Vladimir Mušicki: LAMPINJERA

Kada ih je rezak oštri bljesak automobilskih farova skoro u potpunosti zaslepeo, Mila i Admir su se krili jedno drugom u strastvenom zagrljaju. On ima 19, a ona 16. On ima malu straćaru pored Belvila i dva kršna bicikla; ona već ima dvoje dece. Jedan od ta dva bicikla, specijalno redizajniran da nosi poveće količine kartona i hartije, štitio ih je, stojeći pored klupice, od radoznalih pogleda. S druge strane, jedan poveći bor činio je istu stvar. Ipak, klupica je nekako bila otvorena prema parkingu, pa ništa nije moglo da ih zaštiti od jarkog svetla novog modela Mercedes Benza. Strastveni zagrljaj bio je prekinut za manje od sekunde. Oči su im se skvrčile, usta podignula, lice izobličilo, u nekom čudnom nepostojećem bolu. Oboje su podigli ruke iznad očiju. Kao da iščekuju udarac od nevidljivog napadača.
Iz mercedesa izašao je poveći bradonja u sakou, noseći u rukama akt-tašnu.
„Vidi, Ljubice“, nastavio je on neku svoju besedu iz kola, „ne možeš da kupiš tu zlatnu ogrlicu, pa da me jebeš. Znaš da nikad nisam bio stipsa. Ali što je puno – puno je. Brate, opelješićeš me do koske. Strpi se malo. Ima drugih stvari u životu. Za nijansu jeftinijih.“
Ljubica ništa nije rekla, samo je besno zalupila vrata Mercedes Benza i krenula put zgrade u kojoj je srećni par verovatno živeo. Za njom, puftajući i dahćući, nekako se gegao bradonja s akt-tašnom.
Kako su njih dvoje odmicali, Mila i Adnan su se ponovo našli u strastvenom zagrljaju. Počeli su da se ljube. Vetar je počeo da duva a žbice na točkovima bicikla počele su da sviraju i škripe.
„Kada sakupim dovoljno hartije, kupiću ti najlepše patike na svetu“, s osmehom je obećavao Admir.
„To kažeš samo da bi dobio večeras“, mrtva ozbiljna odgovorila mu je Mila.
Nastavili su da se ljube. Bandera iznad je počela da krcka. Ko bi ga znao, možda od vetra, a možda od ko zna čega, električni spojevi su popuštali, pa je svetlo žmigalo tamo-amo, bacajući povremeno blic zrake zaljubljenom paru pravo u naručje. Njih dvoje se nisu obazirali, već su prešli u još jači i strasniji zagrljaj. Ni primetili nisu kad je vetar uspeo da obori bicikl i da prospe ono malo hartije i kartona što je Adnan mukotrpno sakupio tokom dana.
Na vrhu zgrade ispred klupice, upalilo se jedno svetlo. Uskoro, još jedno, odmah pored. Ono prvo se ubrzo potom ugasilo.
Neko je tek pristigao u svoj stan i skidao je obuću s umornih nogu.
Među okolnim zgradama dešavao se ples upaljenih i ugašenih svetala koga niko nije bio naročito zainteresovan da gleda.
A na klupici okruženoj dopola punim (ili dopola praznim) kontejnerom i srušenim poleglim biciklom punim hartije, dvoje sakupljača sekundarnih sirovina su se šćućurili toliko blizu pred nadolazećom hladnoćom, da su se maltene spojili u jedan organski kip, ne sluteći da su ovim napravili svoj prvi originalni doprinos modernoj umetnosti 21. veka.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.