Vladimir Mušicki: TAJNA NOJEVE ARKE

Noć je. Diže se magla. Miris, koji podseća na miris sapunice, puni vazduh oko jednog čoveka i njegove žene. Njima je muka. Želudac im šalje signale da mu je dosta. Nisu samo njihovi želuci umorni. Pogledi su im spušteni. Ceo prizor podseća na sliku koja je nedovršena, jer slikar nije kupio dovoljno materijala i boje.

Noć je crna. Arka se klima. Levo-desno, gore-dole. Čovek se zove Noje. On gleda u svoju ženu i pokušava nešto da joj kaže. Verovatno, da joj opiše koliko je samo gladan. Ili da kaže da je voli. Ili i jedno i drugo. Arka se klima sve vreme. Udarci vode se čuju. Šljapkanje ne prestaje. Noje gleda ženu, onda malo levlje od nje, onda ponovo nazad na ženu. Ali žena ne odgovara. Umorna je, previše je umorna. Pljuskanje vode je sve jače i čini se da će voda najzad prodreti u arku. Svuda oko njih, drvo pucketa, cvili, savija se i polako, ali sigurno truli pred naletima vode. Koliko dugo će se opirati? Noje se počinje da se moli u sebi. Opet. «Mili Bože», počinje njegova molitva, i iako se on moli u sebi, iznutra, molitvu zapljuskuje voda i on ne može da čuje sopstvene reči. Zna da ih je izgovorio. Siguran je da su jedino molitva i Bog sile koje održavaju njegovu arku na površini vode. Da ih nema, odavno bi bili na samom dnu mora, zaboravljeni. Ali, arka nastavlja dalje, nepoznatim putem krči put kroz nepreglednu vodu. I plovi. Plovi, dok je talasi beskrajnog prostranstva zapljuskuju i pokušavaju da je slome.
Noje sada posmatra životinje. One ispuštaju različite zvukove, svaka svoj dobro znani zov, svaki zvuk sa sopstvenim značenjem. Da li su to krici? Mislim da se životinje ne bi složile, ili ne bi razumele šta «krik» ljudima znači. Nastavljaju da putuju kroz prašumu vode i puno, puno ostataka nečega što su zvali kopnom, ili zemljom, ili majkom. Sada “to” leži raspračano, stegnuto, raspolućeno, i pliva svuda oko njih. Poneko parče drveta nabasa na arku, sudari se, promeni pravac i nastavlja u novom pravcu. Da li je mnogo promenio njegovu sudbinu ovaj susret?
Životinje su uznemirene danima. Gladne su još duže. Ne mogu da se smire, osećaju nedostatak zemlje, osećaju da nemaju peraja, osećaju da su šrkge zaboravljene milionima godina, osećaju da je za plivanje kasno. Čuju se krave kako udaraju kopitima po daskama. Čuju se ovce, kako razbijaju prozore od arke svojim meketanjem. Gavranovi su posebno jaki pesimisti, i zato su najtiši. Možda su najpametniji, jer štede energiju.
Noje posmatra celu tu sliku. Već negde na prozoru arke može se videti njegova tuga. On ne razmišlja samo o sebi. U njegovim mislima su i svi koje je ostavio za sobom, koji su ispod površine, koji sada plivaju, ili plutaju. Srce mu kuca jače. Meri puls. Ne može da broji toliko brzo (nije ni siguran da zna toliko da izbroji), ali zna da je puls brz. Zna da je uzbuđen. Misao mu prekida veliki talas. Nadvija se nad njegovom arkom, baca je levo, pa desno, i prevrće je. Voda je ušla! Uspaničeno, Noje i njegova žena izbacuju vodu kofama. Izgledaju neverovatno brzo za dvoje ljudi koji danima nisu jeli ništa sem golih sparušenih listova. Puno snage se krije u Nojevim rukama. Možda je zato i odabran? Nije siguran. Ni ne pomišlja da misli o tome. Samo gura napred, izbacuje vodu, ćutećki. Posle pola sata, uspevaju su da izbace svu vodu. Vraćaju se na daske, da sednu. U orkestru životinjskih paničnih krikova, pokušavaju da razgovaraju. Razmenjuju tople reči. Sve to izgleda kao ljubav. I jeste ljubav. Noje čvrsto zagrli ženu i daje joj jedan list viška. U sebi pomišlja: Kako li čudno reč “višak” zvuči sada!
Sada je noć crnja nego ikada. Na nebu se jasno vide dve zvezde. Da li se arka to okreće ka njihovom mestu na nebu? Noje shvata da arka iscrtava sasvim nepoznata sazvežđa na vodi, baš kao i što je neko iscrtao sazvežđa na nebu. Pored svake vodene zvezde koju prođu, arka se malo nakrivi, zbog gravitacije. Orlovi je najbolje osećaju, jer su vezani suviše dugo. Orlovi imaju poseban talenat za gravitaciju, i mnogo je poštuju. Oni se samo prividno zavitlavaju sa njom – ali, oni mogu da je vide. Shvataju koliko je moćna. Zato joj ne prkose, već sarađuju. Orlovi veoma dobro prepoznaju svaku tačku na njihovom vodenom kursu. Daju do znanja da su je osetili tako što dignu glavu i ispuste specifičan krik. Arka kao da odgovori, škripanjem drveta i spojnica. Onda prećutno, dajući do znanja da je razumela, promeni malo kurs, ali samo malo.
Noje sada posmatra obe zvezde. “Gde li me to vode?”, pita se u sebi, sa onih nekoliko preostalih grama snage. On to ni ne zna, ali je jako hrabar. Uspeva da se opire i bori već skoro punih 40 dana. Ovog dana zna. Kopno je blizu. Okreće se, i daje jedan mali osmeh svojoj ženi. Žena ga jedva primeti, ali nekako zna da ga je videla. Žena u sledećem trenutku već spava, a on nastavlja da gleda u zvezde. Tuga u njegovom srcu ne jenjava. Gde su svi dragi ljudi? Negde daleko. Neće ih više videti. Neće ih više dodirivati, jesti sa njima. Ipak, nešto ga tera napred. On zna da je cilj tu. Nije mu jasno ka kojoj zvezdi ga arka nosi, i koje to novo sazvežđe oni zajedno opisuju. Zna da je sigurno neko veliko, sjajno sazvežđe. I da će to sazvežđe biti glavni orijentir ljudima dalje. Misleći to, oseća energiju u svojih nogama koji ne bi trebao da ima. Gleda u zvezde, i sada može još jednom da se nasmeje. Smeje se još jednom, i to izgleda kao suvišno. Noje zna da je sada dovoljno. Prilazi životinjama, dodiruje ih, vezuje, poneku životinju pomazi. On više ne može ništa da im pruži. Na ovaj način oni ne mogu da nastave putovanje. Ipak, nekim čudom, sve životinje su na broju. Njegova ruka izgleda kao dovoljna hrana i zemaljskim i nebeskim stvorenjima.
Ponovo je siguran u sebe. I sam ne može da poveruje koliko je siguran. Vera u njemu je ludačka, silovita, jaka. U njegovom centru je vihor koji je miran, ali se okreće. Napreduje. Vozi. Ne prekida se. Ali stoji. Noje gleda. Prozor od arke je suviše mali da bi se videlo bilo šta. Samo može da se oseti ogromna vodena masa, koja im preti, ali i neguje njihova stopala. Voda je ogromna. A on je jedan, stoji na njoj i neće da potone. To je neverovatno! Ne razmišlja dalje o tome, jer ga tada sigurnost polako napušta. Vraća se starom, dobrom osećaju u grudima. Sigurna obala. Vera. Ljubav. Nada. Ritam koji arka pravi u sudaru sa vodom, propraćen simfonijom životinjskih zvukova, pravi savršenu uspavanku za njega. Žena je odavno već zaspala uljuljkana ovim zvukovima. Možda je ova čudna pesma uplašila sve ribe u blizini, ali oni se ne daju tako lako uplašiti. Baš suprotno, oni se toliko ne plaše da spavaju.
Vožnja je bila dugačka. Voda polako počinje da drugačije udara o barku. Mesec je pobegao, i oblaci su sada već daleko iza njega. On obasjava vodeni put do nečega. Odavde, to nešto ne može da se vidi. Suviše je daleko. Noć je crna, ali «to» je još crnje od noći. Siluete tog crnog se odbijaju o mrak i vraćaju do posmatrača. Škriputanje dasaka menja tonalitet, samo malo, možda za pola stepena. Melodija ostaje ista. Ritam se drastično menja. Počinje da se ubrzava, usporava, pa onda ponovo, veoma brzo ubrzava. Veliko deblo udara o zadnji deo arke. Ubrzo potom, i drugo. Nekoliko grančica se provlači pored bokova. Tup udarac se oseća ponovo u zadnjem delu. Noje i njegova žena to ne mogu da čuju, jer su u dubokom snu. Čitav hor njihovih saputnika to jako dobro čuje. Oni već znaju. I zato se ućutkuju. Samo je još par životinja ostalo uznemireno. Polako se voda povlači i sklanja. Sve je čudesno tiho. Mesec se oprašta od vode, i silazi natrag, na mesto odakle verovatno potiče.
Siva izmaglica počinje da gura pred sobom jednu malu, iskričavu traku praskozorja. Nebo se nadvija nad morem, kao da sakuplja vodu. Siluete su rasparčane.
Počinje da duva snažan vetar, koji ih nosi negde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *