Vladimir Mušicki: PATKE SU SE VRATILE. A GUSKE? I GUSKE, TAKOĐE

Pošao sam sa Mišom i Anjom na Savsko šetalište. Dan je bio izuzetno hladan, ali sunce je ponosito šibalo po celom rečnom pejzažu, bez zadrške, te nije bilo potrebno obući nešto naročito toplo da bi se čovek osećao ugodno.
Ili je bar tako delovalo na samom početku naše „šetnje“.
Vetar je toliko jako duvao da sam jedva mogao da razaznam reči u žešćoj manipulaciji vazduhom sa eksplozijama pljuvačke koji su veoma često karakterisali Mišine nadahnute govore. Anja ja bila bliža njemu, bar za nekoliko pedalja, pa se činilo da ga razume. Bar je njeno klimanje glavom, primetno i naglašeno, takvu poruku odavalo.
Ja ga uskoro ništa nisam razumeo.
Da, zasigurno sam znao ja da ima neki skriveni traktat o prirodi koji je rešio da ispredaje; ili, politička situacija na Bliskom Istoku i problemi sa kojim se ti jadni ljudi svakodnevno susreću; ili, kako to da svetska ekonomska kriza pogađa tako globalno, a opet, tako selektivno, a uostalom, čemu priča o tome, kada je novac jedna nakazna i izmišljena nepotrepština.
Pokušao sam da klimam glavom, imitirajući Anju, ali nisam uspeo. Nisam uspeo ništa, kada malo bolje razmislim.
„A tako su i verovali kako će potlačene mase krenuti u napad, u kontra-ofanzivu, pa je Marks…“, preneo mi je istočni vetar koji je iznenada počeo da se naduvava, ali je splasnuo brzo, već posle nekoliko sekundi.
„…i nikada više ljudi takvu grešku neće ponoviti…“, orile su se gromoglasne misli Mišinog umovnog gorostasja.
Znao sam o čemu priča – opet komunizam. Nije ga voleo, uostalom, niko nije, ali u njegovoj interpretaciji nešto je autentično i svojeglavo lično dodavano sveopštoj mislećoj masi javnog mnjenja. Nešto Mišino. A Miša je svakako znao da svaku čorbu začini drugom mirođijom – to mu je bio nekakav skriveni, ili otkriveni talenat, ako hoćete. Ili nećete. Svejedno.
Elem, drobio je on tako uprkos vetru, uzburkanoj savskoj vodi, zubatom Suncu koje nas je sa leđa grizlo nedoraslim kutnjacima. Svakako je bilo uzbudljivo to što je pričao. Miša je verovao u ispravnost i pogrešnost ideja – a ne u veštinu ili neveštinu njihovog izvođenja.
„Ta priča je za naivne“, često je afektirao po praznom vazduhu. „Ja samo kažem: postoji dobro i postoji zlo. A između je debela, crna linija koja označava granicu. Dobre ideje su sa jedne strane – loše su sa druge. Tako je bilo i tako će i biti, vo vjek i vjekova.“
Kada bi izgovorio nešto pametno, zagledao bi se u pod, kao da se stidi sopstvene misli, kao da nije njegova. Kao da je pozajmio od nekog velikog pisca, pa neće da prizna. Taj pogled nije nikada bio izravan, pa ni ovoga puta nije buljio pravo u beton, nego je gledao nekako iskosa, sa strane, više pritajeno nego postiđeno. Anja se čak usudila da mu postavi pitanje:
„A šta ako je loša ideja izvedena na loš način? Šta onda? Pa tada bi trebalo da krajnji rezultat ispadne…vrlo dobar, u svakom slučaju!“, čkiljila je ona kroz duge trepavice.
Miša ju je pogledao, trgao se, kao da je u blagoj neverici. Sa rukama u džepovima crne vijetnamke, ne vadeći ih uopšte, iskusno smiruje loptu.
„Jeste, jeste…logično to ispada. Tako to biva. Ali, loša ideja se ne može nikako realizovati – zato što je loša. Ona mora da…isp…iz špilje sopstvenog reagovanja. Kako ne razumeš? Nema te sile koja može da pobedi do… sa.. ka…meni je to, dakle, sasv…“
Gubio se ponovo na obalama Ade Međice. Pretpostavljam da mu se glas završavao tamo negde, pokopan u zemlju koja je ležala iza splavova i sojenica. Gledajući na tu drugu obalu, kao da sam izgubio osećaj za vreme: u stvari, kao da sam otišao u budućnost, u vreme kada su ljudi srušili sve zgrade i vratili se izvornom životu, na zemlji i oko zemlje.
„Eureka!“, kriknula je Anja neočekivano. „Patke!“
Svo troje okrenusmo se u smeru koji je njen kažiprst pokazivao. U plićaku, na samo nekoliko metara ispred nas, praćkale su se u svoj onoj zimi i vetruščini tri malene patke. Bile su šarenih boja, malo crne, malo bele, malo ko zna koje, recimo pirgave.
„Ko bi rekao?! Bilo bi previše da tražim fo… Pretpostavljam“, mudrijaški je trljao bradicu Miša.
„Divne su! Kako im nije hladno?“, dodavala je Anja.
Da, zaista – kako to? Izgledale su tako smireno i tiho. Nezainteresovano. Mi smo ih gledali i cupkali u mestu u isto vreme, jer nikako nismo mogli da izdržimo nalet jakog vetra koji nam je duvao pravo u lice. Bar da sam poneo kačket!
„Ma… vratiće se one… gde god da su bile“, rezignirano je primetio Miša.
Bilo je malo čudno to što su došle. Nisam ih viđao godinama. Ne znam šta ih je privuklo ovde: klima, ulov, čistoća vode – ništa od toga nije izgledalo tačno. Ali, ipak su došle. Nešto ih je dovelo na ovu obalu. I to je bilo fascinantno. Došle su i vratile su se.
Patke inače traže čistu vodu, bar ja to tako pretpostavljam. Kapiram i da su mnogo puta preletale ovu obalu, ali nisu htele da se zadržavaju. Reka Sava je imala svojih uspona i padova, ali u poslednje vreme…većinom su to bili padovi. Mutna rečna voda nosila je prljavštinu, hemikalije, đubre, svakakav otpad…kako god to nazvali, sa klicama ili bez klica. I izgledalo je da tu nema leka: nema riba, nema ptica, gmizavci (od njih počinje evolucija!), sve je to delovalo nekako prozaično i isprazno kada su splavovi i kafići počeli da budu glavni izvor flore i faune.
Preživelo je ipak nešto i to nešto se vratilo da život prenosi dalje. Anja je to primetila; Miša je donekle uviđao dok se odmarao od komunizma; a ja naprosto nisam imao ništa pametno da kažem o tome. Možda primeti još neko. A možda danas niko više ni ne prođe ovuda.
„Vidi… vidi! Još!“, pokazivala je ponovo istim onim kažiprstom.
I zaista: veliki ružni splav koji smo upravo prošli zaklanjao nam je vidik na koloniju ptica. Ta kolonija se krila upravo između „Tri brata“ i „Karamazova“, dva tako poetično nazvana splava-kafića-kafane, sa tepanjem ili bez tepanja, svejedno. Onaj sufiks „ić“ deluje ponekad naivno i bezazleno, ali nije. Nikada nije bio.
Kolonija ptica nije imala samo patke: tu je bila i poneka guska, još neke koje ne umem da prepoznam, a što je još čudnije, golubovi su proglasili prostor kamenih klupa svojim u ulozi nepristrasnih posmatrača. Možda su u toku neki perverzni ptičji izbori. Biraju li se predstavnici ptica u Savskom parlamentu? Ko će ga znati?! Ja, sigurno, ne!
Ono što me pogodilo u celom tom prizoru jeste brutalnost života obučenog u tako suptilnom, nežnom ruhu, skoro prekrhkom da opstane. A on ne samo da opstaje, on opstoji, i to „vo vjek i vjekova“, što bi rekao Miša. Poneka ptica bi naglo zagnjurila kljun u vodu, u potrazi za plenom, ili je bila samo žedna, ili iz nekog trećeg, samo njoj poznatog razloga. Poneka bi se nakostrešila i raširila krila u ritualu čišćenja. A tu i tamo desila bi se i otvorena preljuba: jedna patka bi krenula ka potpuno drugom kraju grupe, prolazeći pored jedine guske u tom delu kolonije, pridruživši se suparničkoj kliki. Eto, to je život. Malo levo, malo desno. Na kraju sve to dođe na isto.
I šta još tu može da se kaže? Ništa pametno, to vam garantujem. Jedino mogu da navedem mudrijaške Mišine reči kojima je pokušao da zaključi svoju besedu o komunizmu:
„Ja da sam žensko nikada ne bih jeb’o sumornog nemačkog bradonju!“




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *