Ivana Maksić: Pavlovljev refleks

Opet je izašao da bičuje slonove. Iako zna da bi bilo bolje da bičuje svoje jastvo. Ali ja to ne mogu više da slušam. Ja nikada nisam išla da bičujem slonove, meni je samo dopušteno da bičujem svoje jastvo. Pitam se da li mi je za to potrebno njihovo dopuštenje. Biće da jeste. To nije dopuštenje, to je naredba. Sama sam sebi zadala tu naredbu. Jednog dana, kad mi je bilo dosadilo da budem žena, naredila sam sebi da ću prestati da slušam i da ću se pozabaviti ostvarenjem svog sna – da postanem plemenita budala. Na ovom svetu ima mnogo budala, ali vrlo malo njih, gotovo nijedna nije plemenita. Sasvim je izvesno da je to tako. Ali ja to ne mogu više da slušam. Možda je ljudima u interesu da pričaju, da se kroz jezik i um izražavaju, ali meni nije u interesu da to slušam. U mojoj se glavi gomila otpad suvišnih reči, reči koje nikad nije trebalo da budu izgovorene, a naročito nije trebalo da ih ja čujem, jer te reči nisu ništa sa mnom uspevale da urade, nikada me nisu pokretale. Zbog toga je ona (moja glava) počela da reaguje na vrlo inovativan način, nepoznat današnjoj medicini i informatičkim naukama. Naime, moja glava, umesto da počne da sortira iskaze, kao što to rade druge glave, i da ih smešta u različite i zasebne fioke, fioke koje, naravno, više nikad neće biti sređivane niti otvarane, poče te iskaze da umnožava, da sa njima sadejstvuje, da pravi nekakve nasumične dijaloge i da se briše. Moja glava, ukratko rečeno, postade glava za brisanje. To je bio jedan stečeni refleks, uslovni refleks. Nikakvi iskazi nisu mogli da se uzdignu nad opštim brlogom besmislica i bolećivih rečenica koje mi je društvo upućivalo. Samim tim, prilagođavajući im se, moja se glava praznila i poprimala bestežinsko stanje. Glava bez misli je glava bez sopstva, neki bi rekli. Tačno tako, kažem ja. Moje sopstvo mi konačno više nije trebalo, jer nije bilo drugog sopstva ili makar neke druge svesti sa kojim bi ono uspevalo da opšti. Moje sopstvo se samo gubilo ali ono što je paradoks – više se nije gubilo da bi bilo nađeno.
Sad kad sam dovoljno izubijala svoje jastvo, možda ipak počnem da bičujem slonove.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *