VELIBOR MIHIĆ: MOJA JEVREJKA

(Priča bez kraja)

Ljudi su skloni originalnosti
i po tom se razlikuju od životinja!
(Čehov)

Da priča može upravljati piscem, nisam verovao. Mislio sam, pisac je bog: čini šta hoće, bira junake, upravlja sudbinama…
Kakva zabluda!
Samo se…
Čak sam „to“, pažljivije i opširnije nego u ovom šturom i trapavom uvodu, izložio jednom vanrednom (ili po pozivu, nisam više siguran) profesoru Univerziteta, na Filološkom fakultetu, u Beogradu (držao je, privremeno, Katedru stilistike).
Samo se nasmejao: he-he!
To je mistifikovanje! – rekao je. – Ne može posledica upravljati uzrokom! Ni-ka-ko!
A ja podižem obrve: ha-ha! To je moje pravo, pa, ipak… ipak…
Sigurno je u pravu, bio bih lud da tvrdim suprotno, ali… moj „slučaj“ daje meni za pravo!
A kad rekoh „slučaj“, tako, nekako, sve je i počelo. Dakle…
Sasvim slučajno, jednog davnog leta (iz ličnih razloga tačnu godinu ne mogu navesti) kad su mi „sve lađe potonule“, pa sam se, da prebolim teškoće, malo više okrenuo knjizi i čitanju, tačnije, prozi, pronašao sam u novinama neverovatan podatak, u stvari, članak-belešku o jednom našem piscu iz Beograda koji je tri puta, uzastopno, dobio prvu nagradu (druga i treća nisu postojale!) za evropsku kratku priču, u Arnsbergu!
Tri puta, pa još uzastopno!
Kako je, to, moguće?! Zar mu nije bila dovoljna jedna (prva) nagrada, nego je…?!, itd. Gde su ostali evropski pisci i njihove priče?! Kako to da baš naš gospodin Radomir Smiljanić u tom uspe?!…
Raspitao sam se i saznao osnovne podatke… Svakako, prvo sam u Narodnoj biblioteci i Biblioteci „Ðorđe Jovanović“ „iščeprkao“ te tri kratke priče slavodobitnice i veoma pažljivo ih pročitao (potajno sam nameravao da i ja jednom učestvujem na tom konkursu; pridev evropski, strašno me je privlačio). Dve priče mi se nisu nešto naročito svidele, više se ne sećam zašto, ali jedna, bogami, jest! Bila je to priča „Bekstvo na Helgoland“. Znam, kad sam završio čitanje te prvonagrađene priče, ruke su mi drhtale od „stvaralačke treme“: pomislio sam da bih i ja nešto slično (a možda i bolje!… tipično za amatera!) mogao napisati, ali šta, to još nisam znao. Imao sam samo žarku želju i ništa više. Ali, kad mašta dobije „krila“… Pegazu omili lira!…
Zamišljao sam da i ja osvojim prvu nagradu! Kad je mogao Radomir Smiljanić, čak tri puta, i to uzastopno (ovo ponavljam poslednji put), zašto ne bih, to, mogao i ja, to jest Oren de Majo, makar jednom?!
„Bekstvo na Helgoland“… Pa to je za Nobelovu nagradu! Za Pulicerovu! Za sve nagrade ovog sveta… i to iz godine u godinu!
Sve mi se u toj priči, na celoj stranici „Politike“, svidelo: i sadržaj, i likovi, i kompozicija (ne kompozicija voza koja, odista, „tutnji“ kroz priču, na sever, već način kako je priča napisana, raspoređeni delovi, njihov odnos, redosled) i stil; bogami, i kratak, sažet tekst o piscu i dotadašnjem Smiljanićevom radu, predviđa mu se lepa književna budućnost! Čak i ilustracija, jasna, svedena na prigodan motiv, puna upečatljive atmosfere koja pleni!
U toku čitanja, „gustiranja“ ovog remek-dela, ovenčanog tako visokoznačajnom evropskom nagradom, malo-malo pa sam „šarao“ očima po ilustraciji da dopunim doživljaj.
Ko zna koliko puta sam je čitao. Sve mi se, ama, baš, sve, dopadalo… a danas se te priče, iskreno govoreći, uopšte i ne sećam!
Apsurd?!… Možda, to ostavljam vama…
Pamtim, samo, neki voz, nekog muškarca (valjda junaka priče?), ali više ne ni ko je on bio, ni razlog njegovog bežanja na Helgoland…
U redu, prošlo je mnogo godina, ali, dozvolićete, ipak… Da je, toliko, bila vredna, ta priča, sigurno bih je pamtio i danas. Ali pamtim samo sećanje na nju, ali ne i nju, samu! Neverovatno! A toliko puta je čitao, uzdizao, „kovao u zvezde“, uzdisao nad njom, pravio planove! Bilo je u njoj i iznenađenja, tako potrebnog svakoj dobroj priči, iznenađenja u smislu novine zbog koje je i napisana, pa slikovitog dijaloga koji je vešto a neosetno, postepeno a precizno „bojio“ likove pripremajući kraj… kog se, nažalost, više ne sećam (kao ni početka, ni sredine, uostalom). Svakako, pisac i njegova priča nisu zbog ovog (što sam ja zaboravio) manje vredni, ja opisujem svoje osećanje u to vreme… Sećam se, sebe, kako sam izgarao zbog te Smiljanićeve proze, kako sam, zahvaljujući tom tekstu, jačao, postajao zreliji, jasnije video svoj budući put… u književnost, u stvari, posle te priče više nisam osećao „strah od beline hartije“! (A od nečeg drugog?!… Hej, ne trčite pred rudu!)…
Smiljanić me je ohrabrio, i hvala mu…
Morao sam da ga pronađem, da popričam, možda će mi dati neki savet… Profesionalac je, a ja…
E, tu su nastale teškoće…
Sve moje priče su bile s jevrejskom tematkom, kakav bi mi savet mogao dati R. S.?! On nije Jevrejin… Možda bi mi se, čak, podsmehnuo?! Početnik, a već bi prvu nagradu! Nije, nego! I ja bih, sine! Niko me ne zna kao pisca ni u mojoj ulici, a kamoli u Evropi, u tamo nekom dalekom Arnsbergu. Ko zna i gde je to! Nikad čuo. (Kasnije sam saznao da je „negde na severu Nemačke“. A precizno… Pokazao mi prstom na mapi službenik u „Turističkom birou“, na Terazijama; taj biro danas ne postoji, sad je kafić-knjižara.)
Šta da radim?
Ma porazgovaraću s njim (ne sa službenikom biroa, nego sa Smiljanićem)! Neće mi „pasti kruna s glave“. I on je čovek kao ti, kao ja! I tako, sve u tom smislu… hrabrio sam se. I preduzeo prvi korak (preduzimljiv sam, brada mi je isturena).
Ali, od devet Radomira Smiljanića u telefonskom imeniku – ni jedan-jedini nije bio pisac! „Moj“ ili nije imao telefon ili nije bio u evidenciji!
A onda sam se setio podatka da je sve njegove priče na nemački preveo Hans Nojbaher. Tako je pisalo u „Politici“.
Ni njega nema u evidenciji!
Pokušao sam da mu uđem u trag u Nemačkoj ambasadi, „Tanjugu“, Udruženju prevodilaca i još na nekim mestima… nigde! Niko nije čuo za njega. Već sam bio izgubio svaku…
A onda, u trolejbusu prema Crvenom krstu, neko spominje Nojbahera i podatak da je oženjen Bugarkom!
Ha, to je, već, neki trag, „skakao sam do neba“ (I. B. S.)!
Ako uspem da pronađem Nojbahera, ne treba mi Smiljanić, Nojbaher će prevesti moju priču, ne Smiljanić. Ali, kako da ga pronađem?!
I, tako, u Bugarskoj ambasadi saznajem da je Hans Nojbaher zaposlen kao prevodilac u „Radio-Beogradu“!
Tu smo!… Pogodili ste!!!
Javim mu se…
Ljubazan čovek, odmah pristane na sastanak. Da dođem u „Radio Beograd“, Ulica hilandarska, tad-i-tad, u-toliko-i-toliko, ima pauzu između dve emisije… samo nek izvolim, itd. (Ma hvala, biću sasvim tih, neću uznemiriti slušaoce!). Svakako, pazio sam da ne ispadnem neki dosadan, da ne kažem „udaren“ tip, da čoveka ne naljutim.
Ne treba ni napominjati da sam bio tačan. Došao sam pola sata ranije i čekao „svoje vreme“! Bogati, razgovaraću s čovekom koji je pravi Nemac, koji je preveo sve tri Smiljanićeve priče na nemački, koje su dobile najvažniju evropsku nagradu!
Grcao sam od treme što ću mu stegnuti ruku i… i… što ću…
„To“ nisam smeo ni da izgovorim. Reći ću, samo, njemu!…
Pozdravimo se. Pričam mu kako nisam mogao doći do R. S., kako sam njega pronašao preko Bugarske ambasade… On gleda na sat! Vidim, hoće da me se otrese, nije mu jasno šta hoću od njega, a nisam još „to“ ni rekao… E pa, reći ću!
Da li bi on hteo da prevede moju priču za Arnsberg? Nemam para da mu platim! Ako „dobijemo“ (rekao sam u množini!) nagradu (ima samo jedna, znam) delimo je! On da pošalje, zna adresu, triput je „to“ učinio za Smiljanića, može, valjda, jednom za Orena de Majo?! Doduše, nepoznatog pisca, ali… nikad se ne zna. I Smiljanić je nekad bio nepoznat, a „dogurao“, čak tri puta do…
Čovek trepće, trepće i… pristaje!
Ja ne mogu da poverujem.
– Jeste li poneli priču? – pita Nojbaher.
– Nisam… Nisam je, još, ni napisao, ali…
Čovek ne veruje u ono što čuje.
– Ali, napisaću… Napisaću i doneti vam… Može?
– Može… Samo vi napišite, sve ostalo će biti moja briga… Drago mi je što smo se upoznali – rekao je na rastanku…
Ja, na krilima!…
Već vidim sebe u Arnsbergu, u kožnoj fotelji, na pobedničkom postolju, pod reflektorima, s novinarima koji čekaju da me intervjuišu! Nepoznat pisac, dobio prvu nagradu za evropsku kratku priču, prevod Hansa Nojbahera! U radio-vestima, strujaće, to, svakog sata!
Bože, kad sam, to, doživeo, da imam priliku… ne moram ni da je napišem!
Ali, dao sam reč ljubaznom čoveku, nije bilo „vrdanja“…
Dani su prolazili, a ja nisam znao o čem da pišem!!!…
Imao sam snagu, ali nisam znao kako da je stavim u pogon! Toliko muke oko jedne priče! Mogu, samo, da zamislim kako je bilo Andriću dok je pisao „Travničku hroniku“ ili Crnjanskom dok je pisao „Seobe“, posebno „Drugu knjigu seoba“ posle onolike pauze! O, Orene, bedni crve!!! Nije ti ovo jabuka već književnost, PROZA!!! Sva je prilika da si zalutao među… među…
Što god bih smislio, nije bilo dostojno prve nagrade!… Već sam, gotovo, hteo i da odustanem… ali, rođeni u Mostaru ne odustaju!…
A onda sam se setio starije gospođice Polak, Bjanke Polak, stanovala je, sama, sa psom, u susedstvu, ponekad je pila belu kafu i grickala madlene (mama je pretrpela uticaj Prusta) s mojom majkom, pod venjakom, ispod plavih zvončića… Bila je slikarka…
Šta da pišem o njoj?
Bogami, to je baš za priču!… U redu, odmah ću reći, znam da ste nestrpljivi…
Ta Jevrejka, ta Bjanka Gaon-Polak, imala je čudan – ne znam kako drukčije da se izrazim nego kao – hobi…
Krišom, „poturala“ je svoje slike na likovnim izložbama!…
Jeste li dobro pročitali?…
Ne treba da ponovim?… U redu…
Šta kažete?!…
Ma, gospodin Kusovac i gospođa Irina bi… u subotu, na Svetog Nikolu… da ovo sazn…
Živa istina! Ispričala je mojoj majci, a majka meni…
Ništa bolje nisam mogao da smislim!
Biće uverljivo, to je život, a ne mašta! A sve detalje ću saznati od „živog“ junaka – moje buduće priče!… Ovakvu „poslasticu“, u smislu sižea, ne bi propustio ni Isak Baševis Singer, moj idol! Smiljaniću će, kad jednom sazna, biti drago, Nojbaher će sa zadovoljstvom priču prevesti i poslati na konkurs, Arnsberg će biti zadivljen originalnošću teme, obradom motiva…!
– Majko, kako da izvedem „prepad“ na gospođu Bjanku?
– Lako… Ona zna da ti pišeš, ali i da, pomalo, slikaš… Kad je pozovem na kafu, ti, kao slučajno, prođi s nekom svojom slikom, ja ću te zaustaviti i… razgovor posle prepuštam tebi!… Važno je da ne pridaješ prevelik značaj tom njenom „hobiju“ da „potura“ slike na izložbama. To te molim. Bjanka je, znaš, veoma skromna devojka, čak, zaplašena, rekla bih…
Pristao sam…
U zakazan sat, prošao sam, „kao slučajno“, s jednom svojom slikom… i, na kraju, majka nas je ostavila same!
Nisam mogao odmah o njenom „hobiju“. Nego sve postepeno. Trpen-spasen, što bi rekao čika Jaša. Činjenicu po činjenicu, slagao sam, natenane. Tako ću dobiti potrebnu književnu građu… Nojbaher čeka! Evropa čeka!… Ako sve ispadne kako treba, leteću na krilima slave!
Pitala me je da li imam devojku… Kakve to veze ima?!… Ima, sve ima. Da ona ima momka (činilo mi se da je, već, prestarela za to), zar bi slikala, zar bi slike, inkognito, „poturala“ na grupnim izložbama?! Dakle?… Nemam, nisam, devojku, još, imao… Kako to, a već mi je dvadeset godina?!… A ona, da li ima momka… pardon!… rekla je da nema!… Nema, imala je samo jednu davnu, prolaznu ljubav, drugu vezu nije imala… Kako to, a već joj je trideset dve?!… Trideset jedna, ispravila me je!… Gde je rođena?… U Beogradu, odrasla u Prokuplju… Koju karakternu osobinu kod ljudi najviše ceni?… Iskrenost… Da li je sama šila tu haljinu u kojoj izgleda kao lutkica?… Ide li u bioskop?… Veruje li u ljubav na prvi pogled?… Koliko je sluša njen pas? (A ona njega?!)… Šta voli da jede?… Ne pas, ona?…
Posle nedelju dana, upitala me je:
– Mogu li da te skiciram?
Zapanjio sam se. Kad smo prešli na „ti“, nisam primetio, u stvari, da li je i bilo vremena da to primetim, sedam dana je ništa… (mada, nekom je i toliko bilo dovoljno da…!).
I tako, ona me je skicirala, a ja sam je zapitkivao.
Svakako, pitao sam je zašto, kao kukavica jaje, „podmeće“ svoje slike na grupnim izložbama.
Iz čistog uživanja! Dokazuje, sebi, da, ako nije moguće da se slika iznese s izložbe i otuđi, ona dokazuje da je sliku moguće uneti! I okačiti na zid! Kad likovni kritičari pohvale njen rad, ona likuje!
– U redu, Bjanka, ali zašto se ne učlaniš u Udruženje i ravnopravno s osta…
– Ne mogu iz dva razloga. Prvi je što nemam hrabrosti da izdržim svu tu konkurenciju, a drugi… ja sam amaterka, čista amaterka… Imam, samo, kurs u Šumatovačkoj… Doduše, pila sam kafu s onim beogradskim čuvenim kustosom umetosti koji žari i pali, ali… to dodajem, onako, da „čorba“ bude gušća…
Izašli smo dva-tri puta u bioskop. (Nekad su postojali bioskopi, sad, više, nema ni gledalaca!). Na rastanku, poljubila me je u obraz, ja se nisam usuđivao da joj uzvratim, bila je starija…
Nojbaher se javio, rok za slanje priče se približava a ja je, još, nisam ni napisao! Kad će je on prevesti?!
– Nojbahere, priča se „piše“, punom parom! – umirio sam ga (misleći na moju vezu s Bjankom).
Javio se i Smiljanić! Verovatno mu se Nojbaher požalio kako „gnjavim“ s tekstom?!
A otkud Nojbaheru pravo da Smiljanića „poteže“?!
– Orene, drago mi je što želite da idete mojim tragom, samo napred! Nojbaher će to dobro prevesti, on je Nemac!
– Oženjen Bugarkom!
– O, ne brinite, ta činjenica mu nije pokvarila maternji jezik!… Napišite tu priču što pre… i drugarski vas pozdravljam, kolega!
„Kolega!“
Ja kolega slavnom Smiljaniću! Dobitniku… pardon!… trostrukom… pardon!… trostrukom uzastopnom dobitniku najveće evropske nagrade za kratku priču!… Sanjam li, ja, to?!
– Ne sanjaš, Orene – zagrlila me je Bjanka – evo, da te razuverim, neću te štipnuti za obraz, nego, prebaciću butinu preko tvog stomaka, evo!…
Da, da… Postali smo intimni…
Izvrsno smo se slagali…
Od one skice, sad je nastajala slika u ulju… Biću u ulju! I, pogodili ste: „poturiće“ me na jesenjoj izložbi članova ULKUS-a!…
Za dva dana, napisao sam priču!…
Za nekoliko dana, Nojbaher me je obavestio da je priča poslata u Arnsberg!…
– To što ste, Orene, napisali, to o „poturanju“ slika na izložbu, apsolutno je originalno! – javio se i Smiljanić. – Usudio bih se, čak, da tvrdim: originalno u svetskim razmerama. Dok sam čitao, Nojbaher je čitao preko mog ramena, a već ju je bio preveo! Takva je snaga vaše priče! To, samo, dokazuje koliko ste uspeli! Bravo! Predviđam uspeh! Pa i sam naslov vaše priče „Golub na muštikli“… nemam reči koliko mi se dopada!… Molim vas da taj naslov izgovorite, makar i preko telefona, hteo bih da ga čujem iz vaših usta?
– „Golub na muštikli“ – izgovorio sam…
A onda…
Onda je sve poprimilo „traljav“ tok…
Nagradu nisam dobio, mada sam ušao u uži izbor (dobio sam antologiju priča u užem izboru, na nemačkom)!…
Nojbaher više nije radio u radiju („radio… radiju!“) već se sa suprugom odselio u Bugarsku!…
Smiljanić mi se nikad više nije javio (a i zašto bi, ima, čovek, svog posla)…
Nisam više s Bjankom, to je najsmešnije: udala se za onog mog poznanika profesora Univerziteta koji o meni piše doktorsku disertaciju! (Magistar koji je, zahvaljujući meni, na dobrom putu da postane redovan profesor!)…
Samo sam ja ostao takav kakav sam, usamljen, depresivan, orošenih dlanova, ponovo mi „lađe potonule“…
Ponekad, na nekoj grupnoj izložbi ULKUS-a, vidim, čak, dve-tri Bjankine slike!
To me čudi!
Postala član!
Ne znam kako, sigurno preko veze („na osnovu priloženih radova, priznaje vam se da…“).
Tu, skoro, što će, samo, pokazati koliko je kraj ove priče bez pravog kraja, video sam na izložbi – sebe – u ulju!
Da, lično, ja, muštikla mi u ustima a na njoj golub. „Golub na muštikli“…
Skinuo sam sliku sa zida i izneo je… Što da ne – ja sam to!
Svi su me gledali, ali niko nije reagovao. Mislili su: autor iznosi svoj autoportret! (Na pajanje!)
Dakle, priča bez kraja…
Jesam li u pravu?…

One Response to VELIBOR MIHIĆ: MOJA JEVREJKA

  1. klara каже:

    Bravo. Pročitala u jednom dahu. Veselo, vedro,s finim humorom…koliko nam fali te otkačenosti i lakoće življenja! Priča je lijepo vođena, pobuđuje znatiželju iz reda u red…uvod vrijedan pažnje i diskusije.Već sam se sa time srela, ali je uvijek intrigantno. Čestitam još jednom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *