Vladimir Mušicki: MOJE PRIJATELJSTVO SA KASIJUSOM ČEJSOM

Bilo je kasno uveče kada sam stigao do štanda izdavača koji je izdao najnoviju knjigu čuvenog pisca Kasijusa Čejsa. Pozdravili sam se sa izdavačem, moja žena i ja, zadržavši se u prijatnom razgovoru o neknjižarskim temama. Prva stvar koja mi je bila na pameti je da kupim novu Kasijusovu knjigu, «Levi kroše Svetog Anastazija Spaskog», koja je govorila o njegovim bokserskim danima i teškom životu koji je proživeo udarajući napunjene vreće pre nego što je postao afirmisan pisac. Uzeo sam knjigu u ruke i počeo da je listam. Taj prvi kontakt je uvek bio nešto posebno: izgledao je nevin, vrcav, nabijen štamparskom energijom koja mi je živo isticala u prste. Držao sam tvrdi povez i srećno opipavao svaku neravninu na ispeglanom kartonu.

Možda bih samo želeo da je tako zaista i bilo, ali samo se toga sećam! Činilo se da je to jedan sajam koji će veoma brzo otići u zaborav, kao i hiljade drugih priča, rečenica, izjava tog dana, kada ugledah Kasijusa kako sedi za jednim stolom pozadi i lista današnje novine. Osetih naglo uzbuđenje koje splasnu već sledećeg sekunda. Zatim čuđenje što ništa ne osećam (kakvog li besmisla!), videvši svog omiljenog pisca, čoveka čiju sam svaku knjigu ponaosob više puta pročitao, nus koji me je pokrenuo da pišem (kakva prednost kurziva!) i da se oprobam u ulozi mladog, netalentovanog pisca. Maglina misli pomoli se iz dubine stomaka, i ja smesta počeh da se zabavljam sa samim sobom. Moja žena nikada nije žudela za reflektorima, ali ih nije ni odbijala, stoga je zamolila izdavača da nas upozna sa slavnim Kasijusom. I dalje nisam ništa osećao (skoro psihopatski, neko bi rekao!), ali pomislih da je to zaista zgodna ideja. Upoznati Kasijusa Čejsa, pitati ga nešto o procesu pisanja njegovih najslavnijih knjiga, prožeti njegovu misao svojom – kakva bi to samo čast bila! Tu stojimo, licem u lice, sasvim ravnopravno: ja, koji nikada nisam objavio ništa, a ipak se nazivam piskaralom, i on, Kasijus, koji je napisao sve što može da se napiše i kome ništa više ne treba.
Približili smo se stolu i izdavač nas je predstavio.
„Ovo su Matijas i Helena, moji prijatelji. Želeli bi da vas upoznaju i popričaju sa vama. Matijas je pisac. Oni su uvek zajedno, ne možete ih upoznati odvojeno i da hoćete! Nešto kao jin i jang!“, izdavač je rekao, mi smo se pokunjili, seli i naručili po čašu vode od ljubazne devojke sa štanda.
„Veoma smo umorni, a vidim da ste i vi pri kraju svojih snaga. Naporno je biti ovde!“, reče moja žena, pokušavajući da uspostavi neku vrstu učtivog razgovora.
„Da, zaista, teško je“, nasmeši se Kasijus Čejs, pogleda nas dvoje, i nastavi da zuri u čašu viskija koja je skoro do pola bila napunjena ispred njega.
Poželeo sam nešto da kažem, ali ta želja se brzo ugasila. Pogledao sam ga. Njegova pojava mi je i dalje bila izuzetna, i još uvek nisam mogao da verujem da sedim ovde. Bilo je sve to krajnje neverovatno! Za ne verovati je bilo i to što i dalje nisam smogao snage da išta kažem. Gledao sam Kasijusa i njegov bokserski nos, slomljen ko zna koliko puta, njegovo lice pretučeno i izbrazdano ožiljcima. Taj nos isijava crnom svetlošću, svetlošću koja se veoma razlikuje od jakog centralnog osvetljenja tako krvnički uperenog u nas. Kakav je to duh ovaj Kasijus Čejs? Ne progovara nijednu reč, ali oseća se nešto u vazduhu, oseća se vazduh. Tenzija može da se reže motornom testerom. Drago mi je što ništa ne progovaram i osećam savršen mir. Kasijus ćuti, sedi, pije, puši. Iskustvo vibrira iznad njegovih (čeličnih) pesnica. Tukao je on svoje protivnike tim pesnicama, obarao ih, sakatio, operisao bez dozvole, a sada kao neki hirurg cepa papire pod naletima noža od grafita, i nastavlja da se bavi svojim surovim poslom, istim bokserskim poslom, opet bez ičije dozvole.
Drago mi je što mogu da ga gledam. Ne znam da li on išta zna o tome. S vremena na vreme pomeri levu obrvu (koja se nalazi tik iznad levog krošea), pomera svoje masivno telo na stolici levo-desno, kao da mu je neprijatno. I dalje zuri u nas, pa onda opet fiksira čašu viskija. Kaže: „Dajte mi tu knjigu da potpišem. Kako ste rekli da se zovete?“, govori krajnje nemarno, umorno, smoren od pisanja, viskija, od knjiga i od svojih pesnica.
„Matijas i Helena“, odgovaramo jednoglasno.
„U redu.“
Kasijus ispisuje posvetu (tek kasnije videću tekst Matijasu i Heleni od Kasijusa Čejsa), jednostavnim pokretom baci knjigu natrag na sto i okrenu se svojoj čaši viskija. Dnevne novine se mrve pod njegovim laktovima. Nije ih zaboravio i kladim se da jedva čeka da ponovo počne da ih čita. I dalje sam fasciniran samim sobom (fina neka vrsta samoljublja!), jer nemam želju da išta kažem, nemam želju da idem niti imam želju da ostanem, apsolutno se ništa ne događa u mojoj glavi i na celom ovom stolu je jedino bela, naizgled prazna boja našla pravi izraz naše nabujale rečitosti. Gledam u svoju novostečenu ženu (posesivnost par excellance!) i vidim kako su joj obrazi crveni: to je uvek znak da o nečemu pomno razmišlja. Siguran sam da zna o čemu se ovde radi, kakve stare, jednostavne trikove nosi ovaj dečak iz kamenitog Kolorada, šta želi da postigne, koga sve želi da zavara. Kasijus nateže čašu i ispija svoj viski do kraja, pali sledeću cigaru, i ponovo gleda u nas, sramežljivo, polagano, kao da se izvinjava što ima važnija posla nego da priča sa jinom i jangom, znajući da je provaljen, da ni nema nikakva pametnija posla, da je suviše pametno i to što radi sada i ovde. Njegove ruke bi više odgovarale bivšem ribaru nego bivšem bokseru. Prolaze minuti, a tenzija stoji, nije bilo nikoga da tenziju preseče, pa je ostala da stoji i da se ne pomera sa belog montažnog stola. Kasijus Čejs počinje s vremena na vreme da baca pogled i pored čaše viskija, dole, na novine, kao da čita naslove. Svetlo je jako i previše toplo, ali je odlično za čitanje, jer se jasno može čitati i najsitnije štampano slovo, svuda, u svakom kutku virtuelne biblioteke. Možda i ja mogu okom da dosegnem do tih naslova. Znam vrlo dobro da će se moja žena silno dosađivati. Odustajem od voajerstva. Dovoljno mi je da gledam boksera Kasijusa Čejsa, sasvim je dovoljno, jer to otkriva čitav vrli novi svet u mojoj utrobi. Počeh da se smejem sebi, onda njemu, onda svojoj ženi – napolju se to vidi kao tek simboličan smešak, ali moja žena to razume (ona, naravno, sve razume!), samo je Kasijus još uvek zadubljen u svoje misli i novinarske škrabotine: njegova čaša je odavno prazna i on ponovo pali cigaretu.
Sa trećom cigaretom shvatam da se krug zatvorio, Kasijus nas pozdravlja, to se moglo videti već i u novinskim naslovima. «Kasijus Čejs je posedeo malo sa svojim čitaocima i ispratio ih simboličnim ćutanjem», eto samo jednog od takvih pisanija, u kome bi novinar detaljno referisao o autorovom nastojanju da se poveže sa čitaocima kao stari grčki filozofi sa svojim učenicima, bez reči, ne pokušavajući da pokažu niti da sakrije bilo šta. Ali ovde nema nikakve poruke niti bilo kakvog grčkog mudrovanja. Ne postoji ništa iza ćutanja, niti postoji išta iza šturih reči koje se jetko čuju s vremena na vreme. Ovde postoji samo to što postoji, Kasijus, moja žena, ja, montažni sto i sveže potpisana knjiga, još uvek otekla od autorovog užurbanog potpisanja. Čaša ispred mene je prazna i sva voda je otišla. Možda bi bilo dobro da zamolim devojku da mi sipa još? Ili, možda treba da pijem ono što pije i Kasijus, kao pravi pisac, kao pravi muškarac? Kasijus je zamišljen, ali se još uvek s vremena na vreme smeši. Moja žena preseca atmosferu veselog ćutanja: „Moramo sada da idemo. Hvala vam. Misija je izvršena!“, i uz to poslednje slovo mu blago namignu, materinski, kao da je posedela sa detetom poderanih pantalona i odlučila da ga ne kazni, jer je najbolje za dete da samo shvati šta je pogrešilo, zašto je palo, koje su posledice pada i ustajanja.
Uspeo sam da progovorim «Hvala», ali nekako prigušeno, jedva čujno; ipak, mislim da je čuo, mislim da je znao da to mislim. Nasmejao se i vratio svom viskiju i svojim novinama, kao da se ništa nije desilo. Zavesa se spušta! Ne znam da li ću ovog čoveka ikada videti (svakako ćemo se tada pozdraviti ćutanjem), nemam pojma šta je on doživeo i da li će ikada nešto reći. Svaki korak kojim sam izlazio sa štanda izdavača bio je lagan, spor, miljama spor, usoljen. Ispod sajamskog etisona me bode stenovita zemlja Kolorada. Nisam se čak ni setio da pogledam da li sam zaboravio knjigu koja se onako upadljivo zelenila na belom montažnom stolu.
Danima je ta ista Kasijusova knjiga, sa posvetom ispisanom crvenim penkalom, bila tiho zaboravljena na nekoj od prašnjavih polica. Jednog jutra probudih se sa jakom željom u kostima da je uzmem i otvorim. Ustao sam. Knjiga je još uvek mirisala na svežu štamparsku presu a sjaj sajamskih reflektora još uvek nije iščeznuo sa naslova. Otvorio sam je i počeo glasno da se smejem. Smeh je trajao i trajao, i širio se kroz mračno zimsko jutro, dok je knjiga počela da mi se otkriva sa svom svojom čejsijanskom neugodnošću i željom za tišinom.
A u njoj je, posle poznate posvete, pisalo je sledeće. Čitam:
«Moja priča se odmotava unazad i kreće se od kraja ka početku. Znam da niste navikli na ovako neobičan tok, ali on je za mene jedini prirodan, i ja drugačije ne mogu da pišem. Stravična igra, u koju sam sada tako tragično upetljan, počela je, kao i sve slične zajebancije, tako zaprepašćujuće jednostavno. U stvari, evo baš ovako: sedim ja na Sajmu knjiga, potpisujem svoju novu knjigu i pijem neki veoma loš viski. Na štandu mog novog izdavača prilazi mi našminkani bračni par, muškarac i žena u ranim tridesetim, sasvim neodređene seksualne orijentacije. Uspavan od zamumle toplote, bolnog svetla i pokvarenog zlatiborskog sira, ponudih im da sednu i da se malo odmore….»




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *