Vladimir Mušicki: VEĆ ISPRIČANO

Na ulici leži stariji Cigan. Pored njega, široko raširena harmonika. Na semaforu svetli žuto pa crveno. Oko njega dva Cigančića, a odmah iza, na trotoaru, puno njegovih sunarodnika, leleču i plaču.
Kola koja su ga oborila su skrajnuta, pored žardinjere, i nelogično leže na znaku za obavezno obilaženje te iste kamene saksije.
Skoro niko nije stao da pogleda o čemu se radi. Baš niko. Policajac pridržava povređenog Ciganina, a kolege od čoveka u plavom su se raštrkali svuda po mestu zločina. Motorole zveče, čuju se pištavi zvukovi toki-vokija, a policijska sirena se vrti, rotaciona svetla su upaljena – ipak, zvuk sirene utihne, pa se rotaciona svetla nastavljaju vrteti u prazno, bez ikakve osnove.
„Znam ga ja, on je prosio tu svuda okolo. Svirao je harmoniku po tramvajima, a onda se promangupirao. Počeo je da svira na semaforu. I eto ti ga sad“, kaže jedan šibicar koji se nije pomerio sa svog radnog mesta u podzemnom prolazu.
„Ma kakvi. Kao da će neko da ga pita gde je radio pre? Idi bre. Valjda će da preživi“, sarkastično mu odgovara kolega pored, koji na stolu prodaje džempere, majice i kišobrane.
Kiša se ljušti sa oblaka, pa krv sa kolovoza dobija nešto tanju i svetliju boju.
Šum vode ne umanjuje plač Ciganke koja je prosila sa detetom na susednom semaforu.
Uskoro su ugašena i rotaciona svetla.
„Milorade, pozovi načelnika. Kada će da stigne Hitna pomoć?“, obraća se pomoćniku onaj grmalj u plavom sa početka priče.
„Odmah, poručniče!“, oglašava se Milorad, i užurbano okreće tipke zastarelog mobilnog telefona. Uskoro ne dobija nikog, pa još nervoznije tipka po tipkama, a kiša mu u tome nimalo ne pomaže. Niko mu se ne javlja ni iz trećeg i četvrtog puta. „Ne radi, poručniče. Mora da je kiša sjebala opet bazne stanice. Ne znam ni ja šta mu je danas, jebem li ga da ga jebem!“
Vraća mobilni u džep na rukavu i maši se za motorolu, pa dispečeru pokušava da objasni šta mu treba i koliko mu je samo to sada hitno. A dispečer ga zaista spaja sa željenim brojem.
„Alo, policija ovde, gde ste bre?!“, viče Milorad, a nerazumljivi glasovi medicinskih tehničara mu nešto kao odgovaraju. „Je l’ me čujete, alo, dođite što pre, ovde je čovek, koji leži, i umire!“
Milorad se naprezao toliko da su mu vratne žile iskočile skroz napolje. Njegov natčinjeni, grmalj u plavom, očinski ga gleda, kao da je shvatio koliko je Milorad zagrizao za ovaj posao, koliko se trudi, da je vredan da nastavi da ga časno i pošteno obavlja. Poručniku počinju da se kolaju u glavi misli koje nemaju više nikakve veze sa užasnom scenom koja se prostrla poput crvenog tepiha pod njegovim nogama: on sada po malom mozgu prevrće sećanja svojih prvih dana u policiji, pokušava da uhvati sanjivi pogled dvadesetpetogodišnjaka u ogledalu, kao da su mu pomalo nejasni obrisi njegove guste četinarske kose koju je morao da dugo češlja svakog jutra pred istim tim ogledalom.
„Hoće li doći više?“, naglo prekida tok svojih misli.
„’Oće, ‘oće, samo što nisu!“, ulizivački mu raportira Milorad.
I zaista, uskoro se čuje poznata sirena, i novi par rotacionih svetala stupa na scenu. Kiša se pretvara u pljusak. Iz belog kombija sa crvenim štraftama izlaze medicinski tehničari sa nosilima. Ciganka ne prestaje da plače, a jedan od saobraćajaca konačno sklanja razvučenu harmoniku u stranu. Pošto je zahvatio sa jednog kraja, druga strana harmonike otužno visi i proizvodi disonantne zvukove koji narušavaju ritam kiše.
„Vidi ga, ima čak i muziku koja ga ispraća“, zajedljivo primećuje onaj šibicar sa početka priče.
„Idealan kraj. I ja bih voleo tako“, dodaje njegov kolega i komšija.
Tehničari unose nosila u kombi i rutinski zatvaraju zadnja vrata. Čas posla i kombi je već otišao zbogom. U nepovrat.
Rotaciona svetla na kolima Hitne pomoći se pale tek kada su pošteno odmakla sa scene zločina. A onda se čuje i dobro poznata sirena.
„Šta ćemo sad?“, Milorad zamišljeno gleda u daljinu i izgubljena plava svetla.
„Ništa. Ćorkiramo ovog pa kući na večeru“, odgovara mu grmalj u plavom, pokazujući glavom na nakvašenu žardinjeru. Prekomeće nešto po pojasu, kao da provera da mu je pištolj još uvek tu, gestikulira nešto rukom, namešta policijsku kapu, kreće ka kolima crne boje i zamagljenih stakala. Jedan prozor se spušta i otkriva vozača spornog automobila.
Tik do žardinjere onaj znak za obavezno obilaženje kao da se malo pomerio u levo.

One Response to Vladimir Mušicki: VEĆ ISPRIČANO

  1. Stevan Šarčević каже:

    Ubistveno…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *