Vladimir Mušicki: ODLUKA

Danas je došao taj dan. Otišao sam na pijacu. Hteo sam da kupim šargarepu i novine. Ali nisam uspeo. Pijaca je bila zatvorena.
Čuvar Kapije me je zaustavio na samom ulazu.
„Loše ti se piše ovde, momak. Okreni kola i idi.“
Surovo hladno me je gledao dok je čačkao nešto oko katanca. Nije se ni okrenuo da vidi da li sam otišao. Toliko je bio uveren da njegove stroge reči imaju apsolutni učinak i samim tim da im se mora bespogovorno povinovati.
Vratio sam se kući i počeo da radim na novom scenariju. Film se zvao „U dolini Nišave“. Igraće Srđan T i Anica D. Ako ih dobijem. Ne bi se mnogo bunio ni da igra Nikola K, iako ga niko više ne voli. Zbog podvaljka. Ugojio se i postao sredovečan. Daleko je on od onog zavodnika kojeg je igrao u filmu „Mi nismo anđeli“. Gledao sam taj film 1992. Godine kada je izašao. Otišao sam u bioskop sam. Imao sam 11 godina. Ali već tada sam voleo da idem sam u bioskop. Čudak. Nisam kupio kokice na ulazu Doma omladine. Samo sam uzeo kartu u biletarnici koja je bila na istom mestu kao i danas.
Sve tu stoji kao što je i bilo. Uprkos renoviranju i naporima mnogo gradskih vlada da unaprede taj kultni prostor. Kladim se da ni teta-biletarka nije menjana bar 20 godina. Zaposlila se 1991. i došla na staklo šaltera s izbušenom rupom veličine omanje glavice kupusa. Nije se makla od tada. Kao i sve ostalo. Bezbroj puta sam viđao bagere i kamione i avione ispred te zgrade. Ali ništa se nikad nije menjalo. Spoljašnji izgled je ostajao isti. Unutra: neke kozmetičke promene i ništa više.
Voleo bih da nisam u pravu. A jesam. Dom omladine je postao Dom penzionera – mesto za mice i šah; za priču o tekućim političkim problemima i mogućim rešenjima. Koja su takođe kozmetička. Kao i sve ostalo. Kozmetika nas je zgrabila, sažvakala i progutala. Sada se gužvamo u njenom želucu. Hteli bi napolje. Ali kasno je. Nema sada napolje. Ima da sediš, ćutiš i da se variš u želudačnoj kiselini. Ako boli – neka boli. I treba da boli. Šta si ti mislio? Da neće? E pa ima da hoće. Drugačije ni ne može. Za sve što si uradio ima da platiš. Tako ti je to: osnovni karmički zakon. Važi i na nebu i na zemlji. Bez razlike.
Nisam imao ideju gde da odem posle neuspešne avanture sa Čuvarom Kapije, pa sam se uputio u super-mega-market. Tamo me je čekala proverena roba i nasmejane prodavačice. Ali nisam zbog njih došao. Moju pažnju je odavno ponajviše plenio prodavac na Odeljenju za voće i povrće. Bio je krupan momak, glavonja, sa teškim ručerdama obraslim gustom dinarskom dlakom. Nešto između dinaroida i mongoloida. Nisam siguran šta. Negde na pola puta između ta dva. U svakom slučaju, pobrao je najbolje od oba sveta. Bio je neverovatno ljubazan. Preterano. Zverao je okolo i pokušavao da nađe damu u nevolji kojoj bi se stvorio odmah tu negde iza vrata, veselo dahćući u potiljak i nudeći svoje usluge. Obično bi ručno izabrao voće umesto njih, odložio u kesu i izmerio na idiot-vagi. Taj digitalizovani kantar je tražio od merioca da samo pritisne 2-3 dugmeta i procedura bi bila završena. Za tili čas. Pitam se samo kada je poslednji put baždarena. Da ga pitam možda?
„Gospodine mladi, mogu li da vas poslužim nekako?“, stvorio mi se iznad glave u deliću sekunde.
„Ne, hvala. Sam ću.“
„Ali zašto? Evo ja ću. Šta ćete da merite?“
„Nisam još siguran. Razmišljam. Pomorandže ili banane“, ekstremno sam nadrkano uzdigao svoj glas do njegovog širokog čela.
„Ah, pa zašto ne oba? Zima je. Vitamini trebaju svakome. A banane imaju kalijum.“
Nešto se zgrčilo u meni a da nisam znao šta je. Dobio sam besplatan nutricionistički kurs pored idiot-vage, ali nisam bio bogznašta srećan zbog toga. Štaviše, peklo me je to. Što ovakve lekcije dobijam na ovakvom mestu. Od ovog čoveka. Koji mi želi samo dobro. Ali nekako to ne vidim. Jebiga. Put do Pakla popločan je dobrim namerama. Zar ne?
Otpilio sam ga još dvaput dok nije prestao da mi dosađuje. Prazno sam buljio u kilometarske redove jabuka i grejpa. Nisam mogao da prestanem. Fascinirali su me dugački redovi namirnica, živih tvari, pa sam ih uvek dugo razgledao kada god bih imao prilike za tako nešto. Brojao sam komade voća kao zvezde na vedrom noćnom nebu. To me je činilo srećnim. Nemam pojma zašto. Osećao sam se više živim pored svih tih namirnica istrgnutih iz prirodnog konteksta. Voće nije bilo voće oduvek: postalo je to kada je počupano iz zemlje i evoluiralo u namirnicu koja treba da namiri proždrljivo čovečanstvo. Kain ili Avelj, oni su prvi počeli. A onda to krene po inerciji. Tako lako. Dovoljan je jedan idiotski spiritus movens i cela populacija ti postade retardirana. Dovoljno je da prihvatim samo jedan dobronameran savet pored idiot-vage, i ode mast u propast. Lako. A ja neću tek tako da prodam svoju dušu… za šaku karfiola.

******

Kada sam se vratio kući, prva stvar koju sam uradio bila je da odložim voće u frižider i da nastavim da radim na „Dolini Nišave“. Priča je bila krajnje jednostavna: mladi arheolog, Filip K, stiže u Niš posle dve godine provedene na nekom prestižnom univerzitetu u Americi. Dobio je stipendiju i zapalio daleko od sigurnosti roditeljskog doma. Ali za razliku od drugih, vratio se. Nije hteo da ostane u belom svetu. Čovek-heroj. Patriota. U pravom smislu te reči. Vratio se ovde da jede govna sa svima nama ostalima.
Došavši u Niš radi nekog minornog arheološkog zadatka koji je trebalo da odradi za beogradski fakultet, upoznaje izvesnog akademika, Zvonka Šećerovića, kontroverznog naučnika i dokazanog psihijatrijskog bolesnika. On je upravo napisao još jednu knjigu o tome kako su Srbi narod najstariji i da zbog toga nose sa sobom težak krst iskupljenja svih ostalih naroda na ovoj planeti. Interesantno. Nešto što mu je na početku delovalo kao suluda ideja, počinje da se uobličuje u konzistentan naučni program. Filip K počinje da gubi vezu s okolinom: on se ponaša kao da polako silazi s uma i ulazi u mračni lavirint duše iz koga nema izlaza.
„Srbi, to su prastanovnici sveta, potomci drevnih Atlantiđana. Kada je njihova civilizacija propala i ostrvo potonulo u Atlanski okean, nekoliko preostalih stanovnika nestalog kontinenta odoše put istoka i naseliše se u plodnoj dolini najveće reke severne Afrike. Nazvaše tu zemlju Eguapat, guapa, župa u dolini Nila. Počeše dizati piramide, ponosivši se svojim srpskim imenom (tek će ih kasnije civilizacije zvati Egipćanima). Klesali su kamen, orali njive i brali vinograde, pili, jeli i uživali, baš kao i mi danas. Uskoro su prešli Mediteransko more i pronašli put ka najlepšoj reci na Balkanskom polustrvu: Nišavi. Nastaniše se tu i živeše u zdravlju i veselju mnogo, mnogo godina.
Tragovi ovoga su svuda oko nas. Samo treba znati gde gledati. A ti i ja ćemo ih otkriti, moj Filipe, pa ćemo se veseliti, piti i pevati, još mnogo, mnogo godina.“
Tako je govorio Zvonko Šećerović. Filip se uskoro odvojio od porodice i prijatelja i preselio u Niš. Dao je ostavku na fakultetu. Pitanje pra-Srba postalo je njegova opsesija, opsesija koja ga je terala u potpuno izgaranje i sigurnu smrt. Sve manje je jeo. Prestao je da spava. Jedva bi uspevao da napambrči nekih 2-3 sata za jednu noć. Bore na čelu, podočnjaci, krvave oči, sve je to postalo deo njegovog uobičajenog ličnog opisa. Skoro da se nije više odvajao od akademika Šećerovića. Posle mnogo peripetija, tuce objavljenih članaka u niškim lokalnim novinama, nekoliko slabo posećenih tribina i homoseksualnog odnosa sa Šećerovićem, Filipova porodica ga bukvalno kidnapuje i jedne noći uspeva da ga odveze u Beograd kombijem pozajmljenim od muža Filipove sestre, Ružice. Tu ga uz pomoć Stanislava Androbića, bivšeg pravoslavnog sveštenika, a sadašnjeg poznatog deprogramera žrtava sekti, uspešno povrate iz bunila u kome se nalazio skoro punih godinu dana. Androbićev metod je opasan ali efikasan: on prvo besomučno ponavlja samo jedno pitanje svom pacijentu: „Ko si ti? Ko si ti?“, i tako danima, nedeljama čak. Ovakav metod počinje da izvlači subjekta iz posthipnotičkog stanja u kome se nalazio i počinje da ga dovodi do nove vrste ludila, mentalnog stanja sličnom nepodnošljivom svrabu koji bi nastao posle uboda hiljadu komaraca istovremeno. Pošto takav duševni bol više ne može tolerisati, subjekt bukvalno „ispada“ iz hipnogenog stanja i za jedan trenutak dotakne stvarnost onakvom kakva zaista jeste. U tom trenutku, Androbić munjevito reaguje: on počinje da ubacuje svoje sadržaje u devičanski prazan, nepopunjen mentalni prostor individue. Danima on nastavlja sa svojim novim programom, sve dok se subjekt u potpunosti ne otarasi starog i ne usvoji svež algoritam.
U principu, Androbić ne radi ništa drugačije od akademika Šećerovića. Kasnije, posle nekoliko godina, kada su Šećerovića uhapsili, otkrilo se da je na Filipu K koristio jedinstvenu smešu halucinogenih droga i hipnoze (za koju je oduvek bio veoma talentovan). Manipulišući Filipovom svešću, uspeo je da ga privoli na tamnu stranu i da ga natera da postane njegov rob. Filip K mu je trebao jer je bio mladi naučnik izuzetnog renomea, na putu da stekne svetsku reputaciju. Akademik Šećerović je prirodno pomislio da će preko njega uspeti da zainteresuje javnost za svoje ideje i da stekne priznanje strane naučne publicistike. Ali ništa mu to nije vredelo, jer je jedne kišne septembarske noći Filip K bio zauvek istrgnut iz života akademika Šećerovića, a uz pomoć bivšeg sveštenog lica, Stanislava Androbića, rukopoložene ideje o atlantiđanskoj prošlosti drevnih Srba bivaju na silu i u potpunosti isisane iz srca kočopernog mladog arheologa.
Sam kraj filma prati oporavak Filipov i njegovu integraciju u svakodnevni život. Susreti s porodicom i prijateljima. Ponovo rasplamsana ljubav sa bivšom devojkom koja ga je ostavila na vrhuncu ludila. Sve u svemu, hepi end. On sledeće godine dobija mesto docenta na Odseku za arheologiju Filozofskog fakulteta, a poslednji kadar prati njegovo predavanje u prepunom amfiteatru pred studentima druge godine. On predavanje počinje rečima: „Ko ste vi?“

*******

Zašto sam počeo ovo da pričam? A, da. Posle pravilno odložene šargarepe, bacio sam se na scenario. Ali stigao sam na pola i mnogo sam se iznervirao. Kakvi bre pra-Srbi? Pa ko će to da čita? A kamoli da gleda?
Hrpu papira bacio sam u đubre (jer sam još uvek pisao na kucaćoj mašini). Izašao sam napolje i udahnuo prvi vazduh posle kiše. Ovaj put, miris je bio svež i prostran, nimalo nalik onom malopre, kada me je Čuvar Kapije zaustavio nasred ubuđale i smrdljive pijačne nastambe. Da li da kupim cigarete danas? Neću. Izdržaću. Biće to test volje za početnike.
Nemam pojma ko sam ja i ko ste vi, ali znam da zasigurno neću više pušiti. Nimalo. Disaću vazduh posle kiše i približavati se pijaci neću.
A ako katkad poželim da pripalim cigaretu, nekako ću se valjda već setiti da je pušenje ionako – štetno po zdravlje.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *