BOGISLAV MARKOVIĆ: MORFIJUM

Posle teških dana gladovanja, usamljenosti, besparice i iskušenja da od svega dignem ruke i da se sa sinčićem odselim u Getingen, zaposlila sam se u Stokholmskom sudu za ratne zločine. Svesna sam bila činjenice da mi desetočasovni (nekad i duži) rad nije garantovao dvostruko veću zaradu od one koju bih imala u Getingenu. Uz ugovor o radu bilo je prikačeno i Rozalijino pisamce, telegrafski kratko, ali toplo i primamljivo. Nisam smela da donosim brze i pogrešne odluke, bez obzira na obećanja, bajke i iscrpljujući posao koji me je čekao.
Borise!
Da si se potrudio da me bar malo upoznaš, ne bih ti ni pisala o sebi i onome što se meni i mom detetu dešavalo. Ni da naslutim nisam mogla koliko ću nisko pasti. Više se i ne čudim što je trgovina belim robljem u porastu. Ja sam se previše gordo odnosila prema ljudima iz okoline u kojoj sam živela. To je trajalo dosta dugo, a detetu sam, uprkos svemu, morala da nabavljam hranu. Jeste, letos i jesenas nam je bilo lakše. Odlazili smo u njive i voćnjake, i tamo smo, katkad, ostajali i po nekoliko dana. Da nije bilo kiselkastih krušaka, gorkih trava i suvog lišća od koprive, ne bismo dočekali zimu. Moj sin se brzo, i s radošću, privikavao na sve. Naučio je i da trpi.
Kad se samo setim leta koje je prošlo, i još gore jeseni, spopadne me drhtavica koje danima ne mogu da se oslobodim. Došla sam bila do samog kraja, nerve sam već bila izgubila. I onda kada se ničemu nisam nadala, pozvao me Mustafa Karaoglu iz Redakcije za radio emisije na turskom jeziku. Pristala sam (eto, reći ćeš da lupetam, ali, verovao ili ne, on me ošamutio svojim sonornim glasom i, ne znam samo čime, podsetio me na tebe) da nastavim davno započetu saradnju. Nisam imala snage ni za šta, ali sam iste večeri sela i napisala dve kratke radio igre za decu i odrasle. Sledećeg prepodneva sam napisala još tri i uplašila se svoje hiperproduktivnosti. Elektronskom poštom sam poslala igrice i pričice i, nekoliko minuta kasnije, javio se dr Karaoglu, obavestivši me da je već dao nalog blagajni i da ću istog popodneva moći da podignem novac.
Posle kratke ali žestoke prepirke sa majkom, ušla sam u kupatilo, nadnela se nad umivaonik i dugo plakala i povraćala. Ali niti sam mogla, niti sam imala zbog čega da se kajem. Brzim i odlučnim pokretima osenčih očne kapke i krpicom, bledom i već pohabanom, naneh na obraze malo tečnog pudera.
Okrenula sam ključ i ni na kraj pameti mi nije bilo da se osvrnem.
Ušla sam u prvi autobus, sela i sklopila oči. Dete je plakalo, čula sam, i treslo se, to sam samo naslućivala. I tako, to je trajalo čitavim putem, i još, još, čak i onda kada sam gurnula teška vrata usamljene zgrade u Pionirskom parku. Sem tih vrata i moje ruke koja ih gura, i slike mog plačljivog deteta, ničeg više nije bilo. Ni ključa u vratima nije bilo, niti svetla iza njih. Naslućivala sam samo siluetu koja, kad je spazih, poče da se udaljava. Krenuh za njom, pa uz stepenište i tada, dok sam s naporom koračala, tada se setih sobe za poslugu, na tavanu, u kamenoj kući na Andrićevom Vencu. Nisam zaboravila ono davno veče. Bezgrešno sam začela, kunem se detetom. To sam samo ja znala, ja i onaj nesrećnik. Pokajah se i htedoh da se vratim majci.
„Nikad nije kasno”, likovao je pisac kojeg sam srela tek drugi put.
Prepoznala sam ga po boji glasa koja se, iako je prošlo šesnaest godina, nije promenila. Uzeo je moju ruku i poveo me prema izlaznim vratima. Ni traga od one davne nasrtljivosti, ni traga od brbljivosti i besmislenih reči kojima me nekada zasipao. Izazivala me njegova smirenost. O samouverenosti da ti ne pišem. Da je samo hteo, da je bar nagovestio svoje skrivene želje, promenila bih pravac, popeli bismo se uz stepenište, ušli u sobu na sprat i bilo bi kao nekad, davno. Samo što ovog puta ne bih plakala, ne bih čupala kosu i ne bih odbila da idem na ginekološku kliniku i čišćenje.
Možeš li, Borise dragi, možeš li zamisliti koliko sam bila zbunjena i sluđena? Nisam bila takva ni kada sam imala šesnaest. Ne krivim ni noć, ni vazduh, ni beskrajni vrt pored mora, ni šum talasa. Ni glad, čak ni to.
Borise, veruj mi da nisam znala gde sam se našla. Smeškala sam se zato što sam morala, i trudila sam se da sakrijem plačljivost. Bilo mi je hladno i bilo me strah. Ne znam čega sam se više plašila, da li njegovog ožiljka (vertikalnog, 3 cm) pored desnog uva, ili njegovog praznjikavog i hladnog pogleda, ili drhtavog stiska njegove oznojene šake. Ili nemih i opuštenih krajeva usana, beskonačno dugo nemih i pomodrelih, i, činilo mi se, sasvim mrtvih.
Praveći se nevešta, pokušah da izvučem šaku ispod njegovog dlana. Istog časa nas zapljusnu talas bledožućkaste svetlosti i ja jasnije videh njegove modre usne, penu na njima i pogled koji se gasi.
Otvorih usta, htedoh da kriknem i zovem u pomoć, ali bejah ostala bez vazduha.
Karaoglu se nadnese na okruglasti stočić, podiže poklopac čajnika i uzdahnu.
„Čaj je nepalski”, šapnuo je. „Nepalski”, ponovio je. „Tačno je da voda od njega pocrni, ali nema mu premca, okrepljuje brzo i snažno. Hoćeš li šećer?”
Koješta, pomislih i tek tada shvatih da se sve više i dublje uvaljujem u nešto što liči na početak nesreće.
Otvorio je kesicu i ne sačekavši moj odgovor, sruči sav onaj prah u limeno lonče iz kojeg se dizala opojna para. Dobro sam napisala. Čaj je sâm po sebi bio opojan, a možeš da pojmiš kakav je kad se u njemu rastvori šećer koji je dobijen ko zna iz čega i ko zna na koji način.
Osećala sam se kao neka od bezbrojnih jadnica sa železničke stanice koja je izgubila smisao za meru i ukus, i kojoj više nije bilo stalo kako izgleda, ni šta misli, ni koliko će novčanica maznuti, ni sa kakvim će neznancem otići da prlja sebe i svoju postelju, niti koliko će, omamljena lošim vinom i još gorim cigaretama, ostati u krevetu.
Koliko li je vremena bilo potrebno da shvatim dokle sam stigla i gde se nalazim, i sa kakvim muškarcima (sve češće) delim postelju i vazduh u onom kućerku na obali Dunava?
„Mogu li da…?” – izustih nečujno i otpih gutljaj čaja.
Onaj Karaoglu mi se, kao slučajno i neprimetno, sve više približavao. Dodirivao me. Koješta! Ne grešim. Nije to bio dodir, još manje slučajan. Navalio se bio svom težinom na mene, gušio me njegov dah, i reči su me gušile, polureči i poluslogovi; polukrik i poluuzdah, nečujni, bez strasti, polumrtvi.
„Sanjam, još sanjam“, mislim da sam šapnula.
Proći će i ovo veče, nastavih za sebe. Bila sam sigurna da me nije čuo. I ova noć sa Turčinom, Avganistancem, ili Pakistancem. I još osamnaest noći moram izdržati, toliko sam planirala. Bilo ko da naiđe, bilo ko. Mreže sam bacila, loviću bez predaha i biću prvidno mirna. Dobro je što sam odustala od Hajata, hotela Morfijum i sličnih. Lakše mi je da opslužujem siromašne muškarce. Stidljiviji su od onih što imaju dublji i deblji džep. Siromašni su, ipak, galantniji, ne cepidlače. Ćutljiviji su, zagledani su u sebe i svesni su svojih mana i svojih morâ. A kad budem otvorila kasicu i kad se na gomilici nađe svih 80000 (i više) – tada ću, znam, tada ću da prestanem. Jednostavno. Jer cenu koju tada budem rekla, niko neće moći da plati.
„Niko neće moći da plati!” – kriknuh.
Karaoglu me nije čuo i da bi to potvrdio, obvio je ruku oko mog vrata (levu, omlitavelu i nikakvu), a desnu je pokušao da zavuče između mojih kolena, ali ja sam se trgla, naizgled nesvesno, ali sad znam, sad dok ovo pišem, sad znam da sam se trgla u inat sebi i banknotama, u inat prstenju i dijamantima što ih maločas beše ugurao u moju tašnu i brushalter koji se beše otkopčao i iz kojeg su ispale moje male grudi, male i bele, sa crnim bradavicama, veoma crnim, crnjim i od mene cele i od noći kojoj nisam mogla da nazrem kraj.
Skupih se sva, stegoh vilice, stegoh i kolena, i ispružih ruke s namerom da grubo odgurnem nesrećnika koji nije znao šta će i kako da upotrebi robu koju je, priznajem, izdašno platio.
”Aralazola, aralazola!3) – će platim koljiko tražiš ti. Špresa.” 4)

* * *

Eto, iz ovoga što sam do sada napisala možeš pretpostaviti u koliko sam blato sebe bila uvalila. Uspravila sam se i izvukla dosta brzo i lako. Desilo se onako kako sam predvidela. Na gomilici se našlo nešto više od 80000 evra. Odnela sam ih u banku. Nekoliko puta sam se vraćala, kolebala i sumnjala. Samo ja znam koliko mi je bilo teško. Dali mi i revolving karticu. Dete i ja ćemo biti pošteđeni besparice sledećih dvadesetak godina, možda i više. Dobro sam izračunala. Ako Stokholmski sud uplati sumu koju mi duguje za prevode, postoji mogućnost da kupim malu kuću u Semipalatinsku.
Sa muškarcima sam, nadam se, zauvek raskrstila. Nadam se, kažem, ali ne veruj mi previše. Ti znaš da sam i ja pisac. Spisateljica. Sâm si napisao i potpisao, i, zahvaljujući tvojoj preporuci, dobila sam ono mesto prevodioca i lektora. Ali sam još samo dva puta iskoristila tvoju preporuku, krivotvoreći je, dodavši nekoliko reči i uputivši je na drugu adresu. O tome ću ti pričati kad se sretnemo. Posvetiću se sebi, deci i pisanju. Nema kuvanja, nema muškaraca. Ništa.
O meni ti pričala ona Cigančica, ona što me oponaša. Kudila me i psovala, čula sam. Na moju i tvoju sreću, nije mogla da me previše ocrni, iako je rekla da sam suvop… i bezdušna, gora i od Rozalije, i od Milene, i od belog đavola. Nisi valjda poverovao u njenu priču! Jesam imala dosta partnera, jesam ih varala i krv im sisala, ali bezgrešno sam začela samo s tobom. Ako si zaboravio, podsetiću te. Jecala sam, ridala i uzdisala; kidala se i cvilela, ali nisam htela da idem na ginekološku i čerečenje. Namršten i ljut, gledao si kroz prozor. Ali neću o tome.
I da me glad, žeđ, prljavština i nedostatak kiseonika nisu primorali da se bavim ne odviše časnim poslovima, i da mi je bilo ko pružio ruku, ili me darivao osmehom (makar i lažnim), ne bih ni tada smela da tvrdim koliko su ljudi opaki. Mogla sam ja još da podnosim i glad i žeđ, i svaku drugu nemaštinu, mogla sam i skuplje da se prodajem nego što sam se (katkad, u bunilu i izmaglici) prodavala.
Ali neću ti baš sve reći.

P.S.

Raspričala sam se. Ne ljuti se. U blizini nikog nema. Deca su daleko. Dača je u Odesi, studira germanistiku. Onaj mlađi, Kolja, tvoj i moj sin, on je u Novosibirsku, na završnoj godini Vazduhoplovne vojne akademije. Hoće čovek da leti. Kao da je u podsvesti osetio koliko je njegova majka nisko padala.
Pozdravlja te i Cigančica. Da nije nje…
Htela sam samo (kad sam počela) da ti napišem samo par propratnih reči uz pošiljku. Duplikati pisama su godinama bili na tavanu u drvenom koferčetu. I sâm ćeš videti da su gotovo sva oštećena, neka manje, neka više. Ali ne sumnjam u tvoje sposobnosti da precrtavaš baš tamo gde bude trebalo. I da dopišeš reči koje je vreme izbrisalo.
Ne ljuti se, nikad neću biti tvoja.

(iz romana KIOSENIK)

Bogislav Marković,

rođen je 2. septembra 1940. godine u Spancu. Osim pod svojim ličnim imenom, objavljivao je i pod drugim autorskim imenima od kojih mu je najpoznatije Bogislav Hercfeld.
Objavljene knjige:
– Ruka Stefana Dečanskog (priče,1986);
– Senka (roman,1995);
– Snovi, pepeo (roman 1999, 2002);
– Kuća od blata (priče,2001);
– Greh (priče,2001, 2002);
– Đavolja krv (roman 2002);
– Okamenjeni gavran (roman, 2003);
– Čistilište (roman, 2004);
– Altajski sumrak (roman, 2006).
Nagrade: Stevan Sremac (1997); Milutin Uskoković (1998);Laza Lazarević (1999); Ćamil Sijarić (za 1999 i 2000);
Lapis histraie / Fulvio Tomizza (2007).
Proza prevođena na engleski, italijanski, poljski i makedonski jezik.




5 Responses to BOGISLAV MARKOVIĆ: MORFIJUM

  1. katarina.vukasin каже:

    Nenametljiva, ali fascinantna jednostavnost.
    Nastasja Osthof

  2. Vojislav Bubanja каже:

    Veoma slojevita pripovest. Pleni jednostavnim izrazom i zaumnim značenjima kao, uostalom, što je karakteristika pisanja Bogislava Markovića i u njegovim ostalim delima. Na prvi pogled to može ličiti na postmodernizam, ali se Marković odmakao od njega jednim specifičnim postupkom koji bih ja nazvao imaginativna irealnost.
    Vojislav Bubanja

  3. katarina.vukasin каже:

    Vesto i mastovito. Sveden izraz, ekonomican. Malce e povise cudno, podseca na mladog Funetesa.

    Elena Eskobar, Lima

  4. jas1402 каже:

    Neka mu je vecna slava.

  5. Amika каже:

    Slava mu i hvala za mnogo dobrih i neobičnih priča i romana.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *