Ivana Maksić: Bolest bez svojstava

Celog života sam bio neobično zdrav. Bio sam deo mase, ali nikako povodljiv. Voleo sam sve što vole drugi ljudi, ali nikako nisam bio konformista. Redovno sam se bavio svojom psihom, kao i ličnom higijenom. U svom životu nisam video slepog čoveka, ali ni gluvog, ni sakatog. Odgovorno tvrdim da takvi ljudi nisu postojali, ili ih je neko dobro sakrio od mene.
Otkad znam za sebe, uživao sam u večerama priređenim u čast ovog ili onog čoveka, ovog ili onog događaja. Svako ponašanje koje bi drugi, manje savesni i manje upućeni ljudi, iz zavisti i zlobe s podsmehom nazvali uštogljenošću ili neprirodnošću, bilo je za mene ponašanje koje je pre svega bilo znak dobrog vaspitanja, kulture i manira koji su bili na ceni otkad je sveta i veka. Zato sam voleo ovakve skupove: skupove u kojima bi bilo nepristojno pogledati se sa drugim čovekom direktno u oči, okupljanja gde je odlutali pogled uperen nehotice ka tuđem tanjiru pretio da vas zauvek progna iz društva i oduzme vam dugo negovanu čast i ugled.
Sedeli smo i obedovali, uživajući u miru i tek ponekom zvuku ljudskih glasova ili zveckanju kašika i viljušaka u sudovima prepunim raznovrsnih đakonija. Osetio sam po prvi put nešto neopipljivo u vazduhu, neko testo koje se micalo i sedelo mi po sred čela svom svojom nepodnošljivom težinom.
Opšta napetost je dovela do isplivavanja baš onih misli koje nikako nisu smele da se materijalizuju. Desilo se nešto neočekivano: reči su se počele nekontrolisano množiti i izbijati iz mene glasno, (rekao bih da su čak prethodile mislima), nevoljno, vođene nekom stranom silom, tako da sam tek po reakciji prisutnih mogao da razaznam njihov smisao, njihovo pravo značenje, kao i pogubne implikacije čitave, ničim izazvane, tirade.
Ubrzo zatim, u prostoriji više nije bilo ljudi. Bio sam tu ja, ali nije bilo glasova, mojih glasova. Nesposoban da procenjujem i vrednujem onu stvarnost koja je tada mimo mene tekla, sedeo sam na stolici ni sam ne znam koliko dugo. Jedina promena koje sam svestan, promena koja se ne tiče samo mene, nego i stvarnosti izvan mene, jeste da više ne sedim na stolici, već ležim u nekom sterilnom, belom, neudobnom krevetu, pogleda prikovanog za ključaonicu.
Konstatovana mi je retka bolest; dijagnoza – koja bi, samo da se desila nekom drugom, a ne meni, izazvala grohotan smeh i nevericu. Bolest koja nema osobine, već samo odsustvo osobina: ili bar tvrde da se tako „manifestuje“.
Izvan ključaonice i dalje su živeli neobično zdravi ljudi.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *