Vladimir Mušicki: Bibl

U biblioteci je po običaju mirno. Nema komešanja. Doneo sam knjige i vratio ih uredno u roku. Ne bi se reklo da sam davno nekad bio član bibliotekarske mafije. Na mojim policama veselo mi mašu mnoge ukradene knjige iz razdoblja samo meni znanih. „Basne“ od Lafontena, na primer, treći razred. „Sidartа“, Hese, osmi osnovne. „Derviš i smrt“, Meša Selimović, srednja. Sve opšta mesta. Uobičajeni naslovi. Provuče se i po koja ezoterija. „Uvod u magijsku evokaciju“ od Franca Bardona. Ali većinu tih stvari sam ionako vukao iz nekog drugog izvora. Neimenovanog. Ne može se baš sve reći rečima.
Usred mog brzinskog nastupa, smišljenog da udovolji slatkom ropstvu časovniku, uleće neka majka sa sinom. Ja sam odavno vratio dve knjige, uzeo u trku jednu zamenu, jer sam tačno znao gde stoji („Kuća duhova“, Izabela Aljende, propuštena šansa i nesuđena žena), i sada buljim u roto-policu na čijem vrhu ogromnim slovima piše NOVI NASLOVI. Dobro, sve su sem novi, ali su mnogo friškiji od Meše(a) i Hesea. Na pultu stoji Izabelina knjiga i hiljadu dinara. Nisam shvatio zašto ali naslućujem jer počinjem da prisluškujem razgovor između majke i bibliotekarke, pa onda između majke i sina.

„To je, dakle, godišnja članarina?“
„Tako je.“
„I važi od sada… do sledećeg oktobra.“
„Apsolutno.“

Majka se okreće ka detetu i hvata ga za ruku.

„Čuješ, Stefane? Dobićeš sada karticu. Nemoj da je izgubiš.“

Dete klima glavom. Pretpostavljam da se slaže s prvim delom – da je čulo. A ne da po svaku cenu neće da izgubi bezvredno parče kartona.

„Hajde sad, izaberi šta god hoćeš. Ovde imaš neke interesantne naslove…“, pokazuje bibliotekarka, nova neka gospoja, mada su sve one devojčice za mene. Ne znam joj ime. Dugo je vremena prošlo od kada sam poslednji put zakoračivao na ovo mesto. Ove godine odlučio sam da kopam malo po prošlosti. A u tome mi je, sasvim neočekivano, Stefan dosta pomogao. Ćutećki. Služeći se sopstvenim rukama.

„’Oću ovu…“, nezainteresovano je kažiprstom uperio u iskrzalu braon knjigu sa tvrdim koricama.

Čim sam je ugledao, slike iz prošlog veka promileše iza braon korica.

Na njima je pisalo: LETELICA PROFESORA BISTROUMA.

Postojalo je vreme kada nisam krao knjige iz lokalne biblioteke. Iz tog perioda na kućnoj polici nemam ama baš nijednu knjigu. A zalet koji je izlazio iz odrtavele braonkaste knjige moglo je da sadrži samo detinjstvo i ništa više. Ništa više. Nisam se sećao nijedne jedine reči, priče ili lika iz te knjige, ali sećao sam se toga, veoma jasno. Nesputanog osećaja da sve mogu i da sve hoću i da je sve moguće.

I obično literalni tipovi, iliti pisci, vole da drve i mrve o svom detinjstvu u nedogled, idealizujući to davno proteklo vreme kao izvor nepatvorene čistote i iskrene radosti.

Ali detinjstvo nije samo to. Ili nije to uopšte.

Detinjstvo su i suze, i poderana kolena, i tuče, ratovi, prevare, izdaje, licemerstvo i kojekakvi drugi užasi.

I zašto bi se sada bavili tim?

Ono što je drugačije, što je bitno različito od sada nalazi se u samom naslovu. Deca imaju bistar um. I dozvoljeno im je da se dosađuju. A odraslima nije.

Mlađani Stefan je dugo držao kažiprst uperen u Letelicu profesora Bistrouma, dok mu je pogled lutao po košarkaškom terenu ispred biblioteke, prema kome je prozor iza police direktno gledao. Dvojica matorana su igrala basket. Vikali su jedan na drugog jer nisu mogli da se dogovore oko faulova: jedan je tvrdio jedno, drugi je tvrdio drugo, i kako to već ide, manje su igrali, a više su se svađali. Nije ni bitno oko čega. Mama je zgrabila izgrebanu braonkastu knjigu i bacila je na pult, pored moje nesuđene Izabele.

„Ah. Dobar izbor“, prošaputala je bibliotekarka, učinilo mi se Eva da se zove, jer sam slučajno pročitao njen čitki potpis na jednom od kartona. Duboko je disala dok je upisivala nešto u knjižicu a posle u neki njen tefter.

„Evo. Za dvadeset dana vraćate.“

Ali Stefan nije ništa čuo. I dalje je posmatrao matore basketaše kroz prozor iza police.

„Stefane, žena ti je rekla nešto!“, majka ga je grubo prodrmala.

Uplašeno se okrenuo, razbijenog pogleda, i trgavši se, udaljio se od police.

„Hvala… hoću. Da.“

Verovatno nije imao pojma šta govori i šta se to očekuje od njega da kaže.

„Stvarno si nepodnošljiv nekada. Ne slušaš nikoga!“, majka je besnela, drmajući ga opet za ruku, ovog puta kako bi ga usmerila prema izlazu. „Hvala vam mnogo. Vratiće on na vreme, ne brinite. Vidimo se!“

Fejkirala je osmeh i navrat-nanos izašla sa mlađanim Stefanom u izmaglicu oktobarskog kišnog dana. Iza nje ostadosmo bibliotekarka, Izabela i ja.

„A ti… Šta si se ti na kraju odlučio?“, nezainteresovano je bacala provokativne poglede ka meni.
„Ovu…i ovu“, poslušno sam joj dao još dve knjige koje sam morao da pokupim iako to nisam nameravao. Neću stići da ih pročitam do ko-zna-kad. Ali nema veze. Mojoj megalomaniji kada uđem u prostor pun knjiga nikada nije bilo kraja. Kao da u meni proradi davno zaboravljeni gen nekadašnjeg bibliotekarskog kriminofila i još uvek svežeg naftalinskog ovisnika.
„Čuo si. Dvadeset dana“, strogo je deklamovala svoju mantru.
„Da, naravno. Čuo sam. A i znam od ranije.“
Prećutno je odobravala moje ponašanje podizanjem olabavljenih naočara sa vrha nosa. Onda mi je konačno predala i knjige i karton.
„Do viđenja, gospodine“, odsečno je rekla.
„Do viđenja, gospođo“, tajušno sam joj odgovorio.
Malo je bilo kao one night stand. Sada se kao pravimo da se ne poznajemo. Ali nema veze. Izašao sam visoko uzdignute glave. Pravo na kišu. Kišobran sam zaboravio. Kući ću doći potpuno mokar jer se ovo zauflalo i preraslo u pravi pravcati jesenji pljusak.
Nema veze. Otvorio sam karton u kome je upisan rok vraćanja knjiga. Stisnuo sam ga desnom rukom. Već je malo pokisao i sada bi ga lakše bilo pocepati, to je sigurno. Ali neću. Ne.
Izabela ostaje kod mene, a za ostale ćemo videti. Možda se malo odmore na produženom zimovanju pa onda iznenadno pronađu put do prašnjave police kraj prozora iza koga se dvojica matorana još uvek, mokri do gole kože i pokisli, crveni od besa i ušmuranih proćelavih glava, svađaju o tome šta je tačno faul po novim pravilima FIBE.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *