Vladimir Mušicki: LUDAKRIS

Sedeo sam tako u svojoj radnoj sobi i čitao knjige dok je Sunce ludački ulazilo unutra i mamilo me da izađem napolje.
Nije to bilo ono romantično šaljivo šaranje sunčevih zraka po tapetama, što vas šešulji i golica po tabanima, dok se ne zagrcnete i potrčite do kuhinje po čašu vode. Ne. Ovo je skroz drukčije.
Reflektovana svetlost je dražila moje mrežnjače, a na đavola, da stvar bude još zamršenija, ofarbao sam zidove u žuto i narandžasto, pa sam tako lepo sebi priredio pravi mali koloritni pakao u dvoje.
Setio sam se da me dole čeka stari bicikl nenapumpanijeh guma i da bih mogao eventualno njime Suncu da uteknem.
Dobar plan: na brzaka spremiću par kratkih sendviča sa zimskom salamom, obući ću teget ultra-kratki šorc, i odoh ja na šljunkaru, da pecam ribe s lokalnim debilima, ali prvo ću da nađem neku debelu ladovinu u kojoj mogu na miru i natenane da se k’o čovek razgaćim.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *