Vladimir Mušicki: SVINJOKOLJA

Bio sam baš mali kada me je otac odveo na prvu svinjokolju. Njegov drugar Brana je klao svinje, dok je otac gledao i posle pomagao oko pravljenja čvaraka. Brana je bio veseli starkelja, Sremac, koji je često vodio sina Peru sa sobom da uči zanat. Često bi govorio: “Pero, sagni se malo, da dobijaš zamah”, a Pera bi samo rekao “Da, tata”, i nastavio da radi ono što inače radi.
Otac je često razgovarao sa Branom. Rekao bi mu:
“Brano, ovo je najveća krmača koju sam video u životu. Oprasila je četvoro prasića i svi su lepi k’o uslikani.”
Brana bi se nasmejao, a onda još jednom, kao za sebe, promrmljao:
“Video sam i veće”, i potom bi nastavio da kolje kao da se ništa nije dogodilo. Otac je smatrao da je njegova dužnost da zabavlja koljače, zato je pričao sve vreme.
Govorio bi:
“Ne mogu da nađem ovako dobru krmaču, pa to ti je. Sve ostale krmače rode samo upola dobre prasiće poput ove. Ne znam do čega je, ali ova je najbolja!”
“Probaj da odeš kod Marka, on će ti reći gde ih ima na tone”, odgovara Brana. On ima smrknuto lice i male, upale oči u tom licu, ali se smeje svaki put kada zamahne nožem, kao da mu je to uslovni refleks. Njegov jezivi osmeh savršeno se uklapa u celu tu atmosferu vrištanja i krvi.
“Dobru si krmaču nabavio, ali ako hoćeš da ti ponovo ovako dobro rodi, skloni je odavde da ne bude u blizini kada prasići počnu da se kolju. Nije ti to dobro. Nikako. Skloni je pa da počnemo”, govori Brana iz iskustva, a otac sluša, udaljava se i odvozi krmaču što dalje, na drugi kraj dvorišta.
Moja vizija sveta ne poznaje klanje. Možda zbog toga ni ne naslućujem šta će se ovde desiti. Gledam veselo u Branu, onda u Peru, i trčim brzo na drugi kraj dvorišta, do krmače. U pola jurnjave prekida me vrisak, vrisak prasića koji padaju i umiru pod krezavim Braninim osmehom i nervoznim pogledom njegovog sina Pere. Ne shvatam šta se dešava, odakle taj stravičan zvuk? Trčim ka izvoru tog zvuka, padam, ustajem, ponovo trčim, stižem. Na mestu gde je Brana oštrio nož sada je lokva krvi i mrtvo prase. Sve je gotovo. Ništa mi još uvek nije jasno, sem toga da mi je žao, da se plašim, da mi je loše. Ustajem i približavam se lokvi krvi. Zblanuto gledam u nešto što je bilo život. Ne mogu da verujem. Ipak verujem. Ovo je delo ljudske ruke. Sada mi je jasno. Otac preuzima zadatke i prenosi mrtvo prase do velikog lonca. Tu će već nešto da mu rade, samo meni nije jasno šta, kada su ga već ubili. Možda će probati da mu povrate život? Vraćam se ka krmači i vidim da je uznemirena. Pokušavam da joj priđem, ali ona grokće. Od straha, ili iz već nekog drugog razloga, ispuštam neku plavu lopticu koju sve vreme grčevito stiskam, poput amajlije, ili slike drage osobe. Svinja uspeva da namiriše moj strah, divlje juriša ka lopti, uzima je i raznosi. Njeno silovito groktanje budi iz sna i oca i Branu, oni prilaze, pokušavajući da obuzdaju svinju.
“Lepo sam rekao, krmača mora da bude daleko, daleko od prasića. Inače se ovo događa. Kada neko dira njene mlade, ona napada tuđe mladunce”, Brana izgovara ponovo reči iskustva, a Pera i otac samo klimaju glavom u znak pokoravanja.
Sve je sada tiho. Samo potočić krvi jedva čujno krči put kroz beton do bašte. Niko više nema potrebu da razgovara. Krmača je uvedena u svoj obor, a ljudi se razilaze, svako svojim poslom. Brana seče meso. Otac pravi čvarke. A Branin sin Pera gleda u nebo, stoji, sa rukama u džepovima, kao da filozofira i u sebi misli: “Ima li kraja ovom beskonačnom Univerzumu?”
Izgleda kao da već unapred zna odgovor.




3 Responses to Vladimir Mušicki: SVINJOKOLJA

  1. Rajko Glibo каже:

    Onlinaši žele komentar i istodobno ga se plaše. Neka čudna smješa. Oni koji se na zdravu kritiku ljute zaborave reći hvala, a kritičaru je temeljna zadaća da pomogne i pisca i njegovo djelo odmakne od sršljenastih budala. Iz, rekli bismo, poopćenog događaja naš Vladimir podari nam lijepu pričicu fine jednostavnosti, a nenapornu. Umjetnički stil njeguje ekonomiku jezika i time pojačava svoje draži i ljepotu. Vladiumire naš, pusti ptice u svom peru neka i ove dvije-tri suvišne riječi poberu (baš, starkelja, sa sobom, u tom licu) i fajrunt.

  2. Zoran Ilić каже:

    Lepo je g-dine Glibo što mladim i talentovanim autorima pružate potporu.
    Pozdrav!

  3. Jasmina H. каже:

    Naizgled jednostavna priča sadrži u sebi univerzalnu misao…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.