Ivana Maksić: Dvoglavost

Desila se u meni, a to – pre svega znači na meni, jedna važna promena. Tu moju, takoreći nemoguću i nepostojeću, gotovo umišljenu promenu, sada svi mogu da vide, i mogu o njoj da posvedoče.
Naši stari su, u neko nevinije doba, doba koje je negovalo pravu ljubav sa takvom revnošću da je to danas uglavnom nepojmljivo i smešno, imali običaj, da iznad svojih spavajućih glava, koje bi se obično nalazile uvek na istom, priljubljene jedna uz drugu, položaju, postave jednu sliku. Na toj slici su, takođe, stajale dve glave. Te dve glave su sticajem okolnosti bile njihove, mada to nisu morale da budu ili se katkad nakon dugog niza godina činilo da nije tako. Najčešće crno-bele, dve glave, gotovo uvek blago bi se oslanjale jedna na drugu, a oko njih samo jedan ram. Kada bi supružnici odlazili na spavanje, kada bi, dakle, nakon što su oprali noge u istoj vodi u nekom, sada zajedničkom, lavoru, u papučama – koje je svako od njih imao, po jedan par, samo za sebe, krenuli ka postelji i razgrnuli debele slojeve prekrivača u koje bi trebalo oboje da istovremeno urone, pogledali bi u sliku iznad kreveta i podsetili bi se da su muž i žena. Ne treba verovati da je ovakvo podsećanje imalo nekakvu ulogu da podstakne ili obogati njihov odnos unutar te postelje, niti da im ulepša san. To bi bilo posve nemoguće. Takav zahtev bi prevazilazio sliku. Čak i da je to bila njena prvobitna namena, vremenom bi njeno dejstvo, kao što je to slučaj sa bilo kojim lekom koji se uzima odveć često, prestalo, čime bi osujetilo ili makar pogoršalo njihov bračni život. Ova slika je, pre, imala određeno magijsko i ritualno svojstvo koje se ticalo jedne promene koju niko od njih nije smeo da zaboravlja. Ta promena je bila osnova svega: ništa drugo, nikakva osećanja niti dešavanja nisu mogla niti smela da utiču na nju.
Jer – voleti, to pre svega znači – imati dve glave.
Sada i ja imam drugu glavu i svi o njoj mogu da posvedoče. Svi drugi ljudi mogu da budu svedoci mojih promena, jer slika govori više od hiljadu reči, više od hiljadu dela. Slika može sve ono što ja nikada nisam mogao ni želeo.

***

Novo doba je učinilo da ljubavnicima sopstvene slike više ne vise iznad glava, tako da bi bilo sasvim ispravno reći da im niko i ništa ne radi o glavi.
Osim njihove vlastite dvoglavosti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *