Ivana Maksić: Mera za meru

Wie du mir, so ich dir

Nema goreg osećaja od ovog nedopiranja. Iluzije komunikacije. Zid koji je nekada bio propustljiv i mek, pretvorio se u neprobojan čelik.
A osoba pod ovom maskom ide dalje, govori s neslućenim i nesmanjenim žarom, ne pitajući se kuda idu sve te njene reči, svi ti odjeci njenih reči. Da se samo na vreme zapitala, da se ikada zapitala, sigurno bi prestala govoriti. Shvatila bi uludost ne samo tog svog čina govorenja i saopštavanja, već i uzaludnost svog postojanja. Nekad bi, doduše, osećala paradoks u svom govoru; kao da se njime iscrpljivala. Kao da bi sve što je govorila toj nekoj imaginarnoj osobi kojoj je svoje reči upućivala, kroz sam akt govora bivalo obezvređeno. Izmicala su joj sva ona osećanja koja su dugo bila učaurena negde duboko u njoj, i to su izmicala upravo kroz reči.

Uzalud bi se pretvarala da toga nije svesna; nekad bi, čak, za svoje reči pomislila da su tuđe, ili bi, dok izgovara svoje reči, paralelno slušala neke tuđe, ali davno izgovorene, već zaboravljene reči. Možda ju je to osluškivanje tuđih reči održavalo stalno budnom i u činu govora.
Da je bilo ljudi u blizini čeličnog zida, sigurno bi pomislili da osoba koja govori nije baš sasvim pri sebi. Kako ljudi nije bilo, njeno se govorenje beskrajno produžavalo, dobijalo je nesvakidašnji smisao nikome znan. Neki je davni zarez u ovoj osobi proradio, zarez koji je zahtevao da se nešto dogodi. Postala je luda.
Umesto da traga za čudom, ona je čudo proizvodila; tako je zid postao mek, počeo je da biva providan, napokon je dozvolio da kroz njega prodru ne samo njeni glasovi, već i boje, mirisi, dodiri. Videla se ona druga strana, video se smisao. Osoba je toliko bila zaslepljena onim što je videla, da su njene oči zauvek zapamtile samo taj jedan prizor. Ne samo da su ga pamtile onako kako ostali ljudi pamte određene događaje i ljude, već su ga pamtile tako da je svaki drugi prizor nepovratno nestajao pred ovim jednim prizorom.
Upravo zato ona nije mogla ni da vidi ni da oseti trenutak u kojem je zid koji je nekada bio topao na dodir, polako postao naoružan hladnoćom i netrpeljivošću. Ovaj zid, zid koji se isprsio pred njom, tražio je nekog drugog vernika, nekog koji ne bi smeo postojati. Ovaj zid je tražio večno odbijanje, a ne predavanje i odanost. Ovaj zid nije tražio nikakve reči, reči su se o njega samo odbijale kao odveć krhke strelice samozaborava.
Zapamtite ljudi: sve se može i mora premeriti. Za svaku svoju reč, tražite reč da vam se vrati. Za svako pitanje, odgovor. I, ono najvažnije, zaboravljajte brzo na boje i dodire; puke uobrazilje.




One Response to Ivana Maksić: Mera za meru

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *