Dragana Ranđelović: Druga

Mogla je opisati tu ženu kao najgoreg monstruma, bez stila za oblačenje. Znala je da je to smešno i površno, a jednoj ozbiljnoj ženi kakva je ona tako nešto ne priliči. Mogla je govoriti prijateljicama da je neuredna i da više puta u prolazu kraj nje osetila da smrdi na znoj, da ima čukljeve i polnu bolest (što je nakon male epizode sa hlamidijama i mogla biti tačna informacija) i da su je ljudi, pouzdani, videli kako ulazi u ordinaciju kod neuropsihijatra. Svakakve, najružnije ideje padale su joj na pamet, dok je pokušavala, po treći put, da složi neuredne papire na radnom stolu.
Nije mogla sabrati misli. Razgovor sa Majom zapljusnuo ju je kao šamar.
– Videla sam je. Zagrlio je oko struka i koračao sa njom polako, šaputao joj nešto u uvo. Učinilo mi se da si ti. Čak sam i potrčala da joj se javim. Otpozadi je izgledala isto kao ti, čak je i bundu imala kao tvoju, samo noviju…
Na reč „noviju“ trgla se kao iz dubokog sna, ali se pribrala, kako Maja to ne bi primetila. Tokom ovih godina naučila je da se ne štreca na iznenadne vesti.
– Kad ono… nije ni važno. Deblja je od tebe… – završila je Maja, ni malo svesna kakvu nesreću je upravo izazvala.
Nije se mogla ni naljutiti na nju. Maja je znala da godinama ćuti na tu drugu ženu i da joj ne smeta što postoji. Verovatno je mislila da je svaka informacija, pa makar i surovo podsećanje da nije jedina njegova žena na ovom svetu, nebitna. Cvrkutala je već nešto sasvim drugo, dok je ona utonula u duboke misli, mada ni sama svesna gde se one nalaze. Mirno je sačekala da prijateljica ispriča sve i onda se vratila poslu. Upravo ispričan događaj ostao je, makar za njenu sagovornicu, samo jedna od epizoda iz života, koja bi, u nekoj drugačijoj situaciji bila čak i smešna.
Tokom godina prestala je i da se takmiči sa njom. Bilo je jasno da njih dve nikada i nisu bile rivalke, već jedna drugoj dopuna i to pametna dopuna, koja, uz pametno ponašanje može biti sasvim normalna pomoć u životu. Imala je utisak, čak, da njih dve vremenom postaju prijateljice, iako se ne poznaju, a kada bi se kojim slučajem i upoznale, imale bi mnogo zajedničkih tema da ispričaju jedna drugoj.
A nije ona ni u najluđem snu mogla zamisliti da će se naći u ovakvoj situaciji. Šta više, kada bi mogla sada negde sresti onu devojku sa prve godine Pravnog, upitala bi je ponovo kakvog muškarca želi. I ona će joj reći, kao što je govorila uvek, da želi pravog, visokog i krupnog, po mogućstvu crnog i nežnog…. Sposobnog da voli, ali i da zaplače ako treba, sposobnog da zagrli i uteši, da pruži ruku i srce, a da pri tom ne traži ništa, do samo malo njene nežnosti, kada poželi i može da mu je pruži. Tako bi, spremno i razdragano, govorila devojka kakva je nekada bila i ni u jednom trenutku ne bi se pokolebala oko ovakve surove maštarije.
Sigurno je da ne može objasniti kako je iz jedne jake i svesne žene dospela u ovaj bezizlaz, da živi sa nekim, a kao da ne živi uopšte. Dok se zabavljala sa muškarcima, brinula je samo kako da ostane svoja, a sada je daleko od sopstvene vrednosti. Sada, umesto da vedro korača u svaki novi dan, postala je paranoična figura, koju zadovoljava malo nežnosti, pružene u prolazu, verovatno kao kusur, dok je pravi račun plaćan negde na drugom mestu, negde gde je sve „novo“ i „slično“, a opet tako ni nalik njoj.
Spremila je večeru, kao što je nekada stalno činila. Znala je koliko da preprži meso, koliko tanko da naseče hleb, da ohladi vino. Priprema ručka bio je rezultat dugogodišnje rutine, stvorene i stvarane kroz ovakva popodneva, nakon posla, kada se umorna vrati kući. Niko joj nije umeo objasniti čemu toliki trud, kada se on, u svemu što mu je nakon posla servirala, naslađivao na nekom drugom mestu. Svaki ručak koji bi sa ljubavlju i pažnjom spremila, bio je ručan i u nekoj kafani ili za nekim drugim trpezarijskim stolom, svaki beli stolnjak bio je izvađen i iz nekog drugog kredenca, svaki poljubac mogao je dobijati ( i dobijao je) i na drugom mestu. I, iako je godinama postavljala sebi sva ta pitanja, nije mogla odgovoriti sebi jasno i jednostavno, ko će joj, nakon što prođu godine i ona bude već nesposobna i stara da ga zadovoljava, makar reći „hvala“. Krenula je ka kredencu da uzme par ukrasnih sveća, ali je zastala. On nikada nije voleo sveće na stolu. Govorio je da nema razloga da upija miris smole i voska, kada već mora da ruča na belom stolnjaku.
Ne, nije ona bila naivna kada je u pitanju ta druga žena. Znala je da postoji, prihvatala je i privikla se na nju. Njih troje su, kao i svaki brod sa dva kapetana, plovili po jasnim mirnim vodama tihog mora, ne mareći ni za čija osećanja, tražeći samo utehu i smiraj, nakon dugih i napornih radnih sati. Godinama je gledala kako joj se pruža i nije verovala da se isto toliko pruža i njoj, misleći (kao što svaka zaljubljena žena odvajkada misli) da je vremenom ostala jedina u njegovom životu, izguravši tu drugu na samu marginu formalnosti.
U toj naivnosti, nije ni pomišljala da bi on na isti način kao i njenu, miriše kosu još neke žene. Naivno je spoljnom stranom dlana peglala njegove revere i ispravljala kravatu, ne pomišljajući da ni tada, kao ni bilo kada pre, nije bila jedina koja ih gužva. I na svaki njen susret sa realnošću, ona je bila ta koja je skretala temu i misli na nešto svakodnevno, obično i prosto, izbegavajući da zađe dublje u njegovu podsvest. Zato je i bila vidno iznenađena kada je jednom, sasvim slučajno, na njegovoj kragni ugledala mrlju od ruža. Nije mogla sakriti iznenađenje da i pored sve nežnosti koju mu je uvek pružala, on i dalje postoji i u njenom životu. Pokušala je da sakrije iznenađenje, ali to nije bilo moguće, pa je zbunjeno dala pitanje-odgovor:
– Ona te još uvek ljubi u vrat?
Pogledao je tiho i slegnuo ramenima. Znao je da nije ljuta, mada ona nikada nije jasno rekla šta o svemu tome misli. Zaćutala je i ona, znajući da jedino tako ta mrlja može nestati sa njegovog revera i iz njene duše.
Došao je, kao i svaki put, nervozan. Posao i brige i nakon ovoliko godina (možda i više nego ranije) iscrpljivali su ga. Strpljivo je sačekala da se svuče i zavuče se u postelju kraj nje. Koliko god da ga je volela, borila se sa osećanjem gadosti svaki put kada legne sa njim, mirisala je njen miris na njemu, njene ruke u njegovim i zamišljala neka njihova stara zajednička popodneva. Tada je mogao poći i na nebo za nju. Nekada ju je ljubio nežno, kao leptir, grleći je oko vrata i gledajući je duboko u oči. Ona je tonula u njegovim rukama žmureći, kako žmure šiparice, ne govoreći ništa. Nisu im bile potrebne reči, dodiri su govorili za njih, snažni stisci i ugrizi ponekad, u pauzi između uzdaha bačenih nemarno na jastuk u potkrovlju njihovog malenog stana. Tada su verovali da su jedini na svetu, da su buntovnici i prkosnici, da im ne može niko ništa i da su jedino oni zajedno JEDNO. Mislila je tada da ih niko i ništa ne može razdvojiti, da ne postoji ta sila koja će rastaviti njihovu snagu, nastalu jedino na osećanju, čistom i snažnom osećanju ljubavi.
Sada ga je grlila kao osušenu breskvu. Pokušavala je da mazi njegove mišice kao nekada, jako i odvažno, umesto toga, one su bile usahli komadi kože i mesa, koji su nekako novo smrdeli, na starost i protekle godine i mada nije želela, u jednom trenutku osetila je gađenje dok ih drži među rukama. Trudio se i on da pruži onaj urlik snažnog lava dok dašće nad njom u, činilo se, samrtnoj ekstazi. Gledala ga je u oči, ali samo na kratko, jer u njima nije više bilo onog sjaja koji joj je goreo teme, onda je pogledala njegove mlitave grudi, sa dojkama kao u ostarele device i napokon se zagledala u plafon. Negde tu završio se i njegov vrhunac i on je polako sišao sa nje. Disao je duboko i brzo, grabeći ono malo vazduha što je mogao, snažno podižući grudi i polako ih spuštajući. Ćutali su. Njegovo disanje se smirivalo, njen nemir je rastao.
– Hoćemo da ručamo? Spremila sam šnicle – upitala je, već napola ustavši iz kreveta.
Ustali su, polako se oblačeći u polutami. Napolju su se već upalila ulična svetla. Navlačila je kućnu haljinu, zadržavši se na trenutak na svojim dojkama. One koje nikada nisu dale ništa važno svetu, visile su nad njenim pupkom, besmisleno. Pitala se zašto ovakvima kao što je ona rastu dojke? Ona nije zaslužila da bude stvorena kao žena, jer svome muškarcu nije podarila ono što mu je najviše značilo. Ona nije nahranila ni jedno dete. Njene dojke bile su kao bačena, neotvorena konzerva.
Jeli su u tišini. On je, doduše, pomalo i mljackao, boreći se sa saftom iz šnicli, ona je gutala svoje zalogaje kao ptičica.
– Koliko smo dugo zajedno? – upitala ga je gledajući u viljušku.
– Ne znam, oduvek – mljackao je.
– 22 godine. Danas su tačno 22 godine kako sam te videla prvi put… – odgovorila je.
– Ima toliko? – sad je već točio vino u visoku čašu ne gledajući je.
– Da. – izgovorila je kratko i progutala komad mesa sa viljuške.
– Znači to proslavljamo? – nasmejao se i podigao čašu.
– Ja ne proslavljam… – i dalje je gutala meso.
– Ni ja. Ne vidim šta tu ima da se proslavlja. Zajedno smo, volimo se, to je to…. Mrzim godišnjice, svetkovine, praznike. Pametnom čoveku svaki dan je praznik! – otpio je dobar gutljaj iz čaše i spustivši je bučno na sto, vratio se mesu.
Poželela je da skoči sa stolice, da baci sve na pod, da pocepa i ovaj čaršav i salvete i tepih pod njima, naposletku da ga izbaci iz stana zauvek i započne život, da, pravi život, sa svim vrednostima i veličinama o kojima je kao devojka tako dugo maštala.
I nije učinila ništa. Progutala je još jedan komad mesa sa viljuške. Nije ni pokušavala da ga nakon toliko godina upita kakva je ona. Zašto je još uvek sa njom? Da li zato što mu je podarila dete? Da li zato što je sa njom bio prvo? Da li zato što mu je zakonska žena?
Gutala je poveliki zalogaj sa viljuške ne žvačući. Bojala se i u sebi da postavi to važno, najvažnije pitanje njihove trenutne ljubavi.
Da li je ikada u njegovom životu bila makar ravnopravna sa njom?
Ućutala je misli u svojoj glavi. Posmatrala je muškarca kako mljacka na stolici preko puta nje i pokušala da ga zamisli kao onog dana kada joj je doneo prvi buket ruža. Skriven pod jaknom, kupljen za gotovinu, u cvećari daleko od njegovog komšiluka, doneo joj je na vrata i poželeo srećan rođendan. Tada je verovala da pred njom stoji onaj pravi princ iz bajke, baš kao u slikovnicama devojčica. Bio je i crn i visok i snažan i pravi, bio nekada, kada je, kao studentkinja sa Pravnog, pomislila da može osvojiti svakog muškarca. Srećna je bila, to je sigurno, što ga je zavela, što pati za njom, što joj pruža i voli, srećna u tim velikim rukama ispod zategnute kože, srećna što u izboru koji mu se u životu pružao, napravio onaj glavni, izabravši nju da mu bude prva i pored jedne prve, koja je tada postala druga.
Skupila je kapke i zurila u njega, onako, iskosa. Sada pred njom ne sedi nikakav princ, ni snažan ni crn. Izvan njenog naivnog sveta, ovaj čovek preko puta nje to nikada nije nikada ni bio. I čak i da jeste, u ovom trenutku, shvatila je, više se ne može vratiti u ono vreme kada ga je, u svojim devojačkim sanjarenjima, makar i zamišljala kao takvog. Pred njoj sada sedi starac, uvelih kapaka i ruku, mljackavac i lažljivac, koji još uvek stiska ostarelu ljubavnicu, u iznajmljenom stanu, popodne nakon posla. Otvorila je oči i brzo progutala još jedan komad mesa sa viljuške. Ni prvi ni drugi, već za nju, na žalost, jedini za kojeg je znala.
Da se to ikako može, potražila bi na Pravnom onu šiparicu da je ponovo upita šta zapravo od života želi. I ona bi joj rekla da ma kakav da je muškarac njenog života, on nikada neće biti centar njenog sveta. Neće biti njen svet uopšte, jer se ona nikada neće udati. Život će joj ići ka zamišljenom cilju koji joj je postavila još majka, a to je da muškarac bude samo prolazna avantura u njenom životu, a sve ostalo vreme da troši na lepotu, karijeru i da putuje, putuje, putuje…
Ponovo je iskosila pogled. Kada sada pogleda svoj život, ona svoju sebe iz mladosti nije ni u čemu izneverila.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *