Ivana Maksić: Samotnik (ili nama nepoznati ljudi)

Kretali smo na skup pun ljudi. Išli smo sami, korak nam je bio hitar i lak. Grlo nam je bilo suvo, srce je iskakalo iz grudi. Trebalo je da uđemo u salu punu nama nepoznatih ljudi, da u njoj održimo govor, a potom sednemo na svoje mesto. Šta ako se ispostavi da našeg mesta nema?

Šta ako se, da budemo precizniji, ispostavi da naše mesto nije prazno? Šta ako se, najzad, pred našim očima zadesi da na naše mesto, mesto na koje smo mi hteli da sednemo, sednu neki drugi, sedaju neki drugi, nama nepoznati ljudi. Kako ćemo onda prebledeti, pa pocrveneti; kako će nam onda nešto u grudima lupati, jako, najjače. Kako će nam se u tom trenu grlo osušiti, jer će nama nepoznati ljudi videti da gutamo knedlu, pa će nama nepoznati ljudi o nama šaptati, neki će se možda i nasmejati. Hoće li nam neko ponuditi mesto za stajanje? Hoće li to biti jedno od onih mesta gde nam glava nije baš sasvim udobna na sopstvenim ramenima? Hoćemo li krenuti ka mestu za stajanje, usput propadajući u zemlju od sramote što su nam neki nama nepoznati ljudi zauzeli mesto. Na tren ćemo se osvrnuti, ali ne sa znatiželjom, biće to osvrt očajnika. Pogledaćemo, recimo, čaše tih ljudi, tobože se zanimajući za njihova pića. Gledaćemo u njihove frizure, u boje njihovih kaputa. Brojaćemo koliko je ljudi zadržalo svoje torbe na krilima, a koliko njih je prebacilo ruke preko ramena onih drugih ljudi. Pokušavaćemo da ustanovimo da li nama nepoznati ljudi nešto govore; jesu li to, dakle, bitni razgovori, ili oni usputni, oni koji na jedno uho ulaze, a na drugo izlaze. Svakim našim odmerenim korakom, korakom koji predviđa sve samo ne izazivanje pažnje, pretiće nam njihovi čežnjivi pogledi, svaki naš pogled izazvaće njihove prste da nas nezaustavljivo dodiruju, i sve to skoro da će se dogoditi, dok hodamo ka mestu za stajanje. Čućemo, pri tom, samo najbučnije ljude. Slučajno će to biti oni koji govorom pokušavaju da nadomeste nedostatak osećaja za meru i stid. Najveća galama je neretko u vezi sa nerazmišljanjem. Ljudi koji misle ćutaće. Bićemo obuzeti unutarnjim monologom koji će nas zauvek lišiti mogućnosti govora. Kada svi ostali budu ućutali, daće znak da čekaju na nas. Počeće da gledaju na sat, premeštaće torbu s desne na levu stranu. Četvrtina prisutnih će na svakih šest minuta blago pogledati u plafon. Ostatak sale će prekrštati noge. Zavapićemo još jednom, kao u bunilu. Čekaćemo reakcije nama nepoznatih ljudi. Opet ne čuju.

2 Responses to Ivana Maksić: Samotnik (ili nama nepoznati ljudi)

  1. Lada Vukić каже:

    „…Bićemo obuzeti unutarnjim monologom koji će nas zauvek lišiti mogućnosti govora…“….jako dobro poznat osjećaj….. zapravo sve u ovom tekstu mi je dobro poznato…. odlično napisano…
    🙂

  2. Ivana Maksić каже:

    Hvala Lada 😉

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *