Vladimir Mušicki: ZAMKA ZA LUISA

Blaga mučnina prerastala je u ozbiljnu gorušicu kada je Horhe izašao iz restorana El Primero u Buenos Airesu. Izgužvani mu je kaput prilično dobro pristajao uz mršavu liniju i izboranu, tamnu arhentinsku put. Zakopčavajući dugmad, pomisli u sebi po ko zna koji put:
„Da, ja sam Horhe Luis Borhes.“

Ta pomisao mu je dala prelepo osećanje, sačinjeno od najfinijih niti nostalgije i zaljubljenosti, utišavši gorušicu za čitav jedan stepen. Sledeća misao bila je logičan nastavak prve:
„Pitam se, da li je Kant ikada razmišljao u sebi – naglas?“
Kao što mnogi ljubitelji njegovih knjiga nikada neće saznati, Horhe je imao jednu čudnu i skrivenu strast: mnogo je voleo da gleda automobile. Počelo je to potpuno naivno, tako što je bio zaveden letnjim mirisom benzina koji je u smrtonosnom klinču grlio drveće ispred njegove kuće u Švajcarskoj. Zatim je opčinjenost prešla u sledeću fazu: ponekad bi dugo čekao na raskrsnicama da neko naglo zakoči, a onda brzo, dok je još uvek titralo zeleno svetlo na semaforu za pešake, brzo se približavao tragu guma i pažljivo ih pregledao, dugo. Nije potrebno posebno naglašavati da je opčinjenost posle nekoliko dana prešla u opsesiju, a opsesija u doživotnu fascinaciju.
Horhe je ove, kao i mnogih večeri, vraćajući se iz restorana El Primero, srljao u zagrljaj hiljadu i jednoj budućnosti. Kako su dani prolazili, njegov problem je postajao sve veći i teži. Posle svih eseja, knjiga i pripovetki, u njegovom biću je ostalo samo veliko ništa: nijedna reč, ni-jedan slog. On pogleda nadole, tamo gde je pretpostavljao da njegove cipele dodiruju pločnik. Par mutnih impresija prođe mu preko očiju. Pojavi se nekoliko zelenih iskrica, i dok su se one spajale u kompleksnu mrežu koja bi mogla na kraju postati oblik, jaka i prozirna paučina kaki braon boje proždrala je sve, ne ostavivši ni treptaj sumnje. Horhe se trznu. Drznuo se da se ponada kako će se iskrice pojaviti. Ali ništa se nije pomolilo iza mračnog horizonta. Paučina je još uvek stajala na njegovim očima.
Horhe je bio slep. On nije mogao da vidi ništa što je krasilo spoljašnji svet ljudi. Sve to vreme, evo ima već par godina, živim ga je držala isključivo taština. Osećao je on kako mu reči naviru iznutra i igraju se sa njim kao sa čigrom. Nije odolevao toj igri i predavao se, predavao se tako lako da je zaboravio da je ikada postojao spoljašnji svet, da je ikada postojalo nešto iza reči. Tako, na primer, kada bi pomislio jabuka, on je čuo spektar šumova, kombinaciju slogova i odraz jabučje skrivene potencije – jabuka se pretvarala u jabučji, jabučju, jabukovu, Jabukovo ili Jabučila. Niotkuda, na trotoar je iskočila jasna slika: malo mesto Jabukovo na severu Argentine gde će smestiti radnju svog budućeg romana. Napraviće jednu običnu, seosku detektivsku priču. Neće se više zamarati sa postmodernističkim sranjima. Sebi to nikada nije smeo da prizna, ali divio se Agati Kristi. Baš kao što je to često slučaj sa muškim i ženskim mislima u dodiru, njena logika podrivala je same temelje njegovog sveta i on ju je zbog toga iskreno obožavao.
U poslednje vreme Horhe više nije mogao da čuje reči. Svaki zvuk, svaki dodir, sve što mu se dešavalo, bilo je prazno i tiho.
„Svemir mora da je isto ovako zastrašujući“, pomisli treću misao za večeras, i baš kada se prijatno iznenadio neočekivanoj bujici reči, njegov um se sklupča u fetalni položaj, kao pred spavanje.

********
Bio je mart 1978. godine kada je Horhe Luis Borhes napustio restoran El Primero u Buenos Airesu. Uživajući u noćnom vazduhu koji mu je punio staračka pluća, šetao se sa svojim belim štapom oprezno kao i godinama unazad, pazeći da se ne saplete o cipele nekog prolaznika ili o sopstvenu misao. Konobari restorana su ga videli kako izlazi napolje u prilično dobrom raspoloženju. Bar koliko je to moguće za jednog Borhesa. Lagano hodajući kao po svili koju je prezirao (a ovakve metafore još više), stiže do semafora. Tapše par prolaznika svojim štapom i oseća dah jednog od njih kako mu titra po levom obrazu.
„Dobri gospodine, možete li mi pomoći da pređem ulicu? Ja sam Horhe Luis Borhes.“
Prolaznik se malo zbuni, što Horhe nikako nije mogao videti.
„Ah, pa naravno, gospodine Borhes. Dopustite mi da vas povedem, samo polako!“, reče prolaznik.
Horhe opet pomisli kako nije imao sreće. Ova scena se često ponavljala: neki fascinirani čitalac ili poluobavešteni pešak koji je za vrhunac ljudske sreće i samu ruku proviđenja smatrao to što udiše isti kiseonik zajedno sa njim, sa Borhesom. Taman se spremi da mu nešto odgovori, kada se začu škripa. U Horheovoj glavi, melodija zvukova se pomešala u pravoj maloj alhemičarskoj retorti. Kakva divota! U tri kratke sekunde on sabi sto godina samoće. Potamneli, težak miris se uveliko dizao sa kolovoza, a Horhe je već drmusao novog poznanika za rukav.
“Gospodine, brzo me povedite do tih kola!”, vrištao je tresući se od uzbuđenja.
Prolaznik je brzo odreagovao. Uhvatio je Horhea za krajičak rukava i poveo ga na kolovoz. Čim je stupio na novo tlo trnci počeše da se dižu uz kičmu. Svaki milimetar asfalta pevao je istu pesmu pod njegovim cipelama. Inhalirao je u sebe sve što je mogao, što duže, a onda bi sporo, ljubomorno predavao taj vazduh nazad, uvek pomalo sa zadrškom, škrtareći do poslednjeg mililitra. Ništa mu nije bilo draže od tih redova – čak ni redovi u njegovim knjigama, čak ni redovi u tuđim knjigama. U divljoj pomami mašinskih zvukova, noćnog vazduha i udaljenih povika, Horhe se prvo polako gubio, a onda brzo, brzo, potpuno se izgubio. Učinilo mu se da kakofonija sirena, automobilskih motora i medijuma u kome se sve to prenosi tvori obrise Take The ’A’ Train, njegovu omiljenu kompoziciju. On poče blago da otvara usta, pokušavajući da otpeva pesmu do kraja, ali već pri kraju srednjeg dela muzika ga uvuče u sam centar, i on izgubi svest brzo kao što ju je na početku života i dobio.

*********
Sledeće što je osetio bio je bol u glavi. “Razbija me tintara”, ovu rečenicu bi Horhe veoma često upotrebljavao na pauzama svojih predavanja, posebno pred deo kada su studenti postavljali pitanja. Bol dobi dimenziju koja se prostirala od unutrašnjosti očiju preko slepočnica do visokog čela. Štap više nije bio u njegovim rukama. A vazduh je bio nepoznat i ne više tako vreo. Kao da je još uvek mogao da čuje zvukove automobila u daljini.
“Gospodine?”, očajnički viknu. “Gospodine!”
Nikog nije bilo. Samo potmulo muljanje neke mašine i s vremena na vreme udaljeni topot ljudskih koraka. Skupivši svu snagu koja mu je ostala, on odluči da krene. Sledećeg trenutka već je bio slepljen za zid. Pao je na dupe svom svojom težinom. Očajan, Horhe poče proklinjati reči: i alef, i belef, i sve zareze i tačke.
Onda odjednom… Koraci. Približavali su se. Začu neke reči na stranom jeziku koje su tekle kao kipuća voda preko ruba velike šerpe u kojoj je kuvao špagete. Glas je bio ženski. Kada je uspevao da odvoji samu boju glasa od praskavosti kojom ga je jezik obasipao, glas bi bio izuzetno prijatan. Delovao je zabrinuto i brižno. On oseti na svom ramenu pritisak i shvati da ova žena pokušava da ga podigne. Usredsredio je snagu u nožne mišiće i ustao.
“Gracias”, reče Horhes.
Znao je da ga nije razumela. Poželeo je da nešto odgestikulira, ali pretpostavljao je da je to uzaludno. Čak i da ga njegova sagovornica savršeno razume, nikako ne bi mogao da čuje odgovore na svoja pitanja. A pitanja je bilo mali bezbroj: gde je, zašto je tu, kako da se vrati tamo gde je bio i da li je uopšte povratak moguć. Nije imao ni najdalju predstavu gde se nalazi. Blago se smešio dok su mu kroz glavu odzvanjali zvuci kočenja sa argentinskih ulica i veseo dečiji žamor.
Ubrzo je začuo nove glasove. Škripanje nekog metalnog objekta se pojačavalo kako su ljudi navirali da ga vide i opipaju. Kao da su čekali da kaže nešto na španskom, gutajući svaku reč kao najnoviju novinsku senzaciju. Onda mu padne na pamet: Možda znaju engleski! Počeo je da viče:
“Please, can you help me, please?! I am Jorge Francisco Isidoro Luis Borges and I need to go home!”
Za trenutak je nastupila tišina. Čak je i metalni zvuk stao u vremenu. A onda se kroz publiku začas raširio gromoglasan smeh. Svi su se oko njega smejali. Nekoliko prolaznika ga je potapšalo po ramenu, a onda se galama poče stišavati. Kako se gužva razilazila, džepovi mu se napuniše zveketavim metalom. Prolaznici su ostavljali gvozdenjake u džepove njegovog kaputa, a kada su ih napunili, bacali su ih ispred njega. Horhe zapade u debelo očajanje. Začu kako mu se onaj ženski glas i dalje obraća, uzbuđeno praska i govori, kao da ga nešto pita, kao da ga kudi, čupa samo tkivo jezika u beskraj šumova bez ikakvog značenja i elementarne ljudske logike.
Uskoro i ženski glas nestade pa Horhe ostade potpuno sam. Pokušao je da nađe reči koje će mu dati snagu da pregura sve ovo. Ali reči nije bilo. Ostao je nem, napušten, usamljen, bačen i ostavljen bez ikakve jezičke kompenzacije, osim snimka onog ženskog glasa čija je eksplozija ostala usečena u brazdama staračke memorije.
Danima je Horhe dreždio na istom mestu. Dobijao je milostinju od milostivih neznanaca, ponekad u formi metalnih novčića, ponekad u obliku hrane. Onaj ženski glas mu je donosio hranu u zamenu za novac, novac koji nikada nije video i hranu za koju je bio samo polovično siguran da je zaista to. Hrabro je jeo i već nakon dve sedmice postao je vrlo popularan. Prirodna harizma nije ga izdala ni u novoj životnoj profesiji: ustoličio se kao omiljeni prosjak i ljudi şu mu rado davali novac pri odlasku na posao ili polasku kući. Njegovo telo, duboko zašlo u godine, nekako se naviklo na spavanje napolju. Ipak, bilo je nečeg čudnog u tom napolju. To napolju nije poznavalo povetarac, toplotu sunčevih zraka, niti miris automobilskih guma (iako je Horhe bio ubeđen da ih je čuo kako mu se vrzmaju tu negde iznad glave), a kamoli poj ptica i šum drveća. Bio je ubeđen da se nalazi u Paklu. Za Pakao, ovo i nije bilo tako loše mesto… Samo, kako se on našao ovde? Čime je to zaslužio? Da li je razvratan život njegovih priča bio toliko toksičan za hiljade duša koje su čitale te izmišljotine? Um mu se nađe u takvom rastrojstvu da se nije mogao setiti ama baš nijedne Šopenhaurove rečenice. Pored svih tih reči, pročitanih i napisanih, ostade jedno veliko Ništa u simulakrumu u kome se polako gubila granica između Ja i Drugih. Bilo mu je sasvim jasno da odavde izlaza nema i da mu je ostalo samo da obgrli ovu budućnost i nauči sve što je kroz jezik zaboravio.

********
Prošla su dva meseca. Njegovo telo je smrdelo mnogo, njegov kaput bio je pocepan, njegova duša rasparčana i suva. U kutku u kome je prebivao napravio je malo leglo: neki stari dušek i kutiju u koju su prolaznici ostavljali crkavicu. Na licu mu je stajao izraz pomirenosti sa sudbinom. Horhe je ponekad uživao u ovoj novoj ulozi – umesto da piše priče, priče su pisale njega. Polako je razabirao fraze u čudnom jeziku na kome u Paklu govore, upitne od izjavnih rečenica, zareze i znakove interpunkcije. Uspevao je da premeće slogove po svojim ušima, a oni su onda usled gravitacije sporo curili preko obraza dalje do jezika. Prepredeni lisac osećao je sasvim izvesnu sigurnost da će na kraju ovladati ovim čudnim stilom pisanja u kome je ujedno i subjekat i objekat, i pisac i priča, i ono što se događa i ono kome se događa, sve u isto vreme. U početku nemoguće, ali sada je shvatao da je lakoća ove nove filozofije toliko neverovatna, da nikako nije mogao da se seti kako se ranije nije toga setio.

Onaj ženski glas mu se ponovo obratio. Žena je donela kroasan i jogurt, i ovog puta uradila nešto neuobičajeno. Uhvatila ga je za ruku. Borhes prihvati ruku i krenu za njom. Glas je izgledao toplo i zavodljivo, nimalo nalik na ritam jezika iz Pakla, mameći ga da nastavi da korača. Njegove noge skoro dva meseca uopšte nisu pešačile. Pokrenuo se sa velikim naporom. Kako je koračao, metalna buka se sve više približavala stomaku, a tlo pod njegovim nogama počelo je da se diže. Čvrsto je držao za ruku svoju pomoćnicu. Izdržavši jedva 30 sekundi vožnje, zagazio je na čvrsto tlo i najzad, prvi put posle dva meseca, osetio svež vazduh kako ga veselo šamara po licu, kao da pita «Pa gde si ti, stara budalo, sve ovo vreme?» Horhe se iskreno obradova, i rekavši «gracias» bezimenoj drugarici, koju je u sebi zvao Angel, nastavi nesigurno pravolinijskom putanjom, pipajući rukama vazduh oko sebe.

A napolju ljudi su prolazili, drveće je šuštalo, automobili su prolazili (i kočili) – dešavao se život. Horhe nije mogao da veruje sopstvenim čulima. Bio je tako srećan! Najzad je imao priliku da se sretne za svim onim za čim je čeznuo puna dva meseca. On snažno uhvati Anđela za ruku i povuče je ka izvoru zvuka. Počeli su se kretati ka mestu gde je trebalo, po Horheovom mišljenju, da postoji kolovoz. Stali su na samu ivicu i tako u miru počeše da slušaju muziku gradske buke punih pet minuta. Horhe je bio na vrhuncu zadovoljstva. Iako ništa nije mogao da vidi, osvrtao se levo i desno, u očiglednoj ekstazi. Ubrzano je disao dok je pevao neku dečiju pesmicu na španskom. Onda naglo raširi ruke, napravi nekoliko nesigurnih koraka preko bankine, i skočivši u uzavrelu reku automobila, istog tog trenutka nestade sa lica zemlje.

********
Horhe nikada neće saznati istinu o dva meseca provedena u paklu. Neobjašnjivim susretom sila koje nije poznavao, on se našao u jednoj nepredvidljivoj budućnosti, u jednoj čudnoj zemlji, u jednom zabačenom podzemnom prolazu u Beogradu, gradu koji je zahvaljujući činjenici da se nalazi na čvorištu dve velike evropske reke imao podužu istoriju neobjašnjivih fenomena. Svaka je za sebe konspirativno tekla od izvora do tačke spajanja. A energetski čvor visokog inteziteta je, na neki neobjašnjiv način, zagonetnom mrežom Zemljinih meridijana, bio povezan sa mestom na kome je Rio de la Plata, na suprotnom kraju sveta, uticala u Atlanski okean.
Ovakva konstelacija sila postoji oduvek, ali ništa se gadno ne bi desilo jadnom Horheu, da nije imao tu nesreću da njegovo ogromno uzbuđenje prouzrokovano trenjem guma o asfalt, izoštrena slepačka percepcija i labilan odnos prema stvarnosti koju nikada nije najbolje razumeo, nisu bili pomešani sa stravičnim energetskim orgazmom između ušća Save i Dunava i reke Rio de la Plata, baš u trenutku kada je stupio nogama na belu isprekidanu liniju. Rezultante sila u pomahnitalom divljanju usmeriše se na jednu tačku i sasvim neslučajno izabraše egzaltiranu osobu u narkomanskom zanosu za svoju jedinu žrtvu. Horhea. On je naglo bio prebačen iz ušuškane, uljuljane budućnosti buenosairesijevskih restorana u košmar beogradskog podzemnog prolaza, mesta gde je kao prosjak proveo dva meseca o kojima nikome nikada nije rekao ni jednu jedinu reč.
Potrage sa Borhesom zapravo nije bilo. Stvar je bila u potpunosti zataškana od strane njegove porodice. Uporno su čekali još koji mesec da prođe, kako bi mogli da odu u policiju i da ga zvanično proglase mrtvim; ali Horhe ih je iznenadio još jedanput pojavivši se jednog toplog majskog jutra na vratima svog stana. Izgledao je kao da je sa uma sišao. Išao je od vrata do vrata i svima govorio koliko ih voli. Onda je izašao na ulicu, i šireći ruke, vikao na sav glas: «Reči su se vratile!». U sebi je znao da je ova priča već puno puta bila ispričana, ali to nije imalo nikakve veze, jer je on bio napisan po prvi prvcati put.
Veoma brzo je ponovo bio u elementu. Za novine je izdao saopštenje da je bio na dužem odmoru u pampama. Za prijatelje, da je pokušavao da piše detektivsku poeziju. Jedino živo biće kojem je poverio šta se sa njim uistinu zbilo bila je keruša Meri. A i njoj samo polovično.
Dosta se promenio. Retko je izlazio napolje. Ni restoran El Primero, gde je bio rado viđen gost, nije imao tu čast da ga ikada više ugosti. Slabo je jeo, ali nije odbijao hranu. Skoro po ceo dan je provodio u svojoj sobi, raspevan i samozadovoljen. Vrata od sobe nikada nije zatvarao. „Ako me ubije promaja, onda je trebalo da sam mrtav odavno“, govorio bi.
Naposletku, reči u potpunosti presušiše, a on ostade slep i nem. Studenti, poklonici i prijatelji dolazili su u švajcarsku kuću da slušaju Borhesa kako ne priča, kako ćuti, kako teče. Spokojstvo koje su su poneli sa sobom bilo je slično onoj milostinji koju je Horhe dobijao u beogradskom podzemnom prolazu od nepoznatih prolaznika. Davao je ne štedeći, i baš u trenutku kada oseti da ima još toliko toga da da, Smrt se uvuče u njegova rebra, dok joj je, sa ispruženom rukom, tiho odgovarao na mucavom srpskom:
„Daaj..te koji dinn..aar…gospodice…“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *