Vladimir Mušicki: MOMENTUM

Maleni ribnjak bio je pun ogromnih džinovskih somova. Vitlali su tamo-amo, dugačkih crnih brkova, gušeći se u prljavom plitkom ćumezu, instaliranom na sredokraći između otvorene i zatvorene terase jednog otmenog restorana.

Brborenje na površini vode bio je siguran znak da im je kraj blizu.
Za stolom pored, odmah preko puta, jedan sredovečan bračni par jeo je lignje s krompirom i blitvom.
Miris sveže odmrznutih lignji širio se preko improvizovanog ribnjaka i upadao je somovima u brkove.
Kuvar restorana oštrio je noževe i čitao dnevne novine, zagledan u neku zgodnu cicu sa strane br. 6, nesvestan da se oko njega bilo šta drugo dešava. Jedina stvar koja ga je mogla dići iz ovog poslepodnevnog dremeža na javi bila je kipuća tekućina, veselo draškajuća, spremna da se na gotovs digne iz obližnjeg lonca.
Konobari cirkulišu, oblaci se navlače, užarena zvezda se još uvek ne da, a sredovečni bračni par je odavno pojeo lignje i sada trebi blitvu.
Pejzaž sunčan, ali sumoran: uprljana savska voda, ogrezla u benzinu i nafti, tamani džinovske somove, mic po mic, korak po korak, dok načitani kuvar nikako da naoštri noževe koji otupeše od prekomerne upotrebe usled nezapamćene posećenosti u ovo doba godine.

One Response to Vladimir Mušicki: MOMENTUM

  1. Boris 666 каже:

    odlično! posebno mi se dopada kako je sročena somovska muka! da sam ja nekim slučajem ovo pisao, bila bi to poštena havarija odmetnutih somova – teror, krv, vatra, smrt! vidiš, možda, kao pravi eklektik, i posudim ovaj motiv da upišem u neku od svojih priča… svaka čast autoru!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *