Ivana Maksić: NIŠTA SEM ONOG ZBOG ČEGA I JESAM TU

Jeste, ja sam profesor. Da, dopada mi se to. Volim naga hodati na štulama dok me vuku za kosu sa svih strana. Volim strelice kojima me gađaju. Volim biti ogoljena, skidati sa sebe kožu. Reći ću vam, samo u početku je bolelo. Sada je oslobađajuće. Lažu svi oni koji tvrde drugačije.
Volim biti profesor, klaun, uvek nasmejana dvorska luda. Volim to što sam u isto vreme i prijatelj i roditelj, blagajnik i ključar, pomni slušalac, fotokopir mašina, hodajući rečnik i neko ko uvek tegli gomilu preteških knjiga sa sobom. Težina tih knjiga ume da me opomene da na ovom svetu ima bitnijih ljudi od mene. Mnoštvo aktivnosti kojima svakog dana pobeđujem sujetu uči me sopstvenom neznanju, obazrivosti, kako da pobedim nespretnost a dopustim preispitivanja, naviknem se na nespavanja uprkos umoru, na to da nemam prava na privatnost, da nemam radno vreme, te da svakog dana unosim sve na sebi i sa sobom i stajem pred skener koji počinjem da volim i koga se sve manje bojim. Volim to što moram da zaboravim na sebe, i što sve više uspevam da održim nekada nezamisliv stepen prisutnosti koja liči na posvećivanje, jer to je, ukazuje mi se, još jedan od načina da pobedim sebe a da pred sobom ne pokleknem.
Ne smatram da je moj poziv, upotrebiću pogrešnu reč, po bilo čemu bolji niti važniji od drugih. Ne smatram da nisam dovoljno plaćena. Ne žalim više što moje usluge koštaju kao nov par pertli, kao pola nečije frizure, kao glačanje noktiju, dva popijena piva, novac bačen na lutriju, bedne prehrambene potrepštine. Ne smatram više da je znanje vrednije od komada hleba, naročito mi je to postalo jasno nakon razgovora sa jednom samohranom majkom dvoje dece koja mi je, ali u poverenju, bez mnogo pompe, tiho saopštila kako, budući da je ostala bez posla, decu prehranjuje hlebom i ajvarom, da je to njihov dnevni, skoro svakodnevni jelovnik. Ne mislim da ta deca i dalje treba da veruju da su književne večeri mnogo bitne, a pravo na izbor svakome zagarantovano. Ne učim ih jednakosti, prećutkujem je. Ne mogu da govorim o jednakim pravima za sve tamo gde su najsposobniji i najvredniji bačeni – ne na rub, već izvan ruba – ne mogu, jer samo pre nekoliko meseci, ja sam se tog ruba tek privremeno spasila, ali znam da mnogi nisu, niti će biti spaseni. Ne mogu više da verujem kako kultura nije bedno zelenašenje, kako prečesto ona nema veze sa darom, nekada čak ni snalažljivošću, bilo kakvim sposobnostima. Ne nudim im više jeftinu propagandu, ništa sem onog zbog čega i jesam tu, pretvaram se da sam zanatlija, ali da sve to ima smisla; ne govorim im o ljudskosti i idealima, nego se trudim da ih u sebi pronađem. Ne namećem autoritet, već pokušavam da ga, mnogo puta urušenog, ponovo izgradim. Ne otkrivam svoj strah u nadi da se neće ostvariti ili da ga neću nekome poput kakve zaraze preneti. Sve ovo je lako, zabavno, kao lahor, vazduh, dokolica, ništa, privid, fantazija, šala, razonoda.
Najviše od svega volim da dočekujem novi dan – dan kada polazim na giljotinu. Volim da zamišljam kako će se ona možda baš tog dana pokvariti, te da odagnam strah, rđave misli koje kukavičluk nekada ume da stvara.

One Response to Ivana Maksić: NIŠTA SEM ONOG ZBOG ČEGA I JESAM TU

  1. dragana каже:

    „Volim naga hodati na štulama dok me sa svih strana vuku za kosu…“ Hvala, Ivana, predivna priča!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *