Vladimir Mušicki: UKALJAN OBRAZ

Blato na cipelama mu je smetalo da ravnomerno hoda, ili bolje rečeno, trči glavom bez obzira. Grupica kojoj je pripadao raštrkala se već kod Kalemegdana. Svako je pošao na svoju stranu. On: prema ulici Strahinjića bana, pa onda preko šina, dole, ka granicama Dorćola. Pokušao je da ostane budan. Mnogo mu se spavalo. Pritisak blata je bio neumoljiv i on se mnogo nervirao što ne sme negde na miru da sedne i da pročačka prljavštinu nekom grančicom ili tako nečim sličnim. Strah u njemu je narastao svakim pređenim korakom. Šta će biti ako ga uhvate? Nagrabusio je. Mislim, navikao je on i na gora sranja, ali nikada na ovako nešto. Ovo je bilo posebno. Nesvakidašnje. Ludilo.

Iza sebe je ostavio šine i huk tramvaja. Bacio je pogled na blentave putnike koji se se klatili poput patki levo-desno i za trenutak im je pozavideo. Voleo bi da sedne u taj tramvaj na tren i da se gega bez razloga, nošen samo silom inercije i delimično kriveći za to gravitaciju. Uspeo je taj prizor čak u njemu da izazove jedan slabašan sekund-dva mira i spokoja. Brzo ga je iz tog stanja trgla sirena neke nadrkane mečke, pa je pohitao dole, u mrak, što crnji koji je mogao da pronađe. Hteo je da zavrne ka Jevrejskoj, ali se odmah predomislio. Nešto u njemu želi da se spusti do reke ali zna da bi to bilo neoprezno. Celo šetalište tamo je sada dobro osvetljeno, a psi i svinje će sigurno doći odmah tamo, po prvom pozivu, i pročešljaće teren. Ne. Ne sme tako nešto sada sebi da dozvoli. Nema mesta za slabosti. Mora biti jak. Idemo dalje.
„Marlboro“, izvadio je tačan iznos i platio je ženi u zabačenom kiosku pored erodiranog solitera.
„Još deset dinara“, hladno mu je uzvratila.
„Što?“
„Nova cena.“
„Aha.“
Našao je gvozdenjak u zadnjem džepu od pantalona i osiono ga je bacio na onaj plastični tanjir. Žena nije reagovala. Uzeo je cigarete i ponovo pobegao u anonimnu pomračinu.
Hod mu se usporavao, ali mozak je ubrzavao. Slike su počinjale da iskrsavaju kao iz neke pokvarene, lične Pandorine kutije: udarac, šut, cipela, lice, krv, molitva, jezik, sec, šut, krv, ponovo sve isto. Krici, bol, pesnica, odstupanje, zgražavanje, odvratnost, pristup, udarac, ponovo sve isto. Užurbana svetlost mu je pratila rep i nije mu dozvoljavala da tek tako sklizne u ništavilo. On se trudio. Još uvek nije uspevao.
Pandorina kutija je produkovala novi niz: šutiranje, onda zamrznuti trenutak u vremenu, ponovo šutiranje, krici, plač, molba, užas, šutiranje, prekid. Misli da mu se učinilo da čuje sirene i da oseća rotaciona svetla negde na leđima. Ali ništa se nije desilo. Tišina je nastavila da rezonira divljački po njegovim cipelama punim blata. U svom onom trku, on nekako uspeva da otvorio paklicu, pokida celofan, da ga baci negde usput, ali uredno, u kantu za đubre, i da pripali cigaretu uprkos vetru koji je duvao pravo na njegova usta. Ovo ga je još više iznerviralo. Ubrzao je korak a taman se smirio malo. Sada se iz prkosa suprotstavlja vetru. Da li mu se pričinjava ili ne, ali vetar pojačava, prkoseći mu još više. Postaje lično: borba čoveka i prirode, sve sa Pandorinom kutijom u njegovom mozgu koja sve više izbacuje slike pune krvi, bolnih usklika i… krvi. Duboko uvlači jedan dim i duboko ga izvlači.
– Brate, ’de si? Š’a ima?
Na ove reči samo što nije izvadio bokser iz jakne i krenuo da pegla po licu slučajnog prolaznika. Dobro se zagledao u to lice koje je hteo da udari. Poznato je. Pruža ruku. Jak stisak. Njegov sagovornik skida kapuljaču.
– Evo, ništa. Ovo, ono. Radi se, zeza se…
– ’Ajde dođi nekad i kod nas u kraj. Ne viđam te nešto…
– ’Ajde važi. Dođem ovih dana.
– E, to, brate, ’ajde dođi, pa se vidimo…
– Ae.
Njegov sagovornik navlači natrag kapuljaču i odlazi daleko od bandere, koja sada baca svetlost skroz u prazno. Nikoga nema da obasja. On nastavlja, skoro pa potrči, onda se ponovo smiruje, brzo hoda, ali od trčanja nema govora. Odlučio je. Seća se kako su mu ove ulice izgledale velike i opasne kada je bio klinac. Zna ih napamet. Onda je bilo bolje. Da, one jesu bile opasne, ali su bile i nepoznate, što je bilo tako lepo, jer nije znao šta se u njima krije…sada zna. Suviše dobro. Zgodno je to što je poneo ovu jaknu/duks. Setio se da ima kapuljaču. Njegov bivši sagovornik ga je na to podsetio. Navukao je najviše što je mogao. Do neprepoznatljivosti. Pokušao je da je navuče toliko jako da počne da se guši. Nije uspeo. Blato ga je i dalje mnogo nerviralo. Cigareta mu je dogorela ispod prstiju. Besno je bacio pored cipele i ostavio da se ugasi sama od sebe, iako je vetar raspirivao žar, prkosno joj ne dajući da se ugasi sama od sebe. Ovo ga je naljutilo. Vratio se i zgazio je pikavac svom snagom.
– Mamu da ti jebem! – povikao je, u daljini se čuo lavež nekog psa lutalice, a iza leđa je dospeo zvuk roletni kako se spuštaju (ili dižu?) panično brzo.
Ponovo je pomislio da je bolje da trči, ali nije bio toliko naivan a da ne zna koliko to može da izgleda sumnjivo. Ova spoznaja sopstvene iskustvenosti ga je bukvalno naterala da potpuno uspori tempo i da zapali još jednu cigaretu, skoro stojećki, zamišljeno gledajući u nebo. Može sebe da vidi iz perspektive trećeg lica: on uopšte ne izgleda sumnjivo. Dobro, kapuljača ga malo odaje, ali bolje da mu niko ne vidi lice, bar ne dok je još uvek blizu, tu negde, pored mesta zločina. Spustiće kapuljaču kada se udalji još malo.
Pandorina kutija, pak, nikako da se zatvori: sada kreću da mu se ređaju ispred očiju njegove omiljene utakmice. Jedna na primer, na kojoj je skembao nekog klinca tako jako da ovaj nije mogao da se osvesti. Na istoj utakmici je udario pandura i video prvi put kako krv ume da šiklja pod njegovim pesnicama. Bio je iznenađen. Ali nepovređen. Bilo mu je to potpuno prirodno osećanje – udariti pandura i eskivirati njegov štit, to je bilo umeće, borba Davida i Golijata, u kojoj je David pobedio, po ko zna koji put. Srećan je bio što je pobedio. Srećan je i sada zbog tog pandura. Ko ga jebe. On je tukao njegovog ćaleta devedeset i sedme, sto posto, nema greške. Eto mu sad. Dobiće i sledeći put. Ako ne on, onda neko drugi. Pravda mora biti zadovoljena.

„Da im mamicu jebem ja svima!“, povikao je u sebi na sav glas, ispuštajući tajanstveni skriveni ventil. Laknulo mu je. Sada je još više mogao da uspori korak. Laknulo mu je mnogo. Pravda je nekako neuhvatljiva. Ima je – pa je nema. Ne možeš je staviti na jedno mesto i reći da je tu. Nema je u sudovima. Nema je u zgradama. Nema je u ljudima. Ima je u postupcima. Tu ona stanuje. A oni su nestabilni, tečni, neshvatljivi. Tako da je ovo što je on uradio, to jest, ovo u čemu je sudelovao, nešto sasvim prirodno i legitimno. Nekada najebe njegov ćale, neki put neko drugi. Pa šta? Ko god da najebe – ko ga jebe. Zaslužio je. Pravda stiže na kraju i nemoguće da baš ništa nikome nisi zlo uradio. To je apsolutno nemoguće. Da. Niko nije u potpunosti nevin. Svi su grešni. Čak i ako nije ništa loše uradio, samim tim što se rodio, već je nešto skrivio – već je nešto kriv. Šta će ti dalje? U pravu je bio i u pravu je ostao. Zašto sada beži? Valjda zato što panduri ne dele njegov osećaj za moral. U stvari, oni su nemoralne svinje. Tako će zauvek i ostati. Kako bi samo zalepio šamarčinu jednom od njih. Samo kada bi imao priliku. Moraće da sačeka do sledeće utakmice. Tada će sve biti bolje. Tu će se malo srediti. Oni ventili koji još uvek nisu otpustili tu će pronaći svoj put u lavirintu. I strah će nestati. Sve će nestati. Tako lako. K’o pasulj.
Zapalio je još jednu cigaretu.
„Jebem ti pljuge… Ostavljam ih sutra“, glasno se obratio izgužvanoj pakli.
Nikoga u blizini da ga čuje. Vetar pojačava svoje dejstvo. Ovog puta, plamen iz upaljača se ugasio.
I pored moralne satisfakcije, i pored laknulog opravdanja, i pored jasne priče u glavi, i pored svega toga, Pandorina kutija ne prekida da izbacuje slike. Uopšte mu se ne dopadaju. Na primer, ono kada je njegov najbolji drug toliko gadno izubijan da nije mogao da stane na noge šest meseci. Ili, kada je bio baš mali, a ćale se vratio sa ratišta, vidno potresen, i rekao da više nikada u životu neće ništa raditi. I nije. Držao je reč, njegov ćale, to je sigurno, bio je to čovek od reči. Keva je izdržavala porodicu sve ove godine i nije se bunila. A nije ni ćale. Divna simbioza. Svi srećni i zadovoljni.

Naravno, sestra je otišla još odavno i retko se javlja. Kaže da u Americi baš i ne cvetaju ruže. Ali svakako joj je mnogo bolje, čim se ne vraća, u to nema nikakve sumnje.

Pošto je sada nazirao obrise zgrade u kojoj stanuje, spustio je kapuljaču i prošao je prstima kroz kosu.

Ispred njega je tobogan. Napokon, srećna slika: on kako se spušta, verovatno nije imao ni tri godine, a keva ga čeka dole, govoreći mu da je bezbedno. Huh. Dobro je. Bezbedno. Pandorina kutija je zatvorena. Inače, ne bi ova slika tek tako da se iskrade iz košmarnog sna koji sanja na javi. Ili može? Svejedno. Stavio je ruke u džepove od jakne i nastavio da se bori sa vetrom. Sve te lepe uspomene iz detinjstva mu deluju kao da su pozajmljeni snovi od nekog drugog čoveka, nekog drugog i drugačijeg. A on ne voli drugačije. U isto vreme, prezire isto. Jednom rečju, mrzi. Sve.

Ponosan je na to. Nema ama baš ničega lošeg u mržnji. Nekoga treba mrzeti, a nekoga treba voleti. U stvari, veliku većinu treba ili prezirati ili mrzeti, osim ako ne zasluže suprotno. A priča je jeftina, to je jedina vredna pouka iz starih američkih filmova. O Americi bolje da ni ne razmišlja. Sestra se prodala, ali on neće nika. Zauvek će ostati na ovom asfaltu. Na njemu će umreti. Biće to veličanstvena smrt, a on se lično nada da će tu biti mnogo krvi, jer kako drugačije može da bude veličanstvena? Kako drugačije da bude spektakularna? Mada, bolje da o tome sada ne razmišlja. Kada se desi – desi se, za godinu ili za sto godina. Ne bi voleo da omatori i onemoća. Baš na tom istom Kalemegdanu, sa koga je pobegao tako iznenada, video je mnoštvo pokvarenih staraca kako drkaju na srednjoškolke. Oni koji nisu drkali su bili nekako nevini i bezbrižni dok su igrali šah na klupama, ali su mu se pripadnici te druge grupe još više gadili od perverznjaka. Njihova predaja bila je odvratna. Pomerali su figure, povremeno se svađajući, povremeno bi ućutali, ali svi su oni bacili glavnu figuru i kapitulirali pre mnogo, mnogo godina. Nikada se to njemu neće dogoditi: radije će umreti, radije će se ubiti nego da kao živi mrtvac tumara po Kalemegdanu. Ovaj grad je ionako pun zombija. Ne treba mu još jedan.

“Sine, pa gde si ti ovako dugo? Čeka te večera.”

Majka je bila u bade-mantilu i gledala ga je iznenađeno. Nije mu baš jasno šta je toliko šokantno što se vraća kući u osam uveče, kada se godinu dana nije vratio pre ponoći. Ali, jedna je majka, i odavno je prestalo da ga iznenađuje što ona kaže ili uradi.

“Nisam gladan. Idem u svoju sobu.”

Stisao je paklicu u džepu duksa/jakne i produžio hodnikom.

“Nećeš da se skineš?”, pokazivala je majka na duks/jaknu.
“Ne.”
„Izuj makar patike. Izblatnjavićeš celu kuću.“

Pogledala ga je nekako tužno, iskrivivši vrat, sa rukama na struku, ispuštajući jedno dugačko i tiho “uh”. Utom se pojavio i otac. Otvorena vrata od dnevne sobe su pojačala zvukove koji su dolazili iz televizijske kutije.

“Već si se vratio? Dugo nisi ovako rano…”
“Ma da. Nešto sam se smorio.”
“Hej, šta ti je to?”
“Ma ogrebotina, ćale, ništa bitno…”
“Na obrazu? Nisi se valjda opet potukao?”
“Nisam.”
“Dobro je.”

Upalio je još jedno svetlo i približio se njegovom licu.

“Sutra na posao?”, oprezno je zagledao.
“Da, kao i uvek.”
“Ako, ako, tako treba. Ionako malo spavaš. Premalo.”
“Dovoljno je, koliko god da je.”
“Nije…”

“U pravu je Milutin”, uključila se majka, “trebalo bi jedno veče da se ispavaš. Zašto ne večeras? Došao si ranije. Taman. Idi u krevet i ne javljaj se do ujutru.”
“Okej, videću…”
“Navij mobilni i ćao đaci”, odjednom se oraspoložila.

Tako su stajali kratko: njih dvoje su ga posmatrali pažljivo, a on je držao glavu oborenu, posmatrajući neku šaru na stazi u hodniku. Oduvek su ga interesovali oblici. Jedino što ga je u školi uopšte zanimalo bilo je likovno. Tu je i fizičko, pomalo, pošto su devedeset procenata vremena na tim časovima pikali fudbal. U fioci krije bar pedesetak crteža koje je napravio ove godine. Nikome ih nije pokazao. Niti će.

“Kako hoćeš, sine, kako hoćeš…upamti samo, šta god da radiš, radiš samome sebi. Snosiš odgovornost za to. Evo, baš sada je na vestima, pre neki sat ubijen neki mladić na Kališu. Zamisli to? Skoro usred bela dana. Sramota…zar smo se za to borili?”
“Milutine, prekini da prosipaš svoja sranja pred detetom. Ako ti se ne sviđa svet, idi pa ga promeni. Šta dete ima sa tim?”
“Eh, ne bi ti bila ti – da ne zvocaš! Samo sam rekao…”
“Znam ja šta si ti rekao…znam ja to dobro, jer slušam dvadeset godina. Napamet mogu da recitujem šta si sve rek’o i mogu da napišem na parčetu papira šta ćeš sve sada reći. ‘Oćeš da pogađam? Prvo ćeš da se dugo, dugo proseravaš kako si se borio za demokratiju i kako su to bili teških deset godina. Onda ćeš da se razbesniš što su ti uzeli revoluciju. Posle toga, pašćeš u depresiju. A ja ću sutra opet da odem na posao. A ti ćeš ostati zakucan za taj jebeni televizor…”
“M’rš!”

Vrata od dnevne sobe su se zatvorila uz tresak i jedan njegov treptaj. Ništa novo. Krenuo je ka svojoj sobi.

“Gde ćeš ti?”
“U krevet.”
“Poslušaćeš me?”
“Valjda.”
“Tako je. Budi dobar dečak. Laku noć.”
“Laku noć.”

Još jedna vrata su se otvorila i zatvorila. Čim je ušao u svoju sobu, legao je u krevet i ugasio je sva svetla. Pustio je muziku preko daljinskog. U mini-liniji ga je već čekala spremljena muzika. Mogao je da izabere bilo koji od dva kreveta, jer je pomalo spavao u oba. Kao da je bio na dva mesta odjednom. U Srbiji i Americi, istovremeno. Možda nije normalan što radi takve stvari, ali poput crteža u fioci, ovo niko nikada neće saznati. Setio se da ima neka utakmica za pola sata, ali ionako nije ni planirao da je gleda. Mančester: Čelzi. Jebeni Englezi. I od njih mu je muka.

“Mamicu ćemo im jebati mi jednog dana!”, sledio je poslednji mentalni komentar za večeras.

Zaspao je u istom onom duksu/jakni. Pidžamu nije imao. Obično je spavao u bokserkama. Na duksu/jakni je ležao uski trag krvi koji se samo delimično preslikao na posteljinu. To niko nije, u polumraku koji je bušila samo jedna bandera sa ulice, mogao videti. A i da ju je spazio, bilo bi ga baš briga. Zaspati u krvi ili beskrvno je semantička razlika, ništa više.

Okrenuo se na drugu stranu, već sanjajući nešto. Bio je samo polusvestan da se nalazi u krevetu i da je još uvek obučen. Dah mu se odbijao od zid i mogao je da namiriše smrad od previše cigareta ispušenih danas. Lice mu se zgrčilo u gađenju, ali nije se probudio.
Samo je uzdahnuo duboko, slično majčinom tihom “uh”, i ne probudivši se, stavio je kapuljaču preko glave.
Potpuno instiktivno.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *