Vladimir Mušicki: NA OVOM SVETU

Uletevši u vrtlog Republičkog penzionog fonda, Milan je besno spustio svoj novčanik na šalterski pult. Nije ga interesovalo ni ko ni šta će ga sačekati s druge strane stakla. Samo pravda. Jedino ga je pravda interesovala. I ništa drugo.“Dobar dan. Došao sam po svoju penziju”, hladno je procedio kroz stakleni zid.

 Kroz zamusano okno belo ga je gledala šalterska službenica.

“Ko ste vi? Dajte mi neka dokumenta.”

Izvadio je iz unutrašnjeg džepa poderanog sakoa maleni ćitap.

“Evo lična karta. Je l’ to dovoljno?”

Šalterska službenica je dobrih minut pomno proučavala iskrzanu knjižicu, prevrtala nešto po fijokama, otvarala i zatvarala žute i bele fascikle, pa mu kroz milimetarski prorez ispod stakla vratila dokumenta.

“Ne. Nije. Potrebna mi je vaša krštenica.”

Milan je bio spreman i za ovo. Momentalno je posegnuo ka spoljašnjem džepu svog podernog sakoa. I izvukao izvod iz matične knjige rođenih.

“Izvol’te”, u levom uglu usana pomolio se sićušan pobednički kez.

Šalterska službenica je ponovo nešto dubokoumno prebirala po fijokama, fasciklama (ovog puta pojavila se i jedna plava), zatim je ustala, otišla preko puta, u susednu prostoriju, tiho i konspirativno razmenila par rečenica sa osobom čije se telo nije moglo videti, pa se trčećim korakom vratila na svoje mesto.

Njene ogromne naočare bile su blago pomerene u desno, a sveže isfenirana kosa kao da se malo raščupala.

“Ništa od toga. Proverili smo evidenciju. I tamo piše da niste živi.”

Znao je da će se ovo ponovo dogoditi. Nije mu bilo prvi put. Zato se ni nije nešto preterano iznenadio kada je ponovo čuo poznatu vest.

“Nisam živ? Ali kako onda stojim ovde pred vama?”, kao ljubopitljivo se nagnuo ka musavom staklu.

“Pa lepo. Evo piše ovde. Pogledajte.”

Šalterska službenica mu je prislonila neki papir formata A4 tik uz staklo. Mogao je bez naočara da pročita šta tu piše.

Milan Dragović, rođen 11.5.1940. u Babušnici.

Umro 29.3.2011. u Beogradu.

 

Sve tu lepo piše, crno na belo. Nema šta. I pored toga što je zamrljana fleka na staklu delimično pokrivala ono “umro” i početak datuma njegova smrti. Nema veze. Istina je bila očita. Umro je, pa šta? Sada je vaskrsnuo i došao da traži pravdu.

“Gospođo, znam već sve to. Rekli su mi isto u opštini.”

“Pa šta ste onda došli ovde? Tamo su vam sve fino kazali”, trijumfovala je šalterska službenica.

“Rekli su mi da dođem ovde. Kod vas. Pošto, ako vam to nije do kraja jasno:  ja sam živ.”

Sumnjivo ga je gledala, odmeravajući ga od glave do pete. Jedna šiška na sveže isfeniranoj kosi počela je da se leluja usled talasa promaje.

“Živ, kažete? Hm. Kako je to moguće? Ovde lepo piše da ste mrtvi.”

Prevrtala je onaj papir, otvarala i zatvarala plavu fasciklu, skinula je pa ponovo stavila naočare na nos.

“Ništa vam ne vredi. Tako je – kako je. Niste živi, pa šta? Ima i gorih stvari koje su vam se mogle desiti.”

Milan je žustro počeo da udara po šalterskom pultu. To je skrenulo pažnju službeničinu. A i nekoliko ljudi koji su stajali u redovima pored.

“Hoćete da kažete da ja nisam živ, iako stojim ovde, tu, pred vama? Objasnite mi kako je to moguće!”

“Ne znam ja da li je to moguće ili nije”, nervozno je počela da se migolji po svojoj šalterskoj stolici, “ali ovde lepo piše da ste odavno pokojni. I kako onda ja mogu da vam pomognem?”

“Pokojan, je l’ te? Dakle, ja sam avet prerušena u živog čoveka, dokona i spremna da dođe u 2 popodne da malo zajebava šaltersku službenicu?”

Nemo ga je posmatrala, ponovo onim istim sumnjivim tonom, pa je zabila nos u neke papire. Neke druge papire. Ne njegove.

“Da li me čujete? Nisam primio penziju već tri meseca. Recite mi kome mogu da se obratim?”

U onih par redova oko njega začulo se meškoljenje, galama, vika. Neko je promumlao “pa pustite čoveka da ostvari svoja prava”, neka žena u haljini na cvetove je rekla “sahraniše ga živoga”, provukao se jedan komentar “eto ga, ni kriv ni dužan, ode na onaj svet”, dok su većina glasova bili suviše nedefinisani, previše glasni ili previše tihi, da bi mogli da se prepoznaju i razumeju.

Pesnica Milanova bila je čvrsto skupljena na šalterskom pultu.

“Šta ja sada da radim? Od čega ću da živim?”, bore na čelu su mu se stisnule, a oči se skupile, kao da nekako ironično oponaša lica koja je malopre video na kineskoj pijaci.

“Nemam vam ja pojma. Ovde piše da niste živi. Šta će vam onda penzija?”

“Izgleda da i pokojnicima trebaju pare”, šaljivo je neko dobacio iz reda za overu dokumenata.

“Gramzivost ne nestaje čak ni posle smrti”, nadovezao se nevidljiv ženski glas na šaljivdžijin komentar.

Njih dvoje su razmenjivali očajne poglede nekoliko sekundi, pa je Milan okrenuo leđa musavom šalterskom staklu, dižući ruke, tražeći pravdu u nedefinisanom prostoru iza nagomilanih redova u Penzionom fondu.

“Gde da idem? Kome da se obratim?”, zavapio je drhtavim rukama. “Kako da dokažem da sam živ?”

“Gospodine, ako ste završili sa poslovima ovde, molim vas da se udaljite iz prostorija Fonda.”

Mladić u teget sakou ga je blago ali odlučno povukao za rukav.

“Molim vas, ako nemate više posla ovde, da izađete napolje”, na njegovom teget sakou bila je prikačena špenadlom pločica na kojoj je pisalo Obezbeđenje.

“Ali… ali… moram da dokažem da… ja sam…”, pokušavao je da mu se obrati, ali sve čvršći stisak oko njegovog rukava ga je na kraju ućutkao.

“Ok, samo izađite napolje, pa ćete sve lepo dokazati. Ne brinite ništa…”

Umesto da se pomiri sa blagim ali naredbodavnim glasom obezbeđenja, Milan otrgnu rukav, pojuri ka pultu, i još jednom pokuša da se obrati šalterskoj službenici iza musavog stakla:

“Da li mogu ikako da vratim svoju penziju? Ikada?”, molećivo je upitao.

Šalterska službenica ga prekorno pogleda kroz onu njenu šišku, namesti naočare na kant, pa onda odjednom, kao da se u njoj probudila neka nova i nepredviđena nežnost, prozbori nešto što je čak ličilo na majčinski savet:

“Evo vam ovo. Tu vam sve piše: kada ste rođeni i kada ste umrli. Idite da izvadite uverenje o državljanstvu. Onda platite taksu, 1200 dinara, imate žiro-račun na oglasnoj tabli. Uzmite, takođe, potvrdu da niste osuđivani. To regulišete u Sudu. Pa se onda vratite. Videćemo da li možemo da nešto za vas učinite. Ali, pazite: ne mogu ništa da obećam.”

U tom trenutku, mladić iz obezbeđenja ga ponovo cimnu za rukav, ovaj put jače, i povuče ga ka izlazu, ovog puta snažnije, mršteći se i glasno ćuteći, hitrim koracima ispraćajući Milana van zgrade Republičkog penzionog fonda.

Napolju ga je dočekala samo pesma ptica i zaglušujući huk automobila.

Iza njega, začula se lupa ulaznih vrata, kao da su se zatvorila od nagle i moćne promaje, a ne od razbesnelog zamaha momka iz obezbeđenja.

Krenuo je u nepoznatom pravcu, sa parčetom papira u rukama, na kome je pisalo:

Milan Dragović, rođen 11.5.1940. u Babušnici.

Umro 29.3.2011. u Beogradu.

 

Kroz žile u rukama prođe mu nagli trzaj uzbuđenja, pod uticajem misli koja se zadržala negde na pola puta između ušiju. Da je imao olovku, sigurno bi ispod dopisao:

Vaskrsnuo jednog lepog prolećnog dana, 21.3.2012. U Beogradu.

Samo kada bi sada imao olovku. Samo to.

Ali olovku imao nije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *