biblijice” su stripovi čiji su glavni junaci, – glumica Me Vest, bokser Džoe Luis i nedomašljivi komičari, Stanlio i Olio, predstavljeni u nebroju eksplicitnih seksualnih pozitura!)
Silom prilika se odmarajući Miloša Ćelovića sam odobrovoljio izjavom da sam se dolasku pandura obradovao jednom u svom veku, kad sam na pokeru dobio partiju dobivši iz ruke “četiri žandarma”!
Na gostoprimstvu sam mu zahvaljivao kuvajući mu meksičku supu sa mesnim knedlama zvanu “Albodingas”.
Začudilo se kada je video da, čim se probudim obavezno pijem živo jaje umućeno sa šerijem, ne bih li ikako zdravlje potkrepio. Onda je taj moj običaj prisvojio, s malom preinakom, jer bi višnjevaču zamenio skočom!

* * *

Kad su se prilike malo staložile pozvao sam Stevu na redakcijski telefon, da organizuje povratak u Pitsburg. Poslušao me je i posle putovanja koje je, za divno čudo, proteklo bez rđavih iznenađenja, saopštio sam da nam predstoji premeštaj u Njujork.
Na železničkoj stanici savetovao sam mu da ide ispred mene trudeći se da ostavi utisak kako se ne poznajemo. Zamislite Stevanov izraz lica kada je, nekih pola sata iza toga, pri ulasku u vagon uočio starca kako se poštapa hrleći ka vozu, koji se, pokrenut, lagano od odbojnika odvajao. Poznao me je tek kad sam uskočio! Posle mi je u šali pričao da sam izgledao kao “Đed Božićnjak”, definitivno se ustaljujući na mestu jednog od glavnih aktera njegove “intimne mitologije”!
U Njujorku nas je smestio Đorđe Runjevac. Dok je Stevan ubeđeno govorio da će, jednog dana, držati javne tečajeve na temu “Kako špijunirati špijune”, ja sam uočio da ga Runjevčeva snaja sluša ali i gleda zaneto. Čim sam ugrabio priliku nasamo, posavetovah ga da dotičnu “nagna”, jer se vidi da bi se dotična rado sa njim “spapunjala”! On se na to postideo kao snaša i nelagodu suzbio pitanjem da li sam Runjevca zavrbovao u sovjetsku vojnu službu, GPU, kada mi je tako odan i posvećen.
– E, da si živ i zdrav, GPU je prerastanjem u NKVD prestao da postoji još sredinom 1934. godine! – izbegao sam direktan odgovor na ono što je tako očigledno.
Punih mesec dana trajale su pripreme da neopaženo otputujem iz Amerike, u čemu mi je Stevan pomagao, dokazujući mi nesporan operativni talenat. Puno smo vremena proveli zajedno, pa sam ga daleko bolje upoznao. Govorio mi je da je “Srbin sa dna kace”, odan zavetu majke, Milice, da se viđa samo sa umnim ljudima. Laknu mu na duši kad je istakao uzdignuta čela da bi Ameriku bez sekunde dvoumljenja menjao za katun između Maglića i Volujka. (Tamo mu je otac, Jefto, kao dečak, napasao stoku, pre no što je izrastao i otisnuo se u “crnorukaške” i naučne vode. Ideološki izbradvan u tvrdolinijskog velikosrbina, jedva je pronašao sebi mesto na beogradskom univerzitetu kao docent geografije.)
– Očev idejni disput sam nijekao, navješćujući mu da ću mu, kad ode na onaj svijet, poslati otvoreno pismo, sa zamolnicom da mi odgovori, “odakle ideja Srbima da su superiorni nad svima drugima?” Ako mi bude uzvratio da je to tursko naslijeđe, pitaću ga dalje – “šta je srpska buržoazija naučila kad se oslobađala od Turaka? Budi gazda i natjeraj sve druge da postanu raja, da se imaju poturčiti ili, sada, posrbiti!” Jer, svi drugi su riječi nedostojni, a mi smo kao ona švedska majka koja gleda vojsku pri maršu pa kaže: sva vojska ne ide u korak osim moga sina! – pao bi u jarost pri samom pomenu nacionalizma.
Smirivao sam ga insistirajući da mi prevede iz novina sve što je bilo u vezi sa nestankom onog Kranca ili Kunca (ni danas nisam načisto kako mu se prezime pravilno izgovara.) U jednoj “rekonstrukciji” otmice navedeno je da sam nasred ulice razvio crveni tepih, pa kada je taj nesrećnik naišao, krošeom u bradu sravnio sam ga s istim. Onda sam ga, jednostavno, urolao i ubacio ga u kamion naočigled preneraženih šetača izmamljenih neuobičajeno lepim vremenom za doba godine! (Nije propušteno da se naglasi da je kamion nosio lažne tablice sa brojem 313, po uzoru na tablice automobila strip heroja – Paje Patka!)
Imponovalo mi je što sam od novinara dobio nadimke “KRALJ VULKANA”, “DEMONSKI OTIMAČ” i “PRVOSVEŠTENIK GOSPODARA TMINE”, i što sam proglašen “za slagalicu unutar enigme obavijene velom misterije.” Sa druge strane, zasmetalo mi je što sam indiskretno guran u naručja Grete Garbo i Marlene Ditrih. Na Stevanovo insistiranje da mu odgovorim ima li u tome bar delić istine nisam mu davao određen odgovor već sam se latio da mu evociram neke anegdote vezane za njih dve.
– Greta Garbo mi je sa “princ Valijant frizurom” i vatom u ušima, “pošto je imala rupu u glavi kroz koju je strujao povetarac”, ličila na sve sem na filmsku divu! Zamenio sam joj rame za plakanje pa mi je rastrojljivo poverila da joj se san da će, jednom, nabasati na “čekić bogova”, (Mjölnir, u vikinškoj mitologiji), nije ostvario. (Baš naprotiv, imala je tu nesreću da se “razgaćava” gotovo uvek za “bezmetkoviće”, tako da je spavaću sobu, mirne duše mogla zvati i “streljanom”!) Drugi put je o vlastitoj harizmi govorila ne baš mitopoetično, kazavši da ju je po popularnosti “prešišao” glamurozni Miki Maus! U početku je to bio 3 metra visok glodar, koga je Luis B. Majer, vlasnik “Metro Goldvin Majera” odbio da producira, sa opravdanjem “da na ekranu izgleda jezivo i da će na smrt plašiti trudnice!” Time je Mikijev autor, Volt Dizni, doživeo sličnu sudbinu Gretinoj, jer je i ona kao početnica imala grdna okapanja s čelnicima “MGM-a”. ‘Jedva su pristali da me angažuju, etiketirajući me kao “švedsku kravu”, ne mogavši da odbiju finsko-ruskog režisera, Stilera. (On se zaklinjao da će pljunuti u pričesnu čašu ukoliko počne snimanje bez mene!) Ti isti gušani, kad sam se domogla slave, prsili su se da su u meni od samog početka videli nedokučivu i tajnovitu nimfu, u skladu sa mojim novim prezimenom. (Pravo prezime mi je Gustafson, a Stiler me je prekrstio u Garbo, što u prevodu sa staronorveškog znači – Šumska nimfa!)’ – Greta mi se ispovedala dok sam se ja prerušavao u mormonskog sveštenika, ne bih li se kretao po gradu bez straha da će me ko zaustavljati. Iznenađena brzinom kojom sam se maskirao u odeždu iz glumačkog fundusa, skupila je kuraž da me priupita za dozvolu da me zove „Hitroliki“! … Marleni Ditrih sam podilazio govoreći da me podseća na Rubensovu “Amazonku”. Ona mi je, pak, odala priznanje da sam ‘holivudast’, bogomdan da glumatam u vesternima, jer sam ‘razbacanko, sa bikovskim vratom i pogledom nalik na astralni ambis!’
Stevan je bio pogodan medijum za savetovanje da se čitanjem nabere lepote, i deklamovanje čitavih eseja o klasicima marksizma, ženama i gastronomiji. Zbunjivao sam ga kada sam sir gorgonzolu, prelivao konjakom “Martel”, i kada sam mu preporučivao malo poznati i još manje cenjeni iranski kavijar. Podučavao sam ga da kuva bamiju sa belim lukom, tarhana čorbasi, patlidžan-dolmu i buldurdžun-pilav. Disciplinujući mu ukus sugestijom da plesnivi sir traži sladunjavo vino neoskrnavljeno mešanjem sa vodom, preporučio sam da, kao aperitiv, pije – čašicu “Bermeta” iz Sremskih Karlovaca.
– “Bermet” i “Ausbruh” su, kao “piće bogova sa Fruške gore”, bili zastupljeni i u vinskoj karti “Titanika” a danas ih, zahvaljujući “Kraljevskom dvorskom liferantu, producentu vina i vinska sirćeta”, Petru Kostiću, možeš kupiti, i u Americi. (Pod uslovom, jasno, da ne žališ para.)
Sebi u zadatak stavio sam i da ga lišim nervoze po pitanju kontakta sa devojkama.
– Žene su, po Frojdu, “crn neistražen kontinent”, rođene što bi Hercegovci rekli, “tri dana pre vraga”! Budemo li iskreni bar na kratko priznaćemo sebi da je osvajanje njihovih srdaca rizik istovetan uspinjanju preko ledene kaskade! Staro je pravilo da, ako si nevešt u udvaranciji, bar pokušaš da se s njima sprijateljiš. Tako sam ja u Parizu bezizgledno obigrav’o oko indijske princeze, Nur, čije ime u prevodu sa indijskog znači – Svetlo Ženstvenosti. Nur je rođena Parižanka ali je čvrsto naklonjena više hiljada godina trajućoj tradiciji svoje zemlje. Na kraju smo izgradili odnos produhovljeniji od platonske ili telesne ljubavi. Koliko god da je i sama pustolov ume da naperi kažiprst ka meni i primeti da sam nevolja sa šlagom! Bio sam uveren da me uzvišava svaki susret sa njom i da u meni novo ja prosija, pravdajući tezu da je uživanje u lepoti i lepota u stalnom uživanju! Otoič me je ozarila pričom kako je, prema mitu iz kašmirskog šainizma starom bar deset vekova, žensko spolovilo bilo locirano na levom kolenu! Nakon incidenta, kad ga je kljucnuo nestašni kikirez, dotično se preventivno prebacilo u bezbedni zabran između butina! Žao mi je, samo, što se moja hvale vredna drugarica izdržava kao pisac dečijih priča za radio, a zapostavlja muzičku karijeru za koju se školovanjem izborila. Uspeš li da nađeš takvu družbenicu neobescenjivo ćeš profitirati! – samo je jedna u nizu lekcija koje je on besprekorno savladao.
Zabavljao sam ga prepričavajući mu snove nalične strmoglavljivanju
kroz “tornadov levak”.
– Još je Niče bio naklonjen shvatanju kako sanjajući mi prokrstarimo kroz sveobuhvatnu misao “dosadašnjeg čovečanstva”. Ako je to tačno, sudeći prema mojim snostravljima, ta misao je grcavo-štucava! – nedvosmisleno sam bivao određen. – Eto, na primer, u noćašnjem košmaru, sakrio sam se u Linkolnovoj nozdrvi na skulpturi američkih predsednika uklesanoj u planinu Rašmor, pa su me agenti skembali jer sam se odao kijanjem!
Pri pomenu samog imena Josip Broz Stevan bi ga osuo superlativima, izvodeći me iz strpljivosti.
– Kapa dole pred podatkom koji mi je Srđa Prica saopštio, da je 1928. godine, bežeći iz obruča policije, Broz iskočio kroz prozor i pao u kuhinju restorana u suterenu, ispred kasapina baš kad je dotični zamahnuo satarom nad pečenicom! Nikako da stignem da se obavestim koliko ima istine u tvrdnji Marka Strunje, da je Broz 1924. godine sa uspehom okončao visoku Akademiju NKVD, kao nagrade dobijajući sovjetsko državljanstvo i čin general-lajtnanta, ali, ima dana! Drug Staljin, međutim, nikad nije krio da mu je Broz umnogome pomogao u odluci da je Berija bogomdana ličnost za mesto šefa sovjetske tajne policije! Kad bi se na Beriju ljutnuo drug Staljin je, zato, Broza nazivao “mama dzoglu”, što na gruzijskom znači “kujin okot!”– izdao bih savest da nisam rekao, pre nego što sam mu izdao nalog da mi obezbedi pasoš preko našeg konzula, Radoja Jankovića. (Radoja sam, kao “crnorukca”, poznavao još pre Svetskog rata. Na Solunskom procesu je u odsustvu osuđen na dvodecenijsku robiju, jer se, u vreme “suđenja”, nalazio u Rusiji. Tu srećnu okolnost iskoristio je da novoformiranu Otadžbinu, po prestanku vojne, liši svog prisustva! Tek kad se brzopleto ponadao da je vreme spralo razlog za bez greha pripisivanu krivicu, 1922. godine se pismenim putem obratio Aleksandru Karađorđeviću. Ovaj mu je brže-bolje otpisao da može nemetano da se vrati jer je pomilovan, i kruna na njegov angažman računa! Radoje je, što mi ne beše začudo, uhapšen, na samoj granici i, nakon što je u Zabeli odležao oko dve godine, prema procenama državne vrhuške, dovoljno je prevaspitan da ga otisnu u diplomatske vode!)
Naviknut da prigušujem emocije nisam odao da sam primetio kako se Stevan stresao pri samom pomenu Radojevog imena. Obećavajući da će mi pronaći sigurniju vezu, preko poznanice, kol-gerle u kazinu “Kingsburi”, poverio mi je:
– Ma koliko, čika Mujaga, da mu verujete, Radoje je ortodoksni antikomunista, i ja sam ga raskrinkao u novinskom članku. Nasuprot njemu, ova devojka je pouzdana, iako, ne sporim, da je uvrnuta, mereno malograđanskim aršinom! Sablaznila me je rekavši da je Majami napustila, jer se sukobila s zakonom po kome, ako ste “neudati, razvedeni ili ste udovica ne smete da skačete padobranom subotom popodne”, a to je njena glavna razbibriga!
– Kako se zove? – zainteresovao me je.
– Znam joj samo umetnička imena – “Blaze Star” ili, u prevodu “Plamena zvezda” i “Tempest Storm”, što će reći, “Divlja oluja”, ali i to je potpuno dovoljno!
Konačnu odluku da Njujork napustim podstakao je Nikola Kovačević, saopštivši mi vest o tragediji mog brata, Ahmeta.
– Vest sam doznao iz pisma tvog sinovca, Adema Kapetanovića! Nije znao gde si pa je pomislio da sam ja upoznat sa tvojom adresom! Pismo nisam sačuvao iz predostrožnosti ali u njemu stoji da je Ahmet lažno optužen za pokušaj silovanja konobarice iz vlastite kafane! Već prve noći u zatvoru, nemoćan da sljušti sa sebe sramotu, obesio se o rasparan prekrivač!
Duša mi je od tamnine povranila ali sam morao da suspregnem srce jer nisam smeo da propustim šansu da krenem za Pariz, izmičući FBI-jevoj poteri. Prilika se ukazala kada je devojka, koju mi je Stevan preporučivao, dojavila da je čekam na Šestoj aveniji kod izlaza iz metroa, “sa buketom cveća u jednoj a vazom u drugoj ruci!” Od prvobitne ideje da se obučen u mornarsku uniformu udenem među 1.500 članova posade broda odustali smo kada smo saznali da je tako u Ameriku pokušao da uđe Mirko Marković. (Mirko je otkriven i ostatak puta je proveo u brodskoj samici sa čeličnim zidovima.) Zato mi je devojka u naznačeno vreme pružila falsifikovan francuski pasoš pa sam se, kao putnik prve klase, Žan-Luj Delož, ukrcao na brod “Normandija” i zaplovio iz Njujorka ka Avru. Velelepni francuski brod, koji je mesto u istoriji izborio već prvim putovanjem iz Avra u Njujork, osvajajući prestižnu Plavu zastavicu za rekordno brz prelazak Atlantika, dug jedva četiri dana i tri sata, 1935. godine, bio je u neprestanom nadmetanju sa britanskim konkurentom, brodom “Kvin Meri”, po brzini i ekskluzivnosti usluga. Puno manje vremena mi je bilo potrebno da stignem od Njujorka do Avra, nego posle od Avra do Pariza! I pored svih iskušenja, nakon tri nedelje, prema utvrđenom dogovoru, bio sam u prilici da Stevanu pošaljem dopisnicu s tekstom: “Sretno stigla. Misli na tebe. Meri Denijeli.”




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.