Ivana Maksić: Gospodin divljač

Gospodin divljač je levičar, preciznije – komunista. On zna šta znači biti fašista i stalno to drugima demonstrira. On najčešće drugima ukazuje na njihove fašistoidne postupke ili tendencije u ponašanju. Recimo, jednom, kada je neko rekao da to treba uraditi „ovako“, on je odbrusio: ti si fašista, fašizam se krije u jeziku! Svi su ućutali. Neki su prestali da govore. Neki su za početek samo prestali da govore u njegovom prisustvu. Bilo im je neprijatno što su fašisti iako u njihovim životima ništa drugo nije ukazivalo na tu činjenicu. Kada se jedan mladić suprotstavio poretku fašizma koji im je takoreći bio nametnut, dobio je odgovor da fašizam nije zabraniti reći, nego primorati da se kaže. Još mu je bilo rečeno da upravo to što ništa u njegovom životu ne ukazuje na to da je fašista potvrđuje tezu Hane Arent o banalizaciji zla, odnosno o tome da su najveći monstrumi obično samo ljudi koji žive normalno i koji se ničim ne izdvajaju od svog okruženja. To je bio još ultimativniji zahtev za ćutanjem. To je bila naredba za anti-fašizmom. Sve zamenice koje su mogle biti fašistoidne kao što su: oni, oni drugi, ili samo Drugi, ovakvi ili onakvi, morale su biti izbačene iz upotrebe, ili zamenjene nekim sveobuhvatnijim zamenicama. Krenuli smo na predavanja iz antifašizma da bismo naučili jezik kojim ćemo ubuduće govoriti. Žene su imale jednu obavezu više – morale su da pohađaju časove iz antifašističke i antiglobalističke (kako bi naučile da telo nije na prodaju) jednako emancipatorske obuke jezika. Tamo su revnosno učile da grade gramatički ženske imenice od gramatički muških imenica i da ćute jer se jedino tako deca vaspitavaju u duhu antifašizma: zato što fašizam nije reći nego primorati da se kaže i zato što je briga o deci jedna od samo nekoliko miliona obaveza savremene i emancipovane žene, ali podjednako važna. Mora se napomenuti da nikakva propaganda nije mogla da odgovori žene od antifašizma, što je dokaz da je njima antifašizam urođen. Ipak, mediji nisu smeli da se izjasne tim rečima, jer reči kao što su prirodan/na/no nesumnjivo ukazuju na ideologiju krvi i tla tako da iako nisu nikakvim dekretom bile zabranjene, nisu se upotrebljavale jer je svest ljudi vrlo postepeno ali nepovratno uznapredovala. Sada su gotovo svi znali kako da iskorene fašizam, a da nimalo ne misle o tome. Uostalom, kada su neke sumnjičave žene priupitale kako će zabrana izgovaranja nekih reči biti garancija da ljudi nemaju fašističke misli, jer – složićemo se – misli se ne mogu lako kontrolisati, svi i sve su dobili-e brošuru sa jasnim odgovorima da je usvajanje ispravnog i antifašistoidnog govora početak negovanja antifašistoidnih misli, odnosno da je pravogovor jedina garancija produkovanja poželjnih i antifašističkih misli.
U novom svetskom poretku antifašizam se uči od malih nogu. Svako dete treba da zna da je Lars von Trier persona non grata i da svako ko pogleda neki od njegovih filmova rizikuje da se podvrgne dobrovoljnom radu u zavodu za politički nekorektne. Odavno se zna da umetnost nije odvojena praksa, izolovana od života i da je opasno prosuđivati delo nekog čoveka a zanemariti njegova politička uverenja. Tamo u tom zavodu bi nakon obuke sa dodeljenim mentorima koja bi obično trajala nekoliko godina, svi dobijali status učitelja što bi im omogućavalo da svim drugim politički nekorektnim, u međuvremenu pristiglim građanima, sa tendencijama fašistoidnog ponašanja, prenose dalje znanja iz oblasti proširenih aktivnosti za proširene ljudske resurse. Aktivizam na globalnom planu jedan je od ključnih zadataka borbe protiv fašizma.
Pošto je gospodin divljač bio privlačan čovek, nekoliko odvažnih žena se usudilo na sastanak sa njim. Pre toga su iščistile svoj jezik i manire koliko su mogle, jer su znale da danas kada su sve žene emancipovane nikad nije bilo teže doći do gospodina koji je pri tom i divljač. Jedna anegdota kaže da je jednoj emancipovanoj ženi koja je uz to bila navikla da se preko svake mere kontroliše, tokom sastanka sa gospodinom divljač-om izletela jedna reč. Da nevolja bude veća ta je reč bila – Jevrejin. Ne samo da su tada srušene sve njene nade da će ostaviti iole dobar utisak na gospodina divljač-a, već je on postupio vrlo časno i savesno, iako se u početku malo manje opirao svojim nagonima i opštem utisku privlačnosti koji je ova žena ostavljala na njega, i priveo je nakon tog ispada koji je obelodanio njenu pravu prirodu u zavod za zbrinute žene gde bi redukovala i prevaspitala svoj jezik. Iako se žena branila kako nije fašistkinja jer je i sama jevrejskog porekla, bacili su je u samicu rekavši joj da istorija pamti mnoge takve slučajeve antisemitizma koji su rezultirali najsurovijim ubistvima počinjenim upravo od strane ljudi jevrejskog porekla. Objasnili su joj da je to proizvod jednog psihološkog mehanizma odbrane koji neki Jevreji ispoljavaju sami prema sebi, ali da je tim gore da se odbrani za greh koji je počinila jer je ona, za razliku od manje emancipovanih žena i muškaraca, bila svesna da je to greh. Reč Jevrejin je markirana reč i njena upotreba nesumnjivo ukazuje na fašizam jer se ta reč može upotrebiti samo sa dve namere – ili u cilju antisemitizma ili u cilju pozitivne diskriminacije, za koju se utvrdilo da je početak svakog antisemitizma.
Svi mi, bez izuzetka, konačno imamo privilegiju da živimo u antifašističkom svetu.
Svi smo mi antifašisti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *