Zlatko Pangarić: DVA LETA I ZIMA

Izležavali bi se poput guštera na prepodnevnom suncu, lečili lošu volju, a onda oko devet-deset sati pecali sa keja, ili sa senovite obale među stablima srušenim u vodu… Popodne smo brali kupine i sakupljali gljive…
Zanemarujući sve što se moglo zanemariti provodili smo to leto u nekoj vrsti polu-zaborava, polu-nehaja. Poput anestezije specijalne vrste
Marko je na polasku pretio da će se ovde nalupati pesama!, a ja sam se nadao da ću napisati nešto kao „Deset teza o Fojerbahu“!
Početna ideja – koja je od početka bila sumnjiva – ubrzo je postala sumnnjiva. Konačno i neostvariva!
Marko nije mogao da se seti imena pesnika čiji stihovi su mu iznenada pali na pamet – pa je jednostavno izmislio njegovo ime! Ceo dan je lupao glavu, i ceo dan smo se tome smejali.
Ono što nas je najviše zapanjilo jeste besprimerna lenost koja nas je obuzela. Tako je Marko prvi zanemario svoje poslepodnevno piskaranje. Nije „nalupao pesama“, zapravo nije napisao ni jednu poštenu pesmu. Kada sam ga upitao šta se dešava, on reče da je do te mere zasićen prirodom, da je do te mere „pozeleneo“, da mu je i govno već zeleno, do te mere je…
Ja sam već posle nedelju dana sav utrnuo. Život koji smo ostavili počeo je da bledi, a ovaj ovde – u ovoj šumi – jednostavno nismo mogli da prihvatimo. Videli smo sve jasnije da ćemo (kao i deca iz filma „Laguna“, koji u to vreme još nije bio snimljen) od raznorodnih fragmenata koji su nam na raspolaganju, i koje smo poneli u glavama, sklepati jadnu, jadnu, više nego naivnu bajku.

Radio sam nešto na kući – mnogo godina kasnije – menjao vrata i ugradio novi prozor. Padala je kiša nekoliko dana pa sam morao da obustavim posao. Sedim u sobi, gledam u dosadnu kišu, ali gledam i moju građevinu…Treba završiti sa malterisanjem jednog zida, treba završiti gletovanje zidova, dakle, treba uraditi još samo izvestan broj radnji… U glavi imam viziju kako će sve to izgledati….To nije fantazija, to je vizija, ideja, koja se može realizovati, koja je na korak od realizacije – ali nije realizovana…
Razmišljao sam mnogo o tom nestrpljenju, o tom očekivanju, o tom „idealnom“ koje dopunjava ili podupire našu realnost. Zajedno, realnost i ideja čine celinu kojoj težim, koju priželjkujem – ali nikako da je realizujem…Shvatio sam da je tako i sa mnogo drugih stvari, sa mnogo drugih projekata, sa nekoliko najvažnijih projekata čovečanstva. Imamo npr. naše realno društvo i njegovu idealnu dopunu (ono „treba“) – nekada komunizam a danas liberalni kapitalizam. Zajedno oni bi bili ono što ljudi oduvek žele, idealno društvo, idealan sistem…Najviše frustrira to što je potrebno tako malo, što je potreban samo korak do realizacije, što je potreban prebrojiv broj stvari… Sa druge strane, svesni smo da te okolnosti, ti jednostavni i prebrojivi zahtevi koji koče, mogu kočiti generacijama i generacijama…

Kanal Dunav-Tisa-Dunav je plitak i zimi, posle nekoliko dana sa niskom temperaturom, sav se zaledi. Celom svojom dužinom. Ne propuštamo priliko da oprobamo led i prošetamo se po njemu. Zamislite kilometre zaleđene površine. Ah! Na obalama je trska i stare vrbe, a odmah iza njih nepregledna šuma sve do Dunava. Zimi je šuma nešto sasvim drugo, ali o tome drugom prilikom.
Već posle nekoliko minuta čovek se potpuno oslobodi nelagodnosti – i uživa. Odlazimo na sredinu kanala i krećemo! Poslednje kuće su praktično na samoj obali i tu je led namerno probijen da bi se u tom „jezeru“ okupljali labudovi, a na obali ljudi koji ih hrane i dozivaju, mnoge i po imenu… ali mi odlazimo dalje, dalje…od buke labudova i ljudi. Labudovi su inače posebna vrsta ptica tako slična ljudima (razlikuju se po karakteru), ali i o tome drugom prilikom.
Čaplje ne dozvoljavaju da im priđemo, neprestano poleću i održavaju razmak, ili nas preleću i vraćaju se na svoje pozicije, samo njima interesantne. Doleće i jato divljih gusaka. Nisu na jugu, ili je ovo ovde za njih dovoljno južno?
Volim taj jedinstveni osećaj jer se ponovo radi o „ideji“ koja je na neki neverovatan način realizovana. Ukočena ideja posuta injem. Tokom nekoliko nedelja čovek hoda tamo gde ne bi mogao inače da hoda. Ideja ili želja se ostvarila, zaledila, na čudan način, dakle, ali se ostvarila, opipljiva je. Čovek je u prilici da, doduše uslovno i ograničeno, ali ipak oseti kako je to kada nemoguće postane moguće.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *