Ivana Maksić: Gerta, pripremi supu kakvu on (umetnik) voli

Hitrim, odmerenim potezima koji bi se mogli usporediti sa njegovim potezima pera, seckala je peršunovo lišće a zatim ga lagano hvatala vrhovima prstiju i ubacivala – bolje reći – nehajno spuštala, u ključalu vodu. Istina, voda se sada više nije mogla videti od vrelog oblaka pare i dima koji bi jurnuli k njenom licu čim bi odškrinula poklopac. Stoga više nije mogla da vidi ni kuhinjsko prozorsko okno koje joj je – kada bi pripremala neka druga jela, pomagalo u popunjavanju odsutnosti. Odsutno bi se ogledala u tom staklu, zaboravivši i na supu i na svoju lepotu. Uostalom, to nikada nije ni bilo važno. Važno je bilo da se supa pripremi, supa koju on (umetnik) voli. I druge devojke su bile lepe – a ipak, on je odabrao nju – baš nju! Tako ju je nekada davno bodrila mati, nekada – dok bi se Gerta još znala osetiti krhkom i izgubljenom u svetu. Tada je bila samo izgubljena, a sada je odsutna. Tada je samo trebalo da je neko tgne, pa da se priseti zašto je bila toliko posebna.
Kuvala je supu razmišljajući o posebnim trenucima, trenucima koje je ona volela. Recimo, kada bi je pre spavanja postavio na jedan sasvim poseban a to znači uvek i zasluženi položaj i tiho joj pripovedao o rečima. Gerta, govorio je, tvoje ime je Gerta. Da, mislila je ona, premda joj je bilo neobično teško da stavi znak jednakosti između sebe, svog tela koje pripada samo njemu i reči Gerta koju je on izgovarao.
Da bi joj bilo jasnije, da bi se bolje uživela u njegove reči, on bi svesno i s određenom namerom ponovio njeno ime nekoliko puta, tonom koji je u isto vreme bio prekoran (očinski) i hipnotišući. Vraćao ju je u detinjstvo, u njene vlastite nedeljne šetnje pokraj kuća u kojima su živeli neki drugi ljudi. Reč Gerta je postajala stvarna, čulna, opipljiva, kao što su to ribe koje ostanu u mreži nekog moreplovca nakon što se morska voda povuče i nestane.
Saznavala je uvek nešto novo: da je ona, Gerta, nešto nepromenjivo, neki znak – ali ne znak koji se upisuje u pesku, već nešto mnogo više nalik na ugravirano sićušno srce na njenom obavezujućem prstenu.
Samo tada bi, pored njega, uz takav poznat, uspavljujući, ali nikad do kraja prisan glas, zaboravljala na supu koju je svakodnevno pripremala, na vrelu paru, kolutove šargarepe, zrnevlje bibera i ostale stvari koje je danju dodirivala, ali je noću pokušavala da ih odagna, odvrati od sebe, da ih makar ne sanja. Ipak, to joj nije uvek polazilo za rukom, naročito ne onda kada bi on spominjao nekakvu Gertrudu i uveravao je u istinsku sličnost između njenog i tog drugog – smatrala je – muškastog imena. Njeno ime bi tada postajalo nalik snažnom harpunu, a tako je i on, umetnik govorio.
Gerta – ti jesi harpun, to tvoje ime kazuje.
Pa onda, taj raspored slova, slično kao kod rođake – Grete. Možda je sve to jedno isto ime pretvoreno u dva kao plod ljudske pogreške, mislila je ona u sebi.
Možda je sve to dolazilo otud što je bila nerotkinja. Kao zamenu za tu negaciju, u noćima nalik ovoj, ona bi i sama postajala detetom. Ali i on, umetnik, je bio dete. Dete koje je verovalo da su slova i reči jedina stvarnost, stvarnija i od supe, i od Gerte.
Zar je ona ikako mogla biti harpun – harpun raspletene kose, obavijen samo jednom zavesom, harpun koji iz dana u dan kuva supu i sve to ne bi li dobila to nešto, nešto omamljujuće, tu posebnu vrstu pospanosti koja se dešavala retko, ali koju je samo on (umetnik) mogao rečima da joj priredi.
Dok ga je tako sanjiva slušala i maštala bila je nalik nekakvom harpunu. Harpunu koji nikada neće naučiti da ustreli.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *