Vladimir Mušicki: BAOŠIĆI

U Baošiće sam pristigao prvi put posle pet godina. To je prilično dugo, s obzirom da sam tamo, od kada znam za sebe, provodio skoro svako bogovetno leto. Tradiciju je, izgleda, prekinulo otopljavanje odnosa sa susednom Hrvatskom: u (tih) poslednjih nekoliko godina, Istru sam posećivao i po nekoliko puta godišnje. Moram da priznam da sam u Lijepoj našoj upoznao mnoge lepe stvari na koje do tada nisam svikao: pre svega, na svakodnevno, dvadesetčetvoročasovno uživanje u slatkoj vodi iz slavine. I bio sam oduševljen time više nego bilo čim drugim. Ništa, ama baš ništa od istrijanske turističke ponude, nije me moglo više uzbuditi koliko ta divna, prijemčiva sveprisutnost ne-morske tekućine: mogao sam da se tuširam kada hoću, da perem sudove kada hoću; jednom rečju, da radim šta god hoću – kada hoću.
Ali ove godine reših da se vratim na mesto zločina. Odmah na samom polasku čekalo me je iznenađenje. Avion kojim sam pošao, iako onaj mali, nadobudni JAT-ov tandrkavac, valjda DC-10, krenuo je na vreme; iznenađujuće je bilo to da tandrkanja i propadanja u vazduhu skoro da nije ni bilo. U avionu samo pola sedišta zauzeto. Ranac nisam morao ni da penjem gore, u kasetu za prtljag. Samo sam ga spustio pored, na susedno nezauzeto sedište. U predvorju, gde smo čekali na otvaranje kapije, nekoliko puta me je saleteo prijateljski nastrojen Crnogorac (kasnije sam saznao da je mornar i da se vraća sa prekookeanskog putovanja). Bio je nekako sav okrugao, dežmekast, cvikerast i srdačan: nisam imao ništa da mu odgovorim na očigledno iz dosade upućene provokacije za razgovor.

„Oli će ovi više kretati?“, kratko bi mi dobacivao sa osmehom.

Onda, kada je počelo ukrcavanje, JAT-ovi službenici su insistirali da se prvo ukrcaju porodice sa decom. Ovom imperativu su naravno svi odmah udovoljili, sem engleske porodice, koja je čekala u zapećku, ne razumevši o čemu se zapravo radi. Onda je uljudni Crnogorac pružio objašnjenje:

„Children first: you go that way!”

Englezi su i dalje bili zbunjeni, ali poslušaše: stidljivo su stali u sredinu reda, i toliko su delovali izgubljeno, da sam ja, večito kivan na ovakve socijalne situacije, u kojima moram brzo i efikasno da intervenišem, pokazao rukom na izlaz, i došapnuo im takođe nešto na engleskom; šta, toga se već ne sećam, ili ne želim da se sećam. Krenuli smo tačno na vreme. Tačno. Bez minuta kašnjenja. Isto tako i pri sletanju. Tačno u minut.

Aerodrom Tivat nije se umnogome promenio, ali neke stvari ipak jesu. Sem pasoške kontrole, na koju ni u Beogradu nisam bio navikao (Tivat sam, početnički naivno, tražio u domaćim letovima), prijatno me iznenadila činjenica da prtljag ne moram da klejmujem na pisti pored aviona, kao ranijih nekoliko desetleća, već da je na aerodromu izgrađen poseban deo, gde uljudno, bez čekanja i znojenja, možete podignuti svoje kofere sa pokretne trake. I moja torba uistinu odmah naišaše. Prepoznao sam je već na ulasku na traku. Nisam je mogao promašiti. Zbunjen, brzo sam je podigao na krkače, i produžio prema izlazu, gde me je sačekala devojka prijatnog izgleda, naravno u uniformi, sa pitanjem: „Da li imate nešto da prijavite?“

„Ne, nemam. Nego da vas pitam. Gde su odavde mini-busevi?“, zbrzao sam, jer sam u Beogradu čuo da je dole, kada avion sleti, prava pomama za prevozom. Ne možeš naći mesta ako nisi dovoljno brz, pričali su mi.

Reagovala je opet neočekivano: ljubazno. Rekla je samo:

„Odmah čim izađete. Tu ljevo. Prođite.“

I to je bilo to. Stigoh u Crnu Goru.

A napolju zaista i bi mini-bus. Sa samo dva putnika. Troje, sve zajedno sa mnom. Cena – prava sitnica. Sedam evra. Krenuo je pet minuta posle ukrcavanja prtljaga. Trajekt nas je odmah čekao. Brzinom svetlosti, tako mi se bar činilo, prešli smo putanju Kamenari-Lepetane. I eto mene tu. U Baošićima.

Prvi dodir sa starim dobrim crnogorskim mentalitetom osetio sam tek po izlasku iz mini-busa.

„Možeš sam da uzmeš torbu?“, pitao me je vozač, vidno smoren idejom da mora da izlazi iz vozila, kako bi mi otključao prtljažnik.

„Mogu, ali ne znam kako se otključava. Da li…“

Ali nisam stigao da postavim svoje pitanje. Agilni vozač je već bio napolju i vadio je moju torbu iz prtljažnika mini-busa.

„Evo…“, promrmljao je, vidno uznemiren činjenicom da nisam mogao da shvatim kako je postavljanje suvišnih pitanja, kada je prtljag u pitanju, jednostavno nepoželjno. Ušao je u mini-bus pre nego što sam stigao da se odmaknem, a kamoli da pređem put, to jest Jadransku magistralu, gde me je čekao moj stari dobri zaboravljeni apartman. Auspuh se snažno oglasio, mini-bus je otutnjao dalje uz magistralu, ka Herceg-Novom, a mene je ostavio ispred kompleksa belih, ruiniranih zgrada, da čekam svoj red, kako bih sa crnom sportskom torbetinom prešao magistralni put i konačno stigao na svoje odredište.

Posle samo nekoliko koraka, nađoh se u poznatom ambijentu. Da. To je bilo to. Isto kao pre nekoliko godina. Apartman u kome sam letovao tolike godine. Potpuno isti. Netaknut. Bez trunke prašine. Natopljen prošlošću i uspomenama.

Već posle nekoliko sekundi panična misao prođe celom dužinom mog centralnog nervnog sistema.

„Da li ima vode?“, eto tako bi otprilike glasila u verbalizovanoj formi lebdeća anksioznost koju sam osećao.

Znao sam da su ventili čvrsto zategnuti, pa sam prionuo na traženje klešta. Posle nekoliko minuta potrage, batalio sam celu priču, i otišao do česme u dvorištu, da se na licu mesta uverim da li me večeras čeka noć u čistom mirišljavom krevetu; ili još jedna mešavina memle, znoja i jastučjeg perja. Strčao sam do dvorišta i pustio česmu. Na pipu je bio priključen šmrk, tako da nisam mogao da odmah vidim vodu kako izvire: ipak, čuo sam poznato prštanje, radostan usklik ventila, prolazak vode kroz cevi i napokon, poput finiša neke glamurozne, ničim izazvane erekcije, vodoskok pravo u travu, u zapušten divlji vrt koji je opkoljivao zgradu.

Ima vode. Iznenađenjima nikad kraja. Utrčao sam natrag u apartman i otpustio ventile. Uključio sam bojler. Otvorio vrata terase. Spremio krpe i džoger, napunio kantu, hitro i spremno počeo da čistim pločice, prepune prljavštine koja se taložila preko cele zime. Umoran od puta, ali srećan: ima vode! Odmah sam napravio plan. Prvo ću da očistim terasu. Onda ću da sipam zalihe u plastične flaše (mora da su tu negde, iza šporeta). Brzo ću da se raspakujem, a do tada voda u bojleru mora da se bar malo ugrejala, pa mogu da prionem na tuširanje. Kakva sreća. Stigao sam u Crnu Goru.

Kada se panika malo smirila i stvari stišale, sveže istuširan, polu-raspakovan i veoma gladan, jeo sam unapred spremljeni beogradski sendvič na okupanoj terasi. Slušao sam ptičice kako cvrkuću, obasjan prijateljskim suncem. Čak je i junsko sunce delovalo blaže nego što sam to pamtio. Šta se to dešava?

U sledećih dvanaest dana bio sam svedok mnogih promena u koje nisam hteo da poverujem. Nisu to možda korenite, suštinske promene, ali svakako da promene jesu. Nešto se ovde pokrenulo, a to znaju čak i ptičice, jer se deru mnogo jače. Pokušavaju da kažu nešto. Pretarana radost, možda? Ko će ga znati. Možda su oduševljene posetom u ovoj turističkoj sezoni. Navala je počela odmah početkom jula (stigao sam 28. juna, kada su Baošići još uvek bili poluprazni). Najezda Rusa i Bosanaca je bila još jedna stvar koja me je iznenadila, mada sam na aerodromu Tivat imao priliku da se uverim da je svaki poveći bilbord na ruskom jeziku. „Černa Gora“, svuda je pisalo, ovo i ono, apartmani, garaže, munje i gradovi. Sve i svja, samo ako imate denjgi.

Voda je bila neobično hladna za to doba godine. Kraj juna, početak jula. U maju sam Jadran okusio na suprotnom kraju, u Umagu, i more je bilo mnogo, mnogo toplije. Valjda je vetar koji je neumoljivo duvao nekoliko dana i noći oterao i ono malo toplote što se nakupilo. To me nije sprečilo da plivam kao konj. Niti da posmatram ono preostalo Rusa što se peklo na Suncu svaki dan po uskim, šljunkovitim baošićkim plažama. A njih ima svakakvih, stvarno, i ne mogu da kažem da su onakvi kakvima sam ih zamišljao čitajući Dostojevskog. Mada je to logično, posle skoro vek i po, ovi Rusi bili su nekako…atipični, ništa zajedničko nisam mogao da pronađem u njima kao grupi, kao da nijedne kolektivne karakteristike nije bilo u njihovom ponašanju, oblačenju, svemu, sem upotrebe maternjeg jezika, koji mi je oduvek bio interesantan, možda zato što sam ga u školi učio punih osam godina i nikada se nisam pomerio dalje od „zdravstvujte“ i „pazdravljaju vas s Novim godom“. Ruskinje nisu bile tako zanosne, bar ne koliko je moja mašta mogla da ih napumpa, ali bile su nekako opasne, da, opasno su izgledale u poređenju sa drugim ženama na plaži. Zadržavši određenu ženstvenost, nekako je potpuno prirodno bilo zamisliti kako nose kolt 45 ispod kupaćeg kostima, dovoljno mali da izbegne golom oku. Ili, pošto su nekada nosile zaista otkrivajuće kupaće, bar omanju pušku u torbi za plažu. Odsečan, otresit pogled, zategnuti mišići, sve na tim dalekim slovenskim sestrama delovalo je kao da šalje poruku slučajnim posetiocima baošićkih plaža: Don’t fuck with us.

Posle intezivnog plivanja seo bih u obližnji restoran, jedini od poverenja, da nešto pregrizem, a uveče, kada zaladi, silazio bih na to isto mesto da gledam utakmice Svetskog prvenstva, uz obavezno pivo. Već drugog dana konobar&gazda restorana, u stvari minijaturnog dvospratnog porodičnog hotela, obeležio me je u svojoj glavi kao „domaćeg“, i shvatio da ću tu navraćati neko vreme. Iako sam račune uredno plaćao i nisam imao crtu, određene povlastice mogao sam da uočim već posle druge večere. Prvog dana, naručivši pomfrit kao prilog, dobio sam par usamljenih patrljaka usko narezanog krompira pored i oko natur-šnicle. Ali trećeg dana, stigla je kraljevska porcija, u onoj posebnoj metalnoj kafanskoj činiji, specijalno namenjenoj za domaće goste. Da vidim da li će se nešto menjati, nastavio sam da naručujem pomfrit, a glavna jela sam menjao. I šta se desilo? Šestog dana, na moje veliko iznenađenje, konobar&gazda hotela, smrknut ali ljubazan gospodin u kasnim pedesetim, doneo je standardnu kraljevsku porciju na metalnom tanjiru, plus dva nova elementa: povelike posude sa kečapom i tartar-sosom.

Shvatih da ću ako ostanem još mesec dana sigurno dobiti bar jedan besplatan obrok i masažu na plaži, što je bila specijalna ponuda ovog porodičnog hotela; nekako su zaista uspeli da sa tim bilbordom zaštrče međ’ ostalom ponudom na rivijeri. Ali, i pored smrknutog konobarevog pogleda, lepuškaste devojke/prodavačice sladoleda koja me je uporno ignorisala, i možda još nekoliko sećanja nedovoljno vrednih da sada iskoče iz moje svesti pravo na tastaturu laptopa, sve u svemu i poglavito – osećao sam se lepo, ugošćeno, udobno i prijemčivo. A to je utisak koji se svakako razlikovao od bilo kog drugog prošlog utiska na crnogorskoj obali, ikada.

Na samom kraju mog letovanja u Montenegru obišao sam muzej u Herceg-Novom. U gradu sam bio milion puta, ali nisam imao pojma da tako nešto postoji. Na muzej sam naišao slučajno: spuštajući se, krčeći sebi put kroz bezbrojna stepeništa koja vode do obale, naišao sam na jedno račvanje, to jest, stepenice su se nastavljale u jednom smeru, a u drugom je neki put vodio do zelene kapije. Iza kapije našla se zgradurina, debelo ogrezla u hladu džinovskog drveta. Preko zelenih rešetaka, nakačena kartonska tabla. Na njoj piše: „MUZEJ“. Sasvim dovoljno informacija da zaokupi moju pažnju. Začudo, nisam odmah pohitao da uđem, nego sam otišao do obale da popijem jedan hladan sok, jer sam se uplašio da ću dehidrirati. Ohlađen i napojen, vratio sam se do zelene kapije, popevši se tih nekoliko dodatnih stepenika nazad.

Usamljenost ovog mesta, izolovanost usred vreve i halabuke primorskog turističkog centra, krcatog stranim turistima početkom sezone, bila je to ljubav na prvi pogled – odmah mi se svidelo kako sve to izgleda. Na ulazu stajalo je dvoje ljudi. Neka teta (kustoskinja), i momak u crnom kombinezonu (obezbeđenje). Srdačno mi klimaju glavom i puštaju unutra. A tamo – nikog nema. Čak ni svetlo nije upaljeno, pa se u daljini susednih soba vide samo obrisi slika, fotografija i izloženih predmeta u vitrinama. Kustoskinja mi je ljubazno prodala ulaznicu, 1.5 evra, koja može da se iskoristi kao razglednica, i pokazala mi rukom na desnu stranu, upalivši svetlo u toj prostoriji. Bilo je malo sumnjivo to što mi zadaje pravac kretanja, kada imam još nekoliko prostorije koje mogu isto tako da pogledamo prvo, ali nema veze, what the hack, rekoh u sebi, i poslušno pođoh tamo gde mi bi zapoveđeno. Tek sam pet minuta kasnije, izašavši iz prostorije br. 1, imao priliku da saznam zašto je to tako. Teta-kustoskinja je gasila svetla za mnom, a palila ispred mene, sve vreme me posmatrajući, strogo ali i dalje ljubazno, pogledom koji je govorio da sa njom nema šale. Trebalo mi je još nekoliko minuta da se naviknem na gromki bat štikala, uzdisaje i prekrštene ruke, celu tu audio-vizuelnu papazjaniju u koju sam bio svojevoljno uronjen, ali malo po malo, prestajao sam da je konstatujem i posvetio sam se onome zbog čega sam došao. Muzej je bio mali, tri prostorije u prizemlju i isto tako na spratu, ali meni izuzetno bogat i zanimljiv. Bila je to hrpa antičkog đubreta, naravno, kao i u svakom muzeju. Ostataka grnčarije starih grčkih mornara, i ko zna još čega, što datira mnogo pre Hrista, dokazujući time da se ove obale bile oduvek popularne za pravljenje naseobina, od praistorije do danas. More, hej, pa ko ne to voli?! Klima, zdrava hrana, vazduh, so, plaža, seksi ten. Praljudi mora da su podjednako uživali u tome svemu baš kao i ovi moderni. (Setih se da sam na obali, pijući ultra-hladan biter lemon, imao priliku da ugledam par primeraka koji su po dlakavosti trupa i vrata zaista izgledali kao daleki srodnici homo homo sapiensa.) A onda fotografije. Mornari. Austro-ugarska krstarica. Topovi. Vojnici. Pobuna u Boki Kotorskoj. Vojnici Trebinjskog korpusa, u zaboravio-sam- -kom ratu. Izmučena lica u sitnom planu. Grupne fotografije. Odjednom, krenulo je. Svom tom silom. Istorija me je spopala. I srušila me na leđa.

Da, dešavalo mi se to i ranije. U stvari, dešava mi se stalno. Zato i idem po muzejima i perverzno gledam krhotine prošlog, nepostojećeg života. Kao narkoman, obilazim stare zgrade, crkve i ruševine, u nadi da ću dobiti još jedan fiks, samo još jedan, i eto već sutra prestajem. Ne znam zašto, ali miris i ukus prošlosti me privlači više od bilo kog drugog mirisa i ukusa na planeti. Smatram to ličnim porokom. Te cigle izbačene iz konteksta, ta odeća okačena na sveže okrečenom zidu, te teške, gvozdene pegle koje su peglale tu dopola istrulelu odeću, sve zajedno bio je moj ultimativni fiks, raspaljivač moje bizarne mašte, tako jeftin, tako pristupačan, tako lako pronalažljiv… Polako, u meni se formirao jak, sveobuhvatan utisak, dovoljno velik da obuhvati celu ovu prostoriju, celu ovu zgradurinu, zajedno sa tetom-kustoskinjom, mladićem u kombinezonu i džinovskim drvetom u dvorištu. Bio je spreman da se porodi kada sam ušao u poslednju prostoriju (redosled obilaska na spratu sam ja birao, tako da je paljenje/gašenje svetala pratilo moju dinamiku kretanja). U njoj: neka drvena kolevka, veliki glineni krčag, i maleni stolac, tronožac. Pored, u vitrini, fino oblikovani opanci. Ručni rad, naravno. Konačno sam bio usisan u vrtlog vremena. To je bilo to. Bože, kako su ovi ljudi samo živeli, pomislio sam. Sedeli su na malenim, patuljastim tronošcima, ljuljali bebe u isto tako ručno izrezbarenim kolevkama, guslali su gusle pored ognjišta u dugim zimskim noćima, smrzavali se, rađali i umirali, da bi ostavili kosti negde na okolnim brdima, daleko od topline porodične vatre i oskudnog pokućstva, izloženog danas tako surovo akademski, u prašnjave vitrine i na sveže okrečene bele zidove.

I konačno sam video sudbinu svih nas. Nije bilo nikakve varke. Jad i beda, strah i čemer, sirotinja i oskudica, sve te divne karakteristike našeg zajedničkog balkanskog mentaliteta, promiliše kroz vremenski procep i učiniše da gledam direktno u To, crno, neraspoznatljivo, nepristupačno, nepojmljivo, nesaznatljivo, i da shvatim da će To zauvek ostati tako, da se promeniti neće, jer kada se promeni, to više nećemo biti mi, i To će biti neko tuđe, drugo To, ne više tako strašno i pogubno. Zora tog novog sunca odavno već stiže i ja joj se radujem, jer se smrti ne treba plašiti, ne nikako, ona samo znači novi život, novo voskresenije, i ništa drugo. Udavljeni u skučenim i uskim nacionalnim identitetima, zarobljeni u sunovrat alternativa koje kao da nisu sami birali, otuđeni i ozlojađeni, sukobljeni i zaraćeni, balkanski narodi će morati ponovo nastati ili nestati. Ili jedno ili drugo. Tako na kraju ispadne.

Kada sam spakovao kofere, veliku crnu sportsku torbu da budem krajnje precizan, setio sam se da sam ispunio sve ciljeve dolaska i pun zadovoljstva čekao sam mini-bus i stanovitog Zorana da me odbaci natrag na tivatski aerodrom. Došao sam na crnogorsko primorje da pišem magistarsku tezu i deo tog posla sam obavio. Onaj deo koji sam planirao. Teorijski i metodološki. Sada mi ostaje najteže. Interpretacija podataka. U tome sam uvek bio dobar. Valjda će tako biti i ovaj put. Ne znam. Nisam više siguran. Ali nije ni bitno. Sigurnost je izgubila svoje dugogodišnje značenje i više mi nije toliko važna. Šta će mi to?

Na brdovitom Balkanu, sigurnost je samo puka fikcija – baš kao i život.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *