Stevan Šarčević: ZIDOVI

Sama je. Najusamljenije je stvorenje na svetu i oni to znaju. Noću, kad svet potone u tamu, može ih čuti sa druge strane. Dolaze kradomice, tajanstveni i opaki. Posmatraju je, grebuckaju, šuškaju, ciče, reže. Oseća zadah izmeta i aromu vlažnog krzna. Ali ne vidi ih. Ne vidi ih.
– Nema tamo ništa, ne boj se zlato mamino – svetlo se gasi i ostaje sa Njima.
Milena je plakala i vrištala u početku, sve dok nije shvatila da mama ne dolazi.
Zidovi nestaju i Oni stižu, radoznali i strašni. Njuškaju, obilaze, balave. Upliće prste ili ih stavlja u usta smišljajući zvrčku koja će ih oterati.
– Morbus Veslan – kaže ljubazni čika sa velikom torbom mami.
Potom godine prolaze. Iz noći u noć. Oseća poglede na sebi i prekriva se preko glave. Ponekad nazre pokret u mraku. Ponekad odsjaj vilinskog svetla u očima. Pokušava da ih razazna, ali osećaju njen napor. Povlače se i ne vidi ih. Ne vidi ih.
Mama je tužna. Ne razume. Milena se trudi, smeje se u pokušaju da je oraspoloži. A godine prolaze. Iz noći u noć.
Zid među svetovima sve je tanji. Sad im već vidi oči i pogrbljene senke. I što su bliže, sve ih se manje plaši.
Ne izlazi više iz sobe. Mama donese ručak, sklanja nečist i to je sve. Ranije joj je društvo nedostajalo, ali sad ima posla. Prepušta se svojim posetiocima. Razume šta govore. Tepaju joj, dodiruju je. Oni je ne plaše, ali se plaši onoga što od nje zahtevaju. Ipak, čak i postati ono što traže, bolje je od ovog života između svetova.
Granica postaje nejasna. Soba je sve čudnije mesto za postojanje. Tetura se, glavinja, ne nalazi put. Više i ne vrišti. Pristaje. Predaje im se. Posmatra strančeve tople oči dok tišinu lomi kuckanje uređaja u kosmatoj ruci. Pecka kožu podlaktice. Bol ne dolazi od sitnih uboda, već od plave boje što joj utiskuje pod kožu. Ne opire se. Obećao joj je mesto gde će biti voljena. Obeležava je za putovanje.

* * *
– Šta joj je to na ruci? – pita mama čiku sa velikom torbom.
– Poremećaj simpatičke inervacije. – odgovara.
– Zar ne bi trebalo da su joj ruke hladne? – mama je zabrinuta.
– Ne znam, kapilari pucaju. Staračke pege možda.
– Ali, čak i da jeste tako, zar ovo nije preterano pravilno? Kao da je u pitanju neki natpis.
– Gluposti… – kaže čika napuštajući sobu.

* * *
U nekoj drugoj stvarnosti oslanja se na štap za šetanje i podiže polucilindar u znak pozdrava. Curica se smeši ljubazno i hvata ga pod ruku. Ne pada joj na pamet da ga poljubi, čak ni u obraz. Posmatra uzani struk i široke bokove. Razmišlja koliko ga zavaravaju krinolina i steznik. Sklona je maskama, baš kao i svaka žena. Šeširić na glavi, suncobran u ruci, čipkaste rukavice… Sve je to maškara, varljivi bljesak zavodljivosti.
Šatra je ogromna. Posvuda šarenolika gomila. Među elegantnim parovima trčkara musava dečurlija, secikese traže tašne i džepove, a prevaranti galame. Mirisi roštilja i šećerne vune se mešaju sa zadahom egzotičnog zverinja. Žagor zaglušuje muziku vergla i stižu do ulaza. Probijaju se kroz masu, zauzimaju mesta. Svetla se gase i kroz tamu doboš rešeta marševskim ritmom sve jače i jače, stvarajući iz trena u tren sve napetiju atmosferu. Najednom reflektori obasjavaju visoko ograđenu arenu i orkestar pridružuje frenetičnom ritmu svoje mistične tonove. Iz stotine grla se otima uzdah. Pred njima je stvorenje o kojem se samo šaptalo u tami. Zver iz bajki. Izvija se u kraju arene. Nasuprot njoj stoji odvažni dreser naoružan samo bičem. Žestok aplauz publike nagrađuje hrabrost. Podstaknut, on podiže bič. Na pucanj kićanke zver se nervozno trza. Publika to ispraća ovacijama. Doduše, potajno se nadaju tragediji, jer i krv je deo predstave. Međutim ne dešava se ništa neuobičajeno. Vitko telo se izvija i elegantno proleće kroz vatreni obruč. Vraća se na mesto. Izvodi uobičajene trikove. Prevrće se, pleše, šeni. Zatim je pucanj biča uteruje u uzani hodnik i zver napušta arenu.
Ostatak programa prolazi gotovo neprimećeno zasenjen spektaklom nevešto postavljenim na početak programa.
– Odakle li su doveli zver? Zar čudovišta nisu tek plod mašte u bajkama? – pita curetak.
– Ne znam, draga. Ponekad me to plaši. Ne verujem da će nauka i knjige išta dobro doneti. Eto i tatin dućan propada zbog tog štrapaciranja po dimenzijama. Ti psihonauti su budalasti i neoprezni. Otkad je otkriven prolaz među dimenzijama samo lutaju unaokolo, prikupljaju opasne primerke i prenose ih preko zida. Dovlače svašta ovamo. Kad-tad o glavu će nam se olupati ta lakomislenost. Istanjivanje međudimenzionih zidova je opasno. Jednom će zanavek pasti, a onda neka nam je Bog u pomoći.

* * *
Noću kad svet potone u tamu i kad postane najusamljenije stvorenje na svetu, Milena ih može čuti sa druge strane. Drhturi na jesenjem vetru ležeći na slamnatoj posteljici, stopala oslonjenih na rešetke cirkuskog vagona. Telo joj je povređeno krotiteljevom šibom, ali na to se već navikla. Bulji u tamu i zna da su zidovi ponovo tanani. Povremeno nazire pokret. Ponekad odsjaj svetla u očima. Ponekad jasno vidi drugu stranu. Baš kao sada. Mama je kraj ljubaznog čike sa velikom torbom. Gledaju u njenom pravcu. Razume šta govore.
– Žao mi je gospođo, autizam od koje vaša kćer boluje je vrste za koju nikad nisam čuo. Konsultovao sam se sa kolegama, ali ni oni ništa ne znaju. Radi se o potpunom odsustvu svesnih funkcija. – čikine reči deluju učeno. Mamine uplašeno.
– Koma? Hoćete da kažete da mi je dete u komi?
– Ne, ne… Koma je posledica fizičkog oštećena. Ovo izgleda… Više kao da je namerno isključila svest. – lagano izgovara.
– Hoće li se povratiti. Ikada? – mama i dalje govori jedva čujno.
– Ne znam. Sumnjam… – pakuje lekarije i sprema se da pođe. Mama se naginje.
– Kakve su joj to rane po leđima? – gleda u ono što je nekad bila Milena.
– Nadraženost kože zbog predugog ležanja…- izgovorivši to doktor izlazi. Mama ga ispraća.
Milena nije tamo. Plaši se onoga što je postala i užasava se života između svetova. Želi da joj se mama nasmeši. Da joj bar još jednom čuje „ne boj se zlato mamino“.
Ali ne vidi je. Mama je ne vidi…

One Response to Stevan Šarčević: ZIDOVI

  1. T2 каже:

    Квалитетна прича мрачне фантастике, веома морбидна и врло бизарна, просто створена за епизоду из Зоне сумрака, где психонаути из друге димензије, путем међудимензионалних пролаза који се налазе између зидова куће, увлаче из нашег света у свој свет хиперсензитивну девојчицу, коју у другој стварности користе као циркуску наказу, док је у нашој реалности доктор лечи од наводно разноразних поремећаја и тобоже до тада невиђене врсте аутизма, све време шарлатански нагађајући о каквим болестима се ради, и у потпуности игноришући право порекло обележености и рана које се појављују на девојчицином телу.
    Мотив међудимензионалних пролаза који су смештени између зидова куће у којој живи девојчица добија свој прави смисао оног тренутка када се испостави да психонаути из друге димензије не припадају човечијој раси, већ раси интелигентних џиновских пацова, а добро је позната чињеница да су баш кућни зидови једно од места у нашем свету између којих се крећу и обитавају ове штеточине.
    Такође је писац фино разрадио отуђеност и недостатак љубави код девојчице, потпуну немоћ, дизање руку и предају судбини њене мајке, као и апсолутну нестручност и ароганцију њеног лекара.
    Због свих ових ствари које сам истакао, могу са сигурношћу да кажем да прича Зидови спада међу Шарчевићеве најбоље написане приче, и да додам да, осим одређене сличности у називу, ова прича нема везе са Лавкрафтовом причом Пацови у зидовима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.