VELIBOR MIHIĆ: ČOVEK U FUT… PARDON!… U ŠAHTU

Priča posvećena Čehovu

„Početkom zime, vučen prebrzim tempom života velegrada, upadoh, iznenada, u šaht!
Opsovah, po balkanski, još bolje, po srpski! U šahtu nema telefona da pozovem pomoć, u tom smo tanki!… Ali ‘gradski oci’ su obećali u izbornoj kampanji: biće bolje!…“
Kad sam ovo napisao, zaključih da nije loše. Početak priče obećava, postigao sam tri jedinstva: vreme – početak zime; mesto – šaht; radnja – celovita, u šahtu sam. Čitalac ne može da ne primeti, tj., ne mora da „mozga“ „šta je pisac hteo da kaže“… Nastavio sam dalje…
„Nije prošlo ni čitavo popodne, jedan starac me, iznad moje glave, prekori što nisam pazio kud idem, ne bih upao.
– Pa šta sad?! – upitah, malo je reći nervozno.
– Sad je gotovo, upao si!
Pa ode…“
Ni ovo nije loše, zaključih: uveo sam novo lice, ima i dijaloga, sve kratko, sažeto, čak sam udario čvrgu ironiji, a neizvesnost, šta će biti sa mnom, ostala je. Reših da početak ove priče pokažem prijatelju… ali prvo da malo prezalogajim, inspiracija me je iscrpla, početak priče mi uvek odnese mnogo kalorija. Kad sam smirio želudac, odneo sam priču prijatelju, on je neki vajni kritičar: napisao je 17 knjiga kritika a još nije postao slavan! Ja bih, da sam na njegovom mestu, odustao već na desetoj! Ali, svako ima svoj put…
– Šta ti je ovo? – upita on.
– Priča, zapravao početak satirične priče.
– To vidim, nisam ćorav, ali zašto si je započeo, to je važno. Dakle, zašto?
– To je priča za konkurs. Nadam se da će biti zapažena, možda i nagrađena.
On se nasmeja.
– Hm, svi vi, početnici ste isti: čim umočite pero, odmah mislite na nagradu!… Imaš, brate, mnogo grešaka… „Iznenada upao u šaht“! Briši „iznenada“, niko ne upada znajući unapred… razumeš?!… „Vučen prebrzim tempom života velegrada“! Ti nekog imitiraš?!
– Misliš na R. Domanovića?
– Ne, mislim na sebe, ja tako pišem… to je moj stil… Plati 250 dinara pa može da ostane!
Platih, žao mi bilo lepe slike: kaskam dok me tempo vuče u šaht!
I tako, ostade mi početak, popravljen, umiven… a kad dođoh kući, nastavih svoju priču za konkurs…
„Sedim u šahtu, nemam prava da se ljutim, nisam slomio nogu, ruku, glavu… sve mi je, hvala bogu, na mestu… samo što sam izgubio slobodu kretanja… Nije šaht ni predubok, ne, uopšte ne, tako je i kopan da se čovek samo ugruva, a da ne može da izađe…
Početkom sledeće nedelje, naiđe neki čovek s hamburgerom (ma ni krastavče da ponudi!) i zainteresova se šta tu, dole, radim.
Objasnio sam. I dodao:
– Šta da radim, ne mogu napolje, sam?
– Stisni zube i trpi! – odlučno će on. – Život je borba!
Pa ode…“
Objasnio sam prijatelju dokle sam stao s pričom. Zapanjio se da sam još uvek u šahtu!
– Tapkaš u mestu (ovde je, u direktnom obraćanju, izgovorio moje ime koje, zbog anonimnosti konkursa, ne smem da navedem). – Nego, što pre iz tog šahta!
– Ali onda neću moći da zadovoljim propozicije konkursa, 5 strana! Treba to popuniti! Zato ostajem u šahtu, moram, neko će se već smilovati!
On odmahnu rukom i reče da mu više ne dosađujem.
A ja, zna se… pero u šake, Žiri čeka…
„Desetak dana kasnije, naiđe jedan moj blizak prijatelj, a bili smo i u nekom daljem srodstvu, naime, bio je kum moje mlađe deverične, sestre od tetke moje strine čiji je prvi muž (a udavala se tri puta) bio treći teča gledano po ženskoj liniji, a čiča po muškoj. On se začudi što sam još uvek u šahtu, svi, kaže, o meni pričaju, već se raščulo…
– Kako, znate?! Pa što me ne izvlačite, odavde?!
– Hm, kad bi ti, samo, znao u kakvim smo mi… To što si u šahtu, to je… A kako ti je dole, je li ti tesno?
Kanu mi suza, grlo mi se steže, rame me žignu…
– Pa, nema baš previše komocije… A i hladno je.
– To nek te ne čudi: ovamo, gore, kod nas, zima je…“
Poželeh da ponovo čujem mišljenje onog svog prijatelja-kritičara, pa nek se ljuti koliko hoće. Išao sam nogu pred nogu, pa brže, sve brže i brže… kad… o, znam da nećete poverovrati, ali!… upadoh u šaht!!!
– Nazdravlje! – rekoh. – Sad sam se usosio! K’o niko!… Glavni junak u šahtu, ja u šahtu! Kao u priči!… Sva sreća što sam upao u onaj isti šaht, u kom je bio moj junac, pa se, budući da smo bili u istom šahtu, stopih s njim, poistovetih se, više ne moram da pišem priču, sam život će je pisati…
Naiđe moj prvi komšija, a došao s ciljem, kaže, trebalo bi da mu vratim one pare koje mi je pozajmio pre više dana na pijaci. Dobacih mu novčanicu, iz treće uhvati, otrča do bakalnice da usitni, ubaci mi kusur. Pa ode…
Ah, da, zaboravio sam da napomenem, pre nego što se komšija udaljio, upitao sam zašto moja supruga ne dolazi da me izbavi iz šahta.
– Znao sam da ćeš me to pitati – reče prvi komšija. – Nema vremena, kupuje letnje stvari na zimskim rasprodajama, ali, doći će, ništa ne brini, misli ona na tebe kao na… na… l… la… lanj…
Ne završi, otperja po snegu i lapavici, na šta mi se prethodno požalio. Još sam uspeo da saznam od njega kako moja supruga lepi tapete! Lepo, lepi, lepo, bogami!…
Desetak dana kasnije, naiđe službenik toplane da mi naplati grejanje.
– Vi niste normalni, ja se smrzavam, a vi mi naplaćujete grejanje!
– Niste u pravu, građanine. Ima, tu, parče cevke, malo je zderana košuljica i izolacija, nije baš da ne greje… Koliko-toliko, ali mora da se plati! Ako ćemo u Evropu, moramo… razumete?!
Razumeo sam, kako da ne… Platio sam…
– A bakšiš? Došao sam vam na noge!…
– Pre će biti na glavu… Za šta bakšiš?
– Pa za pivo, ratluk i kafu!
Dao sam…
– Ovo je malo, ovo je samo za pivo i kafu…
Dao sam i za ratluk… Gde ode ular, nek ide i ratluk!…
Krajem zime, u šaht uvuče glavu jedna simpatična novinarka veoma uticajnog lista naše mesne zajednice. Reče da su joj specijalnost teške socijalne reportaže s poentom na socijalnoj kritici. To što sam ja u šahtu, njoj „miriše“ na štrajk. Pita da li bi mogla da napiše kako sam u šahtu razapeo šator i istakao svoja štrajkačka prava.
Ma piši šta hoćeš, samo me odavde… v… Već mi je dogorelo do… n…
– Koliko ćete dugo ovako izdržati? – upita, pronicljivo.
– Ne znam, šaht je, ipak, šaht…
Očekuje, od mene, da ostanem, dole, bar desetak nedelja, toliko nastavaka bi njen urednik pustio, predizborna je groznica…
– Ne znam da li ću izdržati, toliko… Već sam pomalo i… isn (čitaj: izgubio svaku nadu).
Dade mi žvaku i nestade…
Od muke, nasmejao sam se, pitala me je da li je tačno da sam upao u šaht! Stara škola! Ko pita, ne skita!…
Jednog jutra, osetih miris jorgovana! (Je l’ vam drago, članovi žirija?… Kažem jorgovan a mislim na… Pitam, onako, znam da nemam šansu! Naslov „Čovek u šahtu“ asocira na „Čoveka u futroli“, mnogo sam providan, ne vredi da se krijem u šinjelu!… Bar da ubacim neku novu ličnost, ubacim u šaht!… Dobra ideja!… Ali, još nije bila „sazrela“, morao sam je malo odložiti, „mala straža“ je u pitanju!).
I tako, sredinom proleća, kad na Sabornoj crkvi sat otkuca podne, začuh iznad šahta umilan glas svoje supruge: hoće da se razvede! – dok je menjala tapete, slepila se s tapetarem! Otkad sam u tom šahtu, zapostavljam je, kaže, ne dolazim kući, ne samo na vreme, nego uopšte! A ona je od krvi i mesa! Ona ima samo jedan život!… Itd., itsl. Možda bi mi ona bila i vernija, možda se ne bi slepila s tim tapetarem, ali… nek budem razuman, takvo je proleće, sokovi bujaju, ljubav se budi… Ona mene i dalje voli, ali je u njega zaljubljena! Prema tom…
– Potpiši – reče ona.
Potpisah…
Njoj ostade komforan stan, meni šaht. Pola-pola…
A početkom juna, zapahnu me miris matorih lipa… Beograde, Beograde, volim te!… tugo, moja, i radosti… i… nisam se nad’o… ne… ne… Sva moja sreća ostade u jednoj maloj priči… u redu!… pričici… Lipa, matorih, miris me, zapahnu… Bre, k’o stih!
I kinuh!
I to je ljudski!
Tog trenutka, stropošta se u moj san… pardon!… „stan“ – čovek u letnjem odelu!
Dobar dan… Dobar dan…
Upao je, kaže, zato što sam kinuo!…
Ali, taj je imao veze!
Ne prođe ni 24 sata, a mog „podstanara“ izvukoše preko veze, to jest iz šahta…
Dođe jesen… prvo rana, pa kasna… poželeh da se oženim!… Tugo, moja, zar opet sve ipočetka: sjaj u očima, sedmo nebo, kiseo kupus + ribanac, razočaranje…?!
Ali kako da se oženim, recite, sami, uslovi su mi bili gotovo nikakvi: teskoban šaht, garderoba demodirana, više se nisu nosile epolete i hozntregeri, a i mogućnost da sretnem odgovarajuću partnericu svedena na nulu (doduše, pozitivnu, još uvek sam bio živ)…
“ ‘Jesen prođe, ja se ne oženi’ „, a prođe me i želja da se ženim… Ali ideja da jednom izađem iz šahta, tinjala je kao žeravica, samo nisam znao kako da je raspalim, ono malo suvog lišća što sam imao, davno sam slistio…
Početkom zime, naiđe moj drugi komšija, neki Milojković (iz razumljivih razloga, promenio sam mu prezime!) i zatraži mi malo para na zajam.
– Čuj, tvoji su troškovi nikakvi, daj ako znaš šta je muka!
– Kaže se stiska – ispravih ga.
– Ma u redu, samo daj! Udaviću se od skupoće! Ti si srećan čovek!!!
Dadoh, kako ne bih dao! I krvi bih mu svoje, što reče onaj vrli pesnik, utočio, a ne pišljivih… ma sića…
Prođoše leto i jesen… Opet zima, u stvari početak zime…
Dođe moja nekadašnja supruga. Pita koliko soli ide na ono njeno bure, tapetar bi da kiseli kupus… (O, nekad je to bilo naše bure!)
Rekoh joj, zašto čuvati tajnu kad je čitav moj život provaljen!
Na rastanku mi reče:
– Sutra ti dolazi komisija iz firme, najavili su, obavezno ih sačekaj…
Zaista, dođoše, izvukoše me, bio sam im potreban za kvorum!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *