Berislav Blagojević: GLADOVANJE NA SLAMKU

– Draga, da li si ovih dana možda stavljala otrov za insekte po uglovima našeg predivnog stana? – upitao sam životnu sapatnicu.
– Ne. Zašto pitaš? – reče.
– Nisam ni ja – rekoh zamišljeno.
– Pa? Kakvo ti je to onda pitanje? Zar smo trebali postavljati otrov? – započe paljbu.
– Ljubavi, ako nisi ti postavila otrov i ako to nisam učinio ni ja, onda ovaj žohar mora da je umro od gladi! – uzvratio sam zabrinuto gledajući u crnu, ogavnu, ovalnu fleku na podu.
Moja životna sapatnica mi se pridružila u posmatranju smrtno ozbiljnog prizora žohara koji na leđima pozira nevidljivom slikaru. Imao sam dilemu da li je u pitanju akt ili mrtva priroda. Nisam siguran da je i moja životna sapatnica imala slične primisli.
– Gadan mali stvor – konačno izusti.
– Gadan – uzvratih brzo – i više nego gadan –
– Gadan i gladan – reče ona pomalo rasijano.
Pogledali smo se i kao prave srodne duše pomislili smo na isto i krenuli prema frižideru. A u njemu: žućkasto svjetlo baca tek dvije sjene – jednu od flaše domaćeg soka od šljiva i drugu od nedojedene tegle ljutih papričica. Zatvorili smo vrata frižidera nakićena šarenim magnetima koje su nam poklanjali prijatelji po dolasku sa putovanja i bez glasa smo se zaputili prema ostavi. A tamo: razni bezvrijedni papiri i bilješke, reketi za stolni tenis (jedva korišteni), rezervne sijalice i osigurači, šalovi koji sa nestrpljenjem čekaju novembar da izađu u šetnju, karirani kišobran (pokvaren), gotovo prazna flaša pančevačke kajsijevače, prašnjavi tobolci sa fakultetskim diplomama, mali crni kišobran (poluispravan)… Od hrane smo pogledom uspjeli pronaći dvije teglice. Jedna je davno zaboravljena tegla kiselih krastavaca koja je izmamila uzdah kod oboje:
– Te godine je bila dobra berba, zar ne? – sjetno upita je moja draga.
– Da, ljubavi, bila je. Šteta što kiseli krastavci nisu vino… – uzvratih kratko.
Druga teglica je bila ispunjena nečim za šta smo pretpostavili da je nekada bilo ajvar, a sada bi se moglo dobro prodati nekom od vodećih svjetskih biohemijskih laboratorija za projekat radnog naziva „Evolucija i nove forme života na Zemlji“.
Znali smo da živimo bijedno, da su nam zaposlenja od danas do sutra a plate mizerne i da životne radosti uglavnom dobijamo na slamku. Ali do ovog časa moja životna sapatnica i ja nismo bili svjesni da gladujemo na slamku. Baš tako, jer mi ne živimo u izobilju, ali ni ne gladujemo onako, istinski, već nekako pomalo, pritajeno, polovično. Na slamku.
Želio sam hitno, radi našeg mentalnog zdravlja, promijeniti tok misli i izbaviti nas, makar i prividno, iz bezdana turobnih razmišljanja u koji smo tako naivno upali.
– Šta mi zapravo znamo o žoharima? Možda njegova smrt nema veze sa hranom? – rekoh sa namjerom da prikažem kako mi imamo hrane dovoljno i za sebe i za žohare.
– Znamo da mogu da izdrže i mjesec dana bez hrane. A ipak, on (ili ona, progovori upravo probuđena feministica iz moje životne saputnice) je odlučio da umre u našem stanu – reče ona depresivno.
– Možda je umro od starosti? – pokušavao sam da popravim stvar.
– Znamo da mogu živjeti i sedam dana bez glave! Ovaj (ili ova) ima glavu, a ipak je mrtav, ovdje u našem stanu – bila je neumoljiva.
– A možda se otrovao kod komšije, pa slučajno umro kod nas? – silno sam pokušavao da smislim neko opravdanje i izbavim nas od krivice za smrt žohara izgladnjivanjem.
– Znamo da oni mogu da žive i u pustinjama i u polarnim oblastima. Ali ne i kod nas! Kod nas umru od gladi!! – nastavila je da nas oboje ubija u pojam, očigledno ne obraćajući pažnju na moje opaske i moguće scenarije.
– Ljubavi, moguće je da sam sinoć, kada sam ustao da pijem vode, u mraku stao na njega (ili nju; prihvatio sam igru) i ubio ga – ovo je već bio potez očajnika.
– Znamo da žohari imaju bijelu krv i u tom slučaju oko njega bi bilo sve krvavo bijelo! – konačno je obratila pažnju na ono što sam govorio.
– Znamo da žohari mogu da plivaju i drže dah i do četrdeset minuta. Pretpostavlja se da bi preživjeli i nuklearnu katastrofu, ali ne i kod nas, jer… –
Tada sam isključio uši i digao ruke od pokušaja da je utješim. Pustio sam je da završi svoj monolog, jer sam znao da će se na taj način najbrže „ispucati“ i vratiti u normalu. Meni je ovaj razgovor odmah pomogao. Više nisam mislio na čemernu stvarnost, na prazan frižider, na besperspektivnost, na zelenkastu nakazu koja se uselila u teglu sa ajvarom, na glad… Mislio sam samo na jedno – otkuda, do đavola, ona zna toliko o žoharima?!

One Response to Berislav Blagojević: GLADOVANJE NA SLAMKU

  1. Jasmina Hanjalić каже:

    Dobro je da diplome nisu od jestivog materijala, duže će trajati, ali ako zapne….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *