Vladimir Mušicki: DRVEĆE

Drveće se njiše. Sunce uspeva da prođe kroz listove, oko listova, pokušava da mi kaže nešto jako važno, ali ja opet razmišljam. Sve se ovde dešava. Vetar je blag, svilen i nežan, taman takav kakav treba da bude. S vremena na vreme prolaze prolaznici, neka baba koja tegli 2 velike plastične vreće, a posle babe, nekoliko minuta pauze, a zatim, zaljubljeni par na biciklu i rolerima (nije važno ko je na čemu). Sve se i dalje ovde dešava. Sunce neprestano, tvrdoglavo prodire kroz zelenkastu krošnju. Valjda pokušava da iskoristi vreme, jer već je pozna jesen, a vreme lišću neumitno otkucava. Sunce ne poznaje reči, a nekako, kao da kaže: “Evo ti još malo, samo malo, uzmi dok je dobro, ostavi najbolje za kraj”. Ja razmišljam, ne dešifrujem poruku. Znam da me to čini glupim, glupim čovekom. U svoj svojoj gluposti nemam osećaj da sam išta propustio.

Zašto toliko dugo razmišljam? Pa zato što sam glup, to je bar jednostavno. Nešto se dešava iza drveta, i ja ne mogu da vidim odavde šta je to. Mene muči problemi koji mi se čine ogromnim: kako da nađem mesto za nuždu na ovako pustom mestu? Sva mesta su dovoljno dobra, i nijedno se ne izdvaja pojedinačno. Svako mesto je podjednako dobro zaklonjeno od pogleda prolaznika, jer njih praktično ni nema. Prolaznici su toliko lenji da im je dosadno i da prolaze! Sada mogu najzad da vidim onog čoveka iza drveta. Sunce je smanjilo svoju kampanju usled pojačane plime oblaka koji su odlučili da mu prave društvo. I ja sada najzad mogu da se odvojim od zelenkastih listova.
Iza drveta događa se čudo. Neki čovek stoji okrenut leđima prema drvetu i češe svoja leđa o drvo. Čovek izgleda kao skitnica, propalica, izgubljenog je pogleda i zarasle brade. Ispod miške nosi hrpu novina, a u levoj ruci nešto što užasno podseća na babinu kesu. Misli su se uskomešale. Polako cure i napuštaju me. Zainteresovan sam, posmatram ovu novu scenu. Skitnica se i dalje češe leđima o drvo, uzdahuje, smeje se, izražava očigledno zadovoljstvo. U isto vreme on spušta babinu kesu i počinje da razdrljava šlic. Nisam siguran, ali znam šta sada sledi! Skitnica je spreman da sebi pruži dvostruko zadovoljstvo: on nastavlja da se češe o drvo, u istom ritmu, istog tempa, dok iz njegovih pantala izlazi visok vodoskok žute, alkoholisane mokraće.
Priroda miruje, posmatra ovaj prizor zajedno sa mnom. Čovek je završio sa svojim uživanjem i polako završava posao. On uzima babinu kesu, malo čvršće steže novine pod miškom, i sprema se da krene dalje, u nepoznato. Kladim se da ne zna kuda ide, niti da ga to interesuje. Pokušavam da skrenem temu i da ubedim sebe kako to ne valja, a znam da postoji nešto u svemu ovome što je savršeno prirodno, nešto savršeno tačno, nešto što se savršeno uklapa u ovu scenu i u ovo drveće. Ne mogu da se setim šta je to.
Skitnica je već krenuo svojoj zamišljenoj kući. Oblaci prolaze i Sunce se ponovo pomalja na plavom nebu. Lišće na drveću dobija opet svoj puni intezitet, samo još malo, skoro neposredno pred poznu smrt. Vreme je. Cela ova priča ostavlja dubok utisak na mene, moje misli me više ne opterećuju, njih više nema, nema ih za sada. Znam da sam nešto saznao, naučio, prepoznao, a nemam ideju šta, i gde, i kada.
Kada bih seo na kafu da to nekome ispričam, dobio bih prazan pogled i pitanje: «Kada odavde kreće noćni prevoz?» Imam utisak da večeras noćni prevoz ne radi. Čak i sada, večeras se baš ovde, najzad, sve događa.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *