Vladimir Mušicki: JELO

„Sine, ponesi nešto za jelo“, žena u crvenom kućnom mantilu je pakovala ostake hrane. „Ponesi. Trebaće ti.“
Zabrinuto je gledala u iždžikljalog dvadesetogodišnjaka sa kovrdžavom crnom kosom i plavim očima.
„A kobaja?“, nezainteresovano je promumlao preko volje.
„Ima, ima. Evo, sad ćemo da je upakujemo!“
Otac čita novine u dnevnoj sobi. Žutu štampu i petparačke priče. Na televizoru je upaljen neki seljački kanal. Narodna muzika. Razbibriga i veselje.
U hodniku duva promaja i zavese landaraju tamo-vamo.
„Sve upakovano. Izvoli.“
Žena u crvenom kućnom mantilu pruža belu kesu sa hranljivim sadržajem tršavom dečaku. Tršavko mlako klima glavom i mrmlja sebi u bradu.
„Vidimo se, ćale“, nešto razgovetnije kaže, uz bledunjavi gest rukom.
Otac je zatrpan u dnevnoj štampi i ne primećuje ništa oko sebe. Novinama kao da prođe slabašan drhtaj, ali ne može se odrediti da li je to ovaj polupospani poslepodnevni čitač pokušao da mahne natrag sinu, ili je promaja konačno provirila iz hodnika i učinila svoje.
Zavesa se iza njega i dalje klima.
Trzanje kao da je utihnulo nakon jakog zvuka udarca vrata o već načeti beli štok.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.