Ladislav Varga: ISTOČNA SUZA

Čovek sa višedecenijskim injem u kosi stajao je pored otvorenog prozora svoga staračkog doma i gledao u purpurnu zoru dana koji se tek bio budio. Na horizontu u daljini je suznim staračkim pogledom zamišljeno posmatrao obrise višespratnica velikog grada sa obale jezera Mičigen, kada ga je prenulo kucanje na vratima i dobro prepoznatljiv glas lekara koji je upravo bio ušao u njegovu sobu.
„Terapija mister Zak“ – rekao je pridošli rutinski – „dobro ste noćas spavali?“
„Nisam spavao doktore“ – izustio je starac sasuvši sadržaj plastične čaše sa lekovima sebi u grlo – „opet sam se borio protiv Mekenzena.“
„A znači tako… pa zar vas opet muče te noćne more?“ – mirno ga upita lekar.
„Znate doktore“ – tihim će glasom starac – „na Dobrudži moja divizija imala je skoro devet hiljada ljudi izbačenih iz stroja ili pedeset i tri procenta od njenog ukupnog ljudstva.“
„Zaista puno, moram priznati“ – uzvrati lekar – „ali to već znam, i juče ste mi to bili saopštili… i ne samo juče… Stoga ćemo pojačati terapiju, kako bi izbegli tu vašu nesanicu i kako biste mirno mogli spavali, mister Zak.“
„Bože…“ – prompmlja starac sebi u bradu – „kako ja tada ostadoh živ?“
„Sećate se svega iz daleke prošlosti“ – povišenim glasom reče lekar nagluvom starcu – „a, da li se sećate šta je juče bilo za ručak!?“
„To vam sa sigurnošću“ – tiho će vremešna starina – „ne bih mogao reći.“
„Eto vidite, gospodine Zak“ – potvrdi mu doktor – „zato ćemo pojačati terapiju, pa vam se takve stvari neće više dešavati.“
„Nisam vam rekao doktore“ – hvalisavo i željan će razgovora starac – „da sam juče dobio pismo iz Bele kuće od predsednika. Hoćete da vam ga pokažem?“
„Nema potrebe“ – nezainteresovano reče čovek u belom i rutinski ponovi pri svome izlasku iz starčeve sobe – „ali ćemo lekovima pojačati terapiju, za vaše dobro.“
Tužni starac je lagano zavukao ruku u džep od svoga bade-mantila izvukavši zgužvani beli koverat. U vremešnoj drhtavoj ruci držao je pismo koje mu je portir njegovog staračkog doma predao prethodnog dana. Bila je to čestitka predsednika njegove druge domovine za stočetvrti mu rođendan, koji je upravo bio navršio, te prve godine dvadesetprvog veka.
Pomešana neka čudna osećanja navirala su u njegovu dušu; istovremeno bio je srećan što je i njega ta tradicija čestitanje rođendana stogodišnjim Amerikancima od strane prvog čoveka zemlje čiji je on državljanin bio nije mimoišla, ali je takođe duboko u svome biću bio tužan i nesrećan, jer je sadašnja njegova domovina, bila koji mesec pre vojno i iz vazduha napala mu otadžbinu, maticu i zemlju svojih sunarodnika. Za njegovo poimanje rata to nimalo nije bilo viteški. Zbog takvog osećanja olovnim koracima prišao je prozoru od svoje sobe i drhtavom rukom nemarno ispustio pismo sa Kapitola, koje je bilo naslovljeno na njega, koga je jutarnji povetarac prizemljio u dvorište doma za ostarela lica.
„Bogorodice, pomozi narodu mom“ – tiho je izustio, prekrstivši se, dok mu je jedna suza zaiskrila u usahlom plavom oku. Sećanja iz davnih i olujnih vremena su nagrnula kao vulkanska lava u njegovo od starosti skrhano biće, podsećajući ga na prohujalo doba vere i doba istine.
Prisećao se tako i sve mu je izgledalo kao da je baš bilo juče, kako je nekad davno u potrazi za boljim životom u ličkom kršu ugasio ognjište sopstvenog doma, te kako je sa nešto malo prtljaga u drvenom koferu i sa ikonom svetog Nikole pod miškom, brodom stigao ovde u daleku Ameriku.
Kao kršni osamnaestogodišnji gorštak, Zaharije Škorić, dobio je posao u jednoj od čeličana američkog grada Čikaga. Radio je naporno duplo radno vreme, rešen da tako nešto stekne, a uveče bi se tek u svojim mislima vraćao zavičaju i rodnom domu. Zamišljao bi brzake reke Korane i slavujev poj iz modro-zelenih pradedovskih gajeva. Oštar miris sagorelog koksa iz obližnje čeličane u kojoj je bio radio nije dopirao do njegovog čula mirisa. Miris koji je punio njegove garave nozdrve bio je miris tek pokošene trave sa sopstvene livade iz rodnog zavičaja. Tako se bio odmarao od napornog rada i sakupljao snagu za sutradan. Iz dana u dan nostalgija za rodnim krajem bivala je sve veća i sve jača. Noćima je budan sanjao onaj čas kada će ponovo kročiti na rodnu grudu.
Ali, posle samo nekoliko meseci kako je bio stigao u Ameriku, crni oblaci su se nadvili nad Evropom. Govorio je svet plamenim jezikom svog predstojećeg rata; Austrougarska je objavila rat Srbiji! Otpočela je tako prva klanica naroda kojem je i sam pripadao. Od svojih saplemenika koji su pratili novinske vesti iz Srbije, slušao je o velikim pobedama srpske vojske na Ceru i Kolubari, a potom i o povlačenju vascele vojske njegovog malog naroda preko ledom okovanih i snežnovetrovitih planina, kroz zemlju vukova i orlovskih gnezda. Sva četiri jahača Apokalipse okomila su se na njegove sunarodnike. Nastupilo je turobno doba i vreme „kad su živi zavideli mrtvima“.
Jasno se bio sećao kako su do njegovih ušiju doprli vapaji iz otadžbine za pomoć; kada je od američkih Srba traženo da se prijave kao dobrovoljci za oslobođenje majke Srbije od strane Centralnih sila: austrougarskih, nemačkih, bugarskih i turskih armija. Znao je da otadžbina neće dvaput da ih moli i pita za pomoć. Sutradan se bio prijavio. Mesec dana kasnije, njegov brod sa nekoliko stotina istomišljenika i sunarodnika iz Amerike uplovio je u vode Jadranskog mora. Ali, kako to u životu biva, „točak koliko ide iz blata – toliko ide u blato“; brod im je bio torpedovan! Mnogi sa broda našli su smrt u plavim vodama Jadrana, snašla ih je stradalnička sudbina, pre nego li su uzeli puške u ruke. Sećao se tada mladi Zaharije dok ga je veliko plavetnilo mamilo u svoj zagrljaj, kako je slučajno spašavajući jagnje iz rečnog brzaka u svome zavičaju naučio i sam da pliva. Plutao je tako satima isčekujući spas sa beskrajnog horizonta. Kada je već bio izgubio svaku nadu u svoje spasenje i nosio se mišlju da će i njega zadesiti ista sudbina kao i mnoge sa potonulog broda, uslišena mu je molitva koju je uputio svetom Nikoli, zaštitniku putnika na moru i patronu svoje porodice.
Sa daleke pučine stiglo je spasenje. Naišao je jedan brod i izvadio njih nekolicinu preživelih iz zagrljaja hladnih morskih talasa. Ali avaj! Tek kada su se bili našli na palubi i sam je video da je to bila lađa austrougarske mornarice! Na saslušanju austrougarski mornarički oficir, neki Čeh, upitao ga je na skoro njegovom srpskom jeziku:
„Jesi li nekad u svome životu bio u goroj situaciji, pre nego što smo te izvadili iz hladnog mora i otrgli od sigurne smrti?“
Zaharije Škorić se nimalo nije dvoumio, mirno je izustio austougarskom oficiru:
„Jesam gospodine…“
Šta je to što je bilo teže i od same preteće smrti u hladnim vodama Jadranskog mora za ovog mladog Srbina, pitao se ovaj oficir tuđe mornarice? Ali i pre nego što je postavio ovo pitanje, dobio je iskren, kao suza čist odgovor.
„Prošle godine za moju krsnu slavu u mome zavičaju“ – rekao je mladić cvokotajući zubima od nesnosne hladnoće – „ došli su mi gosti gospodine… a ja nisam imao čime da ih ugostim!“
Austrougarski oficir je saznao da je on iz Like, tadašnje provincije Austrougarske monarhije. Odmah po iskrcavanju kao državljanin te kraljevine i carevine, čiju pripadnost nikako nije osećao, upućen je na front u Rusiju, ali pod ratnom zastavom svojih spasilaca, igrom ironije i protivnika. U svojoj jedinici imao je još svojih sunarodnika Srba mahom iz prečanskih krajeva, koji su vrebali priliku da prebegnu iz vojske „žuto-crne“ monarhije na rusku stranu, jer nisu želeli da se bore protiv svoje pravoslavne slovenske braće. To im je napokon, posle više pokušaja bega i bilo uspelo.
Druge godine rata u Odesi je formirana Prva srpska dobrovoljačka divizija u kojoj se našao i sam kao redov. Pre odlaska na ratne zadatke na istočno bojište Balkanskog poluostrrva između Dunava i Crnog mora, Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji, kojom je komandovao pukovnik Stevan Hadžić, priređena je svečana parada…
Smotru je izvršio lično ruski car Nikolaj Drugi Romanov. Car je redovno vršio smotru na belom konju, držeći u levoj ruci naslonjenu na srce ikonu Bogorodice, koja je bila zaštitnica Rusije i vascele Vizantije. Tom prilikom – prisećao se starac – ruski imperator prekršio je pravilo carskog dvora. Pošto je Prva srpska dobrovoljačka divizija imala smotru, car Rusije njima u čast, došao je peške, u pratnji mlađanog prestolonaslednika Alekseja, držeći ga za nejaku ručicu.
Za redova Škorića, uostalom kao i za svakog pripadnika njegovog naroda ruski car je bio pravo božanstvo. Od strane komandanta pala je komanda: „M i r n o !“
Stajali su kao ukopani. Po protololu, posle predatog raporta od strane komandanta Hadžića ruski car ih je vojnički pozdravio.
„Pomoz Bog junaci!“ – izustio je snažno.
„Bog ti pomogao!!!“ – odjeknulo je iz mnogih grla prostranom poljanom.
„Srećan sam“ – tada im je rekao – „što u vama vidim onaj deo Srbije, čijoj se hrabrosti diči ceo svet. Biću još srećniji kada vidim Srbiju veliku i snažnu po završetku rata…“
A onda ruski car je pošao u obilazak dugog špalira ushićenih srpskih vojnika. Prolazeći dosta blizu pored postrojenih srpskih redova, mali carević se obratio svome ocu:
„Papa, vidi kako Srbi drugačije drže puške, nego li Rusi!“
Da bi mlađani carević tu razliku što bolje uočio, a i sam ponesen znatiželjom, car je poveo svoga sina bliže vojničkom stroju i stao ispred jednog vojnika. Taj redov ispred koga su se zaustavili, i kome je neka čudna jar tada nagrnula u lice, bio je Zaharije Škorić. Carević je pomilovao pušku i svojom malenom ručicom dodirnuo mu žuljevitu ruku. Ukočen kao mumija i dirnut ovim nesmotrenim gestom, njemu su najednom počele da se slivaju suze niz preplanulo lice.
„Papa, vidi, pa ovaj vojnik plače“ – izustio je carević svome ocu – „a ti si mi uvek govorio da vojnici nikada ne plaču!“
Videvši to, car Nikolaj Drugi Romanov prišao je vidno uzbuđenom mladiću u uniformi i poturio mu ikonu u visini njegove glave da je poljubi, kako se ovaj ne bi saginjao.
„To ga je Bogorodica blagoslovila da plače“ – rekao je tada svome nasledniku – „te suze su dar Božiji sine.“
Ponovno kucanje na vratima povratilo je vremešnog Amerikanca srpskog porekla u stvarnost iz dubokih misli koje su mu se rojile po sedoj glavi. U sobu je ušao njemu znan čovek u belom mantilu.
„Doktore“ – ushićeno mu je rekao – „video sam ruskog cara, kao sada vas što gledam!“
„Ok, mister Zak“ – sumnjičavo je doktor vrteo glavom – „ove tablete su poslednja reč medicine. Popijte ih posle doručka i one će vam odagnati misli koje vas muče.“
„Ali, gospodine doktore…“ – zavapio je starac uzaludno. Čovek u belom upravo je bio napustio njegovu sobu.
Zaharije Škorić je proživeo svu golgotu svoje divizije, vrativši se srećno nazad u Ameriku. Radio je u istoj onoj čeličani do kraja svog radnog veka. U svojoj kući nekad, kao i sada u sobi staračkog doma, pored ikone svetog Nikole, visila je uramljena slika ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova.
Kad god bi zarudila zora sa istoka nad gradom Čikagom, u njegovom plavim očima zaiskrila bi jedna suza slična onoj, koju je davno ispustio pred ruskim carem na ikonu Prečiste Bogorodice. To njegov doktor nikada neće saznati, za njega će to biti samo maštarenje starca u poodmaklim godinama, koje nikakve tablete za njegovog života to neće moći iz glave mu odagnati.

BELEŠKA O AUTORU

LADISLAV VARGA (1962) dramski pisac, publicista i novinar. Objavio dela: MOZAIK ŽITELJA IRIŠKIH (2001) monografija, JEVANĐELJE PO NAMA (2003) drama, MALO MESTO VELIKE TUGE (2008) novela, ČOVEK FILIGRANSKOG DETALJA (2012) romansirana biografija, OPELO ZA BOEMA (2013) roman.
Koautor je knjiga: SMEŠNA STRANA SREMA (2000), SREMSKE DOSKOČICE (2001), VESELI SREM (2007) zbirke anegdota.
U Rukopisnom odeljenju Matice srpske pohranjeni su mu rukopisi: RAUB ŽIVOTA monodrama, JEDAN ŽIVOT STO NEVOLJA NOSI filmski scenario, VAROŠ BESMRTNOG PESNIKA drama, DVA VEKA IRIŠKE KUGE publicistika, EKSPANZIJA VERSKIH SEKTI publicistika, POSLEDNJE OSLOBOĐENJE BEOGRADA publicistika, SUDBINA JEVREJA U BEOGRADU 1941 – 1942 publicistika, LETOPIS STAROG IRANA – PERSIJE publicistika, SLAVUJ OD STRAŽILOVA drama, kao i mnoge priče, pripovetke i eseji…
Svoje članke, feljtone, eseje, pripovetke i priče objavljivao u: Politici Ekspres, Dnevniku, Politici, Građanskom listu, Sremskim novinama, Karlovačkim novinama, Pčesi, Našoj reči, Dijalogosu, Prosjaju istine, Trag-u, Diogen-u…
Nagrade i priznanja: povelja „Karađorđević“ (2001) za priču, nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije (2001) za pripovetku, nagrada „Dragojlo Dudić“ (2003) za dramu, nagrada „Isak Samokovlija“ (2003) za dramu, nagrada lista „Naša reč“ (2003) za priču, nagrada „Dragojlo Dudić“ (2004 – 2005) za publicistiku dva puta; od iste Fondacije (2005) nagrada za rukopis romana, nagrada „Društva SCG – Iranskog prijateljstva“ (2006) za publicistiku, nagrada „Belo pero“ (2006) za priču, nagrada „Atanasije Stojković“ (2012) za rukopis romana, nagrada „Samir Tahirović-Diogen“ (2012) za esej.
Ponosan na svoga zavičajca Borislava Mihajlovića Mihiza (1922 – 1997), koji ga je prijateljski savetovao da piše, kao i na svoju korespodenciju na ruskom jeziku sa francuskim piscem Vladimirom Volkovim (1923 – 2005).
Ušao u Antologiju kratke priče sa prostora bivše Jugoslavije. (Ljubljana, Slovenija.) Priče su mu prevođene na engleski jezik.
Živi i radi u Novom Sadu.

2 Responses to Ladislav Varga: ISTOČNA SUZA

  1. Verica каже:

    Tako zivotno napisano,Varga…svaka cast…<3

    Tako zivotno,Varga…svaka cast…postao si moj omiljeni pisac… <3

  2. Nada каже:

    Poštovana Redakcijo,
    Postoji li e-mail kontakt gosp. Ladislava Varge ili bilo kakav drugi kontakt osim fb?
    INAČE, slobodnjak sam također,puna ideja za pisanje.
    Htjela bih s njm razgovarati u svezi njegove knjige o M. Klavori…

    Srdačno,
    Nada Kordić, mr. novinarstva/politolog iz Zagreba

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.