Ivana Maksić: ZA POGREŠNE IZBORE

Ne znam mnogo o svojim precima, sem toga da je moj pradeda voleo crno vino. Na njegovom grobu, tačno na mestu gde bi trebalo da leži glava, izrastao je bujan grm grožđa. Preko slike na nadgrobnoj ploči, uspinje se samonikla loza.
Za pogrešne izbore ne treba proklinjati spoljašnje okolnosti.
Moju su prababu, četrdeset prve, silovali Nemci. Jedan po jedan, smenjivali su se, dok su njeni sinovi, očevici, pratili taj prizor.
Za pogrešne izbore ne treba proklinjati spoljašnje…
Moj deda tvrdi da se ne seća kako su njegovu majku, četrdeset prve, silovali Nemci. Njegov mlađi brat ga prezire zbog ove laži.
Za pogrešne izbore ne treba proklinjati…
Stojim kraj drage osobe na samrti dok mi njen pogled, naizgled prazan i nemušt, kazuje da ne prepoznaje ni mene ni svoju smrt.
Za pogrešne izbore ne treba…
Treba umreti nag, pred očima ljudi koji nas ne poznaju, kako ih se ne bi ticala ni naša smrt, ni naše telo.
Za pogrešne izbore!




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *