Bojana Draganić: Išla sam kući

Volim Beograd. Volim slobodu i širinu.
Dugo nisam bila kući. Došli su praznici, to je vrijeme da se spakuju koferi i nekoliko slobodnih dana provede u rodnom gradu, uz majkinu kuhinju. Uželjela sam se roditelja, drugara. Ide mi se kući.
Ne volim mala mejsta. Ne volim malograđanski mentalitet. Ne volim ispitivanje – gdje si bio, šta si radio, šta kuvate za ručak..? Ne volim ispredanja ko je sa kim, ko se udao, ko se razveo..? Guši me ta površnost. Ne ide mi se kući.
Dan je bio naporan. Prošao je u trci do fakulteta, na fakultetu, do posla, na poslu, nazad do stana, pa po stanu spremanje, pakovanje i napokon polazak. Zatvaram kofer, oblačim jaknu, izlazim iz stana. Na hodniku tišina. Nekada se pitam da li u ovoj zgradi iko živi. Nekoga od komšija sretnem jednom u mjesec dana, nekoga ne sretnem po pola godine. Vučem teški kofer niz stpenice, saplićem se. Nalazim se na sredini stepeništa, gasi mi se svijetlo. Ne vidim da dođem do štekera. Nekako izlazim iz zgrade, snašla sam se niz stepenice, a kako sad da se popnem uz stepenice pored zgrade na parking? Toliko sam umorna od ludog dana da mi se kofer čini veći od mene. Izvukla sam ga nekako. Na stanici gužva. Dolazi autobus, opet vučem kofer uz stepenice, ulazim nekako u taj prokleti autobus. Zar mora da bude gužva i subotom uveče?
Volim Beograd. Ne volim gužvu i neljubazne ljude.
Stigla sam u svoj mali grad. Izlazim iz autobusa, vozač pita treba li pomoć sa koferom. Kažem nema potrebe, ali on ipak izvlači tu moju ciglu. „Ne možeš sama“, odgovara. Vučem kofer, izlazim iz stanice. Prilazi prvi taksista: „Daj da ti pomognem. Au, šta nosite u ovim koferima đeco?“ Dovozi me do moje ulice. Razmišljam kako me svakog puta kad dođem kući uhvati tuga zbog pustog grada, o kojem niko ne brine. Zašto ga je država zaboravila? Da li mi upošte imamo gradonačelnika?! Nekad je bio lijep i imao je viziju i tendenciju da se razvije u pristojan, moderan grad. Sada, ipak, izgleda zapušteno kako da je juče bombardovan. Hvata me tuga.
Izlazim iz taksija, taksista izvlači kofer. Hoće da pomogne, ali nema potrebe, pritrčava komšija. ,,Pa stigla si. Sa srećom, neka si vala, baš smo te se uželjeli. Ostaješ li nam koliko?’’ Ljubimo se tri puta, kao najrođeniji. Nosi mi kofer do kuće. Iz druge kuće izlazi komšinica, majka mog najboljeg druga. ,,Dobro nam došla, đavo ga maka, pa đe si do sad?’’ Grli me, osjećam pravu dobrodošlicu. Idem ka kući. Istrčavaju komšijina djeca. Skaču od sreće, uz viku izgovaraju moje ime, grle me i ljube. Ne mogu da se odvojim od njih. Umorna od puta, ali ne smeta mi njihovo oduševljenje mojim dolaskom. Kome bi smetala ljubav, kad god došla dobro je došla. Iz treće kuće izlazi stara baka, naš glavni ’detektiv’ u kraju. „Dobrodošla. Ko te dovezao?“ Smijem se. Ovdje se izgleda ništa ne mijenja. Stižem pred kuću, komšija ostavlja kofer. Izlaze majka, tata, brat. Grle me, ljube.
Ne volim mali grad, malograđanštinu. Volim ljude koji se raduju kao da je došao neko najrođeniji. Volim toplinu koja me obavije kada izađem iz taksija na kraju moje ulice, pred roditeljskom kućom. Nigdje nije kao tu!

One Response to Bojana Draganić: Išla sam kući

  1. novak каже:

    Konačno Vaš mali grad nema gradonačelnika, (po tome je jedinstven), ostalo se ne mijenja…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *