Živojin Ivković: Odlazak

Zima je i hladno, magla se povukla sa reke mada izmaglica još uvek opstaje i lebdi nad vodenim zrcalom, pritiskajući ga, ogledajući se u njemu, prenoseći mu svoje sivilo. Podne je uveliko minulo. Simon je od prepodneva na adi; šeta u tišini koju mu pruža priroda. Muk je oko njega, prati ga, jedva da čuje blagi žubor vode.
Nakon što je doživeo srčani udar, Simonu su lekari preporučili šetanju. Od tada je redovito šetao, svakodnevno; šetnja mu je postala navika. Isprva je tumarao skrajnutim ulicama naselja, potom se sve više udaljavao od kuće; čim bi mu jedna staza dosadila, tražio je novu bogazu. Tako je udaljavajući se sve više od stana, nekako slučajno mada neumitno, skoro sudbonosno, otkrio adu. Potom je i zavoleo. Posećivao je, isprva ređe, kasnije su njegove posete, nekako se pogodilo, sa hladnijim danima učestale. Voleo je reke. Dunavom je bio opčinjen. Još iz detinjstva. Tako, zavoleo je i ovu reku i njen mir, kao i boje koje su njenim obalama ovladavale sa odlaskom leta. Game jesenjih boja poticale su u njemu elegična osećanja. Zima je pak bila nešto drugo. Poklanjala mu je velikodušno reku i adu, samo njemu. Nije morao da je deli ni sa kime. Kada bi sa pojavom lepih dana stanovnici predgrađa izmileli iz svojih domova i počeli da opsedaju obale reke i adu, Simon se povlačio pred njihovom navalom; kretao je u potragu za mirnijim mestima.
A onda: ubijena je Nastasija – ubijeno mu je dete, ubijena mu je prvorođena ćerka. Tada je prestao da šeta pa tako i da posećuje reku i adu. Izbegavao je ljude, njihovu prirodnost, smeh. Životnost kojom su odisali doživljavao je kao bahatost, povređivala ga je; vreva ga je uzrujavala potsećajući na život koji je njegovom detetu bio uskraćen jednim hicem. Povlačio se i osamljivao sve više. I grad je napustio, odselio je. Vodio je usamljenički život. Izbegavao je ljude brodeći prošlošću; sa sadašnošću nije znao šta bi. Nekoliko godina kasnije ponovo je počeo da šeta, mada nečesto, kada osteti nervozu i potrebu za smirenjem, nekako nagonski. Bio bi to i pokušaj bega. Tokom takvih šetnji, u kasnu jesen i tokom zime, pa i kasnije, tokom ranog proleća, sve do prvih sunčanih dana obalom ade carevala je tišina, kao zaborav. Zato je i dolazio na adu, da šum vode potisne onespokojavajuće misli koje su mu u dušu unosile nemir.
Opet je na adi, kraj reke.
Uputio se u grad nakon dužeg vremena. No, u poslednjem trenutku se predomislio i izbegao ga, skrenuo je na stari drum i njime se uputio ka reci, i adi.
Na adi je već satima. Vreme mu nije bitno, nikuda se ne žuri, niko ga ne čeka. Kreće se skrivenom stazom koja se provlačila kroz ogoljenu šikaru prateći reku. Tu nikada nije bilo posetilaca.
Korača poput sene među tihim vrbama i topolama; spušta se ka obali da bi posmatrao reku kako protiče. Vlagom natopljena zemlja oporo miriše. Trulo lišće raspada mu se pod nogama, utriskuje ga u raskvašeno i mekano tlo, kao da su tragovi jedini dokaz njegovog postojanja.
Znao je da provede sate promatrajući vodu, bez reči, ćutke, bez misli – potiskivao ih je. Reka mu je odvlačila pozornost i pružala priliku da zaboravi. Bar na trenutak. Poput melema, godili su mu prigušeni zvuci reke; uljuljkivali su ga u nemislu, potiskivali su njegova sećanja – bar u tim varljivim trenucima. Tih, suzdržan, skoro obziran žubor talasa, njihovo skakutavo kotrljanje uz obalu oslobađali su ga bar na trenutak mučnine. Trudio se da tren nemisla produži u nedogled posmatrajući talase kako nežno miluju obalu kiteći je naplavinom opalog i trulog lišća. Glatka i staklasta površina reke svojom kretnjom, ritmom svojih talasa delovala je umirujuće na njega.
Jedva da primećuje: nejako sunce ne uspeva da išta zagreje. Ne oseća hladnću; ipak, duga crna odora upija svaki, ma i najmanji zalutali sunčani zrak. Nema vetra pa ga hladnoća ne štipa za obraze. Dugi peševi kaputa uvijaju se oko nogu svakim korakom. Lagano korača stazom kroz gust prepletaj vrbovih grana. Iz ogoljenih krošnji stabala katkad poleti neka usamljena ptica. Isprva čuje njen prhut, koji tren kasnije je i vidi; onda ga preleće u niskom letu i nestaje, gubi se u daljini, kao i zvuk lepeta krila. Potom opet zavlada mir. Nastavlja da korača, naizgled besciljno. Korača dugo, isusviše dugo.
Reka miriše. Na tenju.
Sustiže ga umor; koraci su mu sve sporiji, noge sve teže. Diše teško, hroptavo. U grudima mu nedostaje vazduh. Nije ni čudo, pomisli, dugo se već kreće. Zastade da se odmori i udiše vazduh, lagano i duboko, punim plućima. Oseća kako mu bridak hladan vazduh struji grudima, razliva se – lagano mu se vraća snaga dok se graške znoja suše za vratom i na čelu. Potom kada oseti da je dovoljno okrepljen, mada ne i odmoran, zaputi se tromo ka nasipu i njime ka širokoj stazi. Teško hoda, isprekidano diše. Kada se uspeo do staze, zastade da se izduva. Osvrnu se ka reci i zagleda u nju, kao da želi da upamti sliku koja je titrala pred njegovim očima. Oseti tugu izazvanu laganim oticanjem reke. Kada bi samo mogao i on sa njom. Iznenada je osetio bolno grčenje mišaća u grudima – zastenjao je i zgrčio se, pustio je kratak i prigušen jauk. Umirio se savijen, zguren. Čekao je da bol mine. Nedugo zatim ispravi se, sporo i umorno upirući pogled u nebo. Raširi ruku, bez reči, kao da proklinje, kao da pita: zašto me već jednom ne uzmeš?
Vreme beskrajno sporo protiče. Kao reka. Umoran je. Kao da se predaje sudbini, poraženo spušta pogled ka reci. Poznata slika predela. Skreće pogled sa reke. Primećuje da lakše diše, grčevi su nestali. Nesigurnim korakom nastavlo je da hoda stazom. ‘Snovi, snovi’, ponavlja u sebi kao da broji korake.
Korača nasipom i dalje dišući soptavo. Nedostaje mu je zrak. Zastaje ne bi li došao do daha. Godinama ga nije napuštao osećaj da mu nedostaje vazduh, samo malo, trunčica, pa da sve bude kako valja, da može da izdrži napor, poput ovog. ‘Stari se’, zaključi. Kada se smirilo ubrzano i snažno lupanje srca, ukočenim korakom je nastavio širokim kamenitom stazom ka jedinoj otvorenoj kafani na celom ostrvu u ovo doba godine. Zapravo, kafana je stalno bila otvoren, tokom čitave godine, i zimi. Mesto na kome se nalazila kafana imalo je za njega mistično značenje; nikada nije pokušao da pronikne u tajnu sopstvene podsvesti – tek dolazio je i prepuštao se čudnoj energiji koju mu je pružalo to mesto. Kadkad, za vedra dana iz kafane mogao bi u daljini da vidi titrave obrise grada i čelični luk mosta zapet visoko preko reke. Danas, po svemu sudeći, biće jedini gost, konstatovao je prilazeći praznoj improvizovanoj bašti kraj staze. Par širokih posivelih panjeva umesto astala i nekoliko platnenih ležaljki bilo je postavljeno na pošljunčanoj kosini koja se blago spuštala ka reci – predstavljali su baštu kafane. Seo je u najbližu ležaljku; zatvorio oči i odahnuo, spreman da se opusti, do snevanja. Niz lice slivao mu se poput znoja miris reke. Osetio je neodoljivu žeđ – i umor. Nije imao snage niti volje da se pomeri; osećao je utrnulost sopstvenih udova, i kapci su mu bili teški. Igra sunčevih zraka po licu prijala mu je, kao pred san. Opušten i sklopljenih kapaka, slušao je tišinu.
Iznenada ga je trgao muški glas; nepoznati čovek je stajao kraj njega. U trenu je bio zatečen. Prenuo se; zaboravio je na umor i san. Podigao je i iskosio glavu u desno i začkiljio, video je obris čoveka, ne i lice; zaklanjao je sunce. Jedino ga je duga pregača boje trule višnje odavala. Kelner. Simon je na trenutak osetio neodređeno, tek blago razočarenje njegovom pojavom. Uvek ga je usluživala vižljasta riđokosa devojka kojoj nije ni morao da naručuje piće; bilo je dovoljno da se pojavi i uskoro bi stigla sa teškom kriglom i osmehom u tamnozelenim očima. Na trenutak oseti da mu nedostaje, ili bar njen širok i otvoren osmeh, bez kalkulacije i interesa. Onda su mu se oči privikle na toliku svetlost, na skoro bolnu suprotnost svetla i tame. Ipak, razabirao je crte lice čoveka koji je stajao nad njim. Bilo je obično, i suviše ozbiljno i nezainteresovano za svet oko njega, ili možda tek za jedinog posetioca. To je Simonu bilo sve jedno, mada u trenu mu se učini da je možda čak i kivan na njega što ga je izvukao na prohladnu stazu iz zagrejane prostorije; gledao je nekud, preko ramena i preko reke dok je čekao porudžbinu; nije skrivao dosadu.
„Kriglu crnog piva, molim“, reče Simon pogleda uprtog u daljinu. Tražio je neki poznati detalj na musavoj panorami grada. Pred njime su se širili zagasiti, prljavi i mrki obrisi krovova. Samo je patinasta bakarna kupola hrama u daljini štrčala iznad sumornog bledila sivog u kome je grad plivao. Kupala se na suncu. Koji minut kasnije konobar mu je doneo kriglu piva. U trenutku kada je na mali improvizovanio sto kraj ležaljke spuštao kriglu, Simonu se učini da je konobar hteo nešto da kaže; da li je nešto mrmljao sebi u bradu ili se Simonu samo učinilo. Čovek se, možda se predomislivši, samo okrenuo i sporim korakom udaljio. Ni Simon nije ništa rekao, jedva je klimnuo glavom, kao da se zahvaljuje ili kao da ga odpušta, tek nije sklonio pogled sa druge strane reke i kupole hrama.
Kada se konobar udaljio, nastala je tišina; samo tišina, zaglušujuća tišina. Simon sedi opušten i blago zavaljen u ležaljci, upija slabašne sunčeve zrake. Oseća blizinu sna. Neća zaspati. Ipak, ugodan je utisak isčekivanja trenutka u kojem bi utonuo u paperijasto mekani san, topao i mirišljav; pomisli: nije li možda takva i smrt. Kako bi samo da nestane, da ga nema. Prenu se i strese; nagna sebe da obrati pažnju na okruženje, na pustu šljunkovitu obalu – nestvarno su izgledale ležaljke oko njega, tek koji korak ispod pešačke staze. Biće da i sam izgleda nestvarno. Kroz tamne naočale za sunce zagleda se u mirnu i kao ogledalo glatku površinu reke. Proleće tek jedva da je nastupilo; nestali su niski i sumorni, depresivno sivi i teški oblaci. Za promenu, od jutros sunce sija – zubato, neuverljivo i tako daleko. Možda je jedini posetilac ade, pomisli. I da je tako ne bi mu smetalo.
Sedi zatvorenih očiju, oseća, slabašno sunce: miluje mu lice, blago ga greje. Prija mu. Kroz Simonove spuštene očne kapke prodire sunčeva svetlost do zenica tvoreći mekane krugove i čudne drhtave sene koje se kreću ispod kapaka menjajući svoje oblike. Vreme lagano protiče; poput reke, primeti. Oseća njegovo isticanje, razlivanje u nepreglednom prostoru koji mu migolji i izmiče svojom težnjom da poprimi zakrivljeni lik, da ga obujmi i uvuče u sebe i sasužnji. Sunce ga uspavljuje, kao i britak vazduh. Čuje muziku sa dalekog ukotvljenog splava; dopiru zvuci jedinstvenih i neponovljivih harmonija pesme ‘Bleda nijansa belog’; kao da su i te harmonije sferične, lebde glasovi, rastaču se ispunjavajuči ga željom da zaplače. Prepoznatljiv glas Eni Lenoks. Zvuk se gubi nad površinom vode, harmonije lebde poput magle, kotrljaju se i odlaze, nestaju, potom mu se vraćaju i iznova ga preplavljuju. Tišina peva. Tuga pleše u njemu. Oseća zvuk u grudima, skoro kao bol. Ćuti. Nestaju zvuci, kao i osećaj njihovog postojanja. Za njima poput pošasti ostaju izazvana sećanja. Širi se nepokretan i težak mir. Pritiskaju ga žive slike prošlosti, iznenadne i u naletu, sada, kada je ranjiv, bez odbrane, zatečen, kada ih je najmanje očekivao; poput vihora ga saletću, damaraju njegovom utrobom, da bi potom, na isti način, iznenada i neočekivano se rastakale i obezlilčavale, ostavljajući ga skrhanog, izmučenog i znojnog, slomljenog neodređenim i mučnim tragovima propuštenog.
Na panju kraj ležaljke stoji krigla sa crnim pivom. Simon pruža ruku i hvata je kao spasenje, prinosi ustima i lagano otpija gutljaj, potom pažljivo odlaže čašu nazad na panj. Vraća se u pređašnji položaj. Ne uspeva da pobegne od sebe, ipak koncentriše se ne bi li odvukao sopstvenu pozornost; usmerava svu svoju pažnju na piće u ustima; ne guta odmah tamnu tekućinu. Ukus piva mu prija i zbog toga se oseća neprijatno, ipak je zadržava u ustima dugo, po navici, ne bi li je zagrejao i oslobodio sve njene ukuse i mirise. Pokušava da zadrži u sećanju osećaj i ukus što duže, da progna ostale misli.
Gde li je onaj riđi devojčurak, pita se. Onda je zaboravlja. Hvata odsjaj sunca prelomljenog preko drhtave površine vode. Vidi glatku površinu reke u pokretu, odsjaje sunčevih zraka, igru sićušnih talasa i zlatnih niti sunca koje se budi. Nije li to tako potrebni spokoj; uroniti u tišinu reke i prepustiti joj se – potonuti. Pogled mu klizi staklastom površinom vode, do u beskraj. Vidi udaljenu stazu na drugoj strani reke. Pusta je, kao i nasip iznad nje. Tek u daljini ugleda usamljenog šetača, kretao se lagano, nogu pred nogu. Za njim se pojavljuje mladi par na biciklima, sustizali su ga, konačno i prestigli. Usamljeni pešak nastavlja svoju šetnju, kao da nije ni primetio dvoje mladih na biciklima, čak ni kada su prošli tik kraj njega. Prvo je prošao mladić, devojka za njim. Ubrzo su se izgubili među topolovim mladicama, uronili su u špalir stabala; šumarak ih je zaklonio. Nedaleko od mesta gde ih je izgubio iz vidokruga, iz šikare na stazu istrčava zlatni retriver, ubrzo za njim izazi dugokosa devojka u trenerici i perjanoj jakni sa kapuljačom čije je rubove oivičavalo krzno. U ruci drži povodac. Pas zalaja i pritrča obali. U reci je spoznao sopstveni odraz, no nije se prepoznao; zalajao je na uljeza. Nad njegovim pojavio se i devojčin izduženi titravi odraz. Stajala je nepomično dok se pas igrao kraj obale. Nešto kasnije pozvala ga je odsečnim glasom. Pas poslušno kreće za njom. Šetač joj se lagano primicao da bi se koji minut kasnije mimoišli. Ubrzo su oboje nestali, Simon je još samo čuo udaljeni lavež psa. Opet je zavladala tišina. Više nikog nije bilo. Skoro da se nije čuo ni šum proticanja vode; slušao je tišinu – kao vreme da protiče.
Kolebljivi zvuci, nalik orguljama ili sireni parobroda dopiru do njega; zaboravio je, ne može da se seti odakle su mu poznati, niti da odredi odakle dolaze; tek prepoznaje ih u ostacima sopstvenog sećanja, harmonije se prepliću sa pljuskavim mrmorenjem malih rečnih talasa po muljevitoj obali koji mu privlače pozornost. Hladan vazduh navaljuje ka njemu. Iznenada mu je postaje hladno, ježi se dok mu se studen zavlači u kosti. Suviše dugo je sedeo nepomičan.
Odlučio je da krene.
Veče se približava. I noć sa njom. Dani su i dalje deprimirajuće kratki i sivi – nedovoljni da odagnaju njegova sećanja. Brzo se smrkava. Želi još sa videla da napusti adu. Hodanje koje bi se pretvorilo u tumaranje neosvetljenim stazama ne bi mu prijalo. Ustao je i krenuo ka neuglednoj zgradici kafane da plati račun. Hladan vetar koji je počeo da duva kovitlao je peševima Siumonovog kaputa nedozvoljavajući mu da se bez napora kreće; oseća se sputanim, i šapat koji izranja neznano kako iza njegovih leđa uznemurava ga. Učinio je napor da se okrene, da pogleda u pravcu iz kojeg je dolazio zvuk. Nikoga nije bilo; ipak, čini mu se da je čuo glas i bio mu je poznat, podseća ga na nešto čega se u tom trenu ne može setiti, to zna. Očajnički napreže sećanja. Ipak, ne doseća se. Sve se kreće oko njega, i vazduh, i voda, i krošnje stabala, i zvucu. Iznenada ga sustiže magla i preplavi. Smrče se najednom. Na mah sve utihnu, i vetar je stao i magla je nestala, i obala takođe, i obris mosta u daljini je nestao kao i bakarna kupola hrama nad sivim krovovima grada. Pred njime se protezala samo staza prekrivena ugaženim lišćem. Stoji na stazi raskrečenih nogu, povijen, palcima pritiska slepoočnice ne bi li osetio bol, ne bi li ga bol prizvala svesti.
„Gospodine, da li vam je dobro?“ čuje glas.
„Da, dobro mi je“, odgovara Simon. „Vrtoglavica. Obična vrtoglavica“, izgovara se, pruža nekakvo, valjda logično objašnjenje.
Simon zavlači ruku u unutrašnji džep kaputa i izvlači novčanik i upitno zagleda konobara iako zna cenu.
„Dve stotine“, odgovara mu kelner spremno i pruža ruku.
Simon vadi novčanicu i pruža je čoveku, klima glavom i udaljava se laganim i ne baš sigurnim korakom.
Dan se povlačio sa reke, vetar ga je raspršivao. Drhtavica mu je i dalje potresala telo. Oseća malaksalost, blagu vrtoglavicu. Bio je zaglavljen u procepu; sećanje na nekakav trenutak mu je nedostajao. Možda je to bio samo san. Učini napor da dopre do sna, možda sećanja. Pred njim su se odvijale nejasne i nepovezane slike sa kojih se ljuštila i nestajala boja. Zbrkana sećanja. Zašto mu se vraćaju slike trenutaka kada je napuštao Lepen i za sobom uklanjao tragove sopstvenog postojanja. Prati li ga to i dalje Dojnino večno prokletstvo.
Nastavlja da se kreće, tetura se kamenom stazom ka udaljenom pristaništu gde ga čeka stari gluvonemi čamdžija, koji će ga za jedan novčić prevesti na drugu obalu.
Prvi suton već se spuštao kada je šajka pristala uz obalu. Nastavio je da se sporo kreće, sada pak uskom stazom ka svom automobilu ostavljenom na pustom nasipu, kao da je smožden. Nije mu se išlo kući a nije znao kuda bi i kome, premišljao se. Želeo je sa nekim da razgovara. Suviše dugo nije ni sa kim razgovarao. Nije se ni sa kim družio gotovo dve godine ili bar nije na način kako je to ranije upražnjavao. Da, tako zasigurno nije, niti će verovatno ikad više.
Ušao je u automobil i seo za volan; neko vreme je samo zurio pred sobom. Kuda bi i šta bi. Ne može se odupreti; odveć dugo se nalazi zaglavljen, vrti jedan san i jednu javu, plete vence satkane od jedne zbilje i nekoliko mogućih povesti, ili neverovatnog i nedosanjanog sna i stvarnih, gotovo opipljivih iluzija koje se raspadaju pod udarima njegovog suočavanja sa Nastasijinim odlaskom. Više ni u šta nije siguran; da li to samo tka željeno o mogućem, prečesto i o nemogućem. Kako započeti nešto što nema svoj početak, kako otkrivati slojeve sne, ili ih uklanjati sa mita kojem svakim momentom dodaje nova značenja? Više ni sebi ne veruje; možda nije ni jedno ni drugo, možda uopšte nema ni pripovesti niti mita, možda je po sredi samo najobičnija iluzija. Nedostaje mu onaj tren u kojem će se probuditi. Ko će znati? A ne budi se, niti pada u san. Kako onda da se suoči sa samim sobom? Više sebe ne prepoznaje. A i kako bi, prestao je da postoji.
Oseća da mu jeza gamiže niz kičmu. Grčevito drži volan. ‘Da, moram da krenem, moram’, šapuće. ‘Idem kući’, kaže sebi. ‘A i kuda bi’, odgovara.
Pokrenuo je automobil, vozi širokim i pustim bulevarom ka predgrađu, zatim zaobilaznicom – van grada, ka brdima. Vidi ih u daljini. Zna, tamo je kuća u kojoj nema nikoga ko bi ga čekao.
‘Božer, zašto me kažnjavaš tako okrutno?’
I ponovo je u potrazi za Nastasijom, njenim mirisima koje je ostavljala za sobom poput tragova stopala u pesku ili otisaka prstiju na kristalnoj čaši; zna da mu određuje sudbinu, da mu boji snove, da postaje njegova kob. Predaje joj se kao snu. Želi da veruje da su za njom ostali prostori: svetli i široki, beskrajni i cvetni, mirisni, sunčani, ceo jedan život. Da postoji, mora da postoji, jer nepodnošljivo mu je da se suoči sa suprotnim: negde, sada, istovremeno, paralelno. Nada se, mada zna da više ne postoji njegov život– izgubio ga je, nestao je, preostale su samo scene, iskidane i nepovezane. Snuje blagi povetarac kako povija vlati trave, kako joj miluju obraze i dodiruju usne, dok se poigrava i mrsi joj raspletenu kosu. Nastasija. U njemu plamti vatra, budi se nežnost, mašta, rasplamsava se želja; u večnoj je potrazi za njom. Nastasija. Nedostaje mu. Napreže mišiće do pucanja, teško diše, vazduh je isuviše gust, predstavlja mu nerazumljivo snažnu ustavu, pruža mu otpor – onemogućava ga da se pokrene, da je dosegne, nedostaje mu tako malo da je dodirne. Kao na dlanu, njemu se šire zenice, kao vasiona i damaraju boje okupane i umivene svetlom, otvarajući neslućene dimenzije. Nejasno vidi, naslućuje sopstvenu prikazu. Sluti da hoda rekom kao poljem, da miriše talase koji se povijaju poput zlatnog klasja na podnevnom vrelom suncu, da bi već u sledećem trenu brodio dubinama prostora ispunjenog mirisima omamljujućim i čudnim, nedoživljenim, nemirisanim, novim i čarobnim – božanskim. Niko mu je neće oduzeti, u njemu je ona – Nastasija. U vrtlogu neprekidnom, svetla i boja, zvukova rajskih, lepote koja se oseća napetim čulima, do pucanja, traga za Nastasijom i ostavljenim tragovima njenog prisustva, njenog dodira koji sve menja i čini drugačijim no što je do tada bilo, lepšim i boljim, očaravajućim, neodoljivim i božanskim, bez čega više ne može ni u snu niti na javi. Blagost i mir preplavljuju mu osete. Nastasija je u njemu, sa njime je. Čulima oseća sve ono što svest nije mogla spoznata i tada dopire iz dubine večnosti saznanje da vreme i prostor, kao ni bilo koja druga odrednica, nemaju poznato i uobičajeno značenje, dovoljno je da se utopi u bezvremenost, u sopstvenu patnju. A ona, Nastasija, vazda je prisutna, neodoljivo ga mami, poput svetionika pokazuje staze kojima se snovi i java kreću, prepliću u kike i nikada ne prestaju da struje; otkrivaju i daruju deliće večnosti. Pitka je i lepa poput kapljice hladne izvorske vode. Ne spominje je nikom, drži je u sebi, ćuti, doživljava je kao mitsku i tajanstvenu pojavu, večnim i nedokučivim oblikom života koj nadrasta sam život, pa čak i samu smrt, ili, bilo koju priču, bilo koji njegov san.
Verovatno stoga tako uporno posmatra reku, njen tok, vodu koja protiče, verovatno joj se tako često vraća ne bi li ikako mogao da pojmi, van vremena i prostora, van života i smrti, van daha i van misli, van bilo kakve spoznaje ili ma kakvog znanja. Upoređuje je sa bistrom zelenom vodom, dalekom i nedodirljivom u dubini kanjona, ledenom rekom ponornicom, o njoj sanja kao lepoti dovoljnoj samoj sebi ali tako dragocenoj da njena čarobnost prevazilazi i najsmelija očekivanja ali i jednovremeno nedovoljna da zadovolji njegovu žeđ i snove za njom. Za njegove misli uprte ka njoj, vreme ne postoji, kao što ne postoji ni prostor. Ni jedna poznata dimenzija u usporedbi sa njom za njega ne postoji, čak ni one mnogobrojne, nepoznate. I tako, vraća se opet na početak, iznovo se upušta u potragu za Nastasijom; ne bi da se vrati u ovaj dan, u bilo koji drugi, jer nje tamo nema, kao što nema ni njega. Na javi oseća ogromnu prazninu; nedostaju mu njene godine, i sopstveni život u njima. Sve mu je prazno; izbrisane su godine, izbrisan je život, praznina koja boli – potpuno sterilna belina. I one ranije godine, sve njegove godine kao da nestaju, da se rasplinjuju, gube svaki smisao bez nje; svestan je tada gubitka smislenosti svog postojanje. Odbija da traži alibi za sopstveno bitisanje; nema snage niti volje da traga za sopstvenim smislom jer zna da ga nema. Svet više nema alibi za svoje postojanje.
Čvrsto drži volan obema rukama. Vozi, ne čuje bruj motora, ne vidi kolovoz pred sobom, ne primećuje druga vozila. Nesvestan je okruženja. Zaboravio je na vreme i prostor, dimenzije, telesnost. prihvata mogućnost da se istovremeno događaji nižu u prošlosti, sadašnjosti, jednako i u budućnosti. Prihvata normalnim da se događaj počinje razvijati u budućnosti a da se završava u prošlosti ili sadašnjosti, sve jedno, jer to uistinu više nema nikakav značaj. Bitno je da sanja, da njegova potreba za njom poput gejzira pokulja ili poput ptice prhne, i da to što se događa ima za njega smisao, svoju lepotu i nepobitan dokaz njenog prisustva. Uostalom, šta je istina, do spoznaja ili zabluda, po nekada i vera, mada retko. Suviše dugo je budan da bi verovao. A i koji je smisao vere? Nije mu više bitno ni što sunce sja; traga za svojim detetom. Više ne traga za istinom, jer kako bi se sa njom suočio. Možda je opstajanje u životu samo mit.
„Nastasija, dete moje, tako mi nedostaješ“, prošaputa.
Bruj motora nadjačava njegove jecaje.
Iznenada odjeknu prasak, snažan i nagli trzaj protrese mu telo. Oseti bol, tupu i čudnu. Sve se oko njega okreće. Iz daljine do svesti mu dopre rezak, metalni zvuk, poput škripe, ili pucnja, samo izobličen, spor i čudno izdužen, kao da se razvlači, da ga obujmuje i uvlači u sebe. Zvuk i metal su svuda uoko, kao da je u njihovom središtu, pritiskaju ga, nedozvoljavaju mu da se pokrene. Zvuk se okreće oko njega dok se unutrašnjost automobila krivi i obezobličuje – gužva. Oko njegove glave svetlucaju nebrojani staklasti kristali, svetlost se kroz njih prelama. ’Kako su divne sve te plave i grimizne nijanse’, začuđen je neočekivanim. Nije mogao ni pomisliti da boje mogu biti tako divne. Na oči mu se navlači koprena, svetlost nestaje, kao i zvuci. Više ne oseća ni bol. I ova tišina može biti prijatna, učini mu se. U grudima oseti vrelinu, u ustima slatkast, topao ukus. ’Da li ja to gubim svet’, pomisli začuđeno. ’Možda bi trebalo da zaustavim vozilo pre nego što zaspim’, govori sebi no nema snage da učini bilo kakav pokret, suviše je umoran, odveć je pospan. Tone u mekan i topao, paperjasto nežan san. To zna, pamti krajičkom svesti.
Iznenadni bljesak ga povrati. Za trenutak samo. Za trenutak u kojem ugleda Nastasijin lik.
’Nastasija, mila moja’, bila je njegova poslednja misao pre no što je izgubio svest.

Živojin Ivković je rođen je 25. maja 1953. godine u Donjem Milanovcu. školovao se u Beogradu. Upisao je, nakon što je neobjašnjivo i neočekivano odustao od slikarskih studija, a potom i diplomirao na Pravnom fakultetu beogradskog Univerziteta. Slikarske tajne otkrivao je u ateljeima mnogih majstora sedamdesetih godina prošlog veka i tom poroku se predavao osamdesetih i krajem devedesetih godina. Iz toga čudnog odnosa izrodile su se dve samostalne i više kolektivnih izložbi. Bez vidljivog razloga prestao je da slika 2000. godine. Grižu svesti zbog toga oseća i dan danji. Počeo je da piše kao gimnazijalac, i to poeziju. Potonje nemušte I neartikulisane pokušaje brzo je napuštao. Tek od 2005. godine se intenzivno bavi pisanjem proze, Te godine je, uzdrman ličnom tragedijom, napustio Beograd i distancirao se od spoljnjeg sveta. Živi van civilizacije koja mu je sve manje potrebna jer je okružen prirodom i životinjama kojima može bezrezervno verovati. Piše i s’vremena na vrene objavljuje priče, pripovetke i minijature, pod svojim imenom ali i pseudonimom. Kratke priče su mu objavljene u zbornicima: Najkraće priče i Od priče do priče. Priče objavljuje i u štampanim i elektronskim književnim časopisima kao što su ‘Balkanski književni glasnik’, ‘Odjek’ itd. Napisao je romane „Kao zmijski svlak“, „Dugo buđenje pred odlazak“ i „Pustinja“, kontroverzno viđenje događaja koji je izmenio tok svetske civilizacije objavljeno avgusta 2012. godine od strane beogradske izdavačke kuće„Čarobna knjiga“ doo. Trenutno piše roman biografsko-autobiografskog karaktera, pod radnim naslovom „Anatomija zločina“, delo bazirano na istinitom tragičnom događaju, koji predstavlja centralnu tačku svih njegovih ličnih viđenja i potonjih religijskih, filozofskih i nadasve egzistencijalnih promišljanja ali i odredivanja vlastitog odnosa prema ljudima, društvu i civilizaciji, kao i romane pod radnim nazivima „Obala“ i „Voz“.
Do sada nije objavljivao na „Prozaonline“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *