Ivana Maksić: IZBEGLIŠTVA (JEDAN, DVA, TRI)

1.

već treći put, tokom jedne iste godine, šesti put se pakuje, njeno telo je papir nošen olujom, nema više rukopisa, ničeg što bi bilo primetno, sve je skriveno od kiša, padavina; podeljena, a potom zbijena, šibana suncem, bičevana od mraza, zgužvana grudva nekakvog zapisa, to je ona, odlaziće ponovo, lako, u grudima tek nešto nalik na jo-jo, neka spuštalica, repatica, povremeno izgori i onda ostane bez daha, bleda, tri puta je izbeglica, još ko zna koliko puta, tako je među tuđim zidovima, ko jednom dođe, stalno se vraća, kao nešto tvrdo što uvek nađe put da zaboli: i tu je neka nit koja je podseća da je ona koja kazuje (ponavlja u sebi): ko jednom ode, odlaziće uvek, svaki čin stupanja preko praga je kao tvoja aritmija, on je to čuo, jednom, ležeći uhom na njenom stomaku, čuje glas koji joj govori: tvoji koraci su uzaludni jer svemu jednom dođe početak, to su obični rastanci, silovani, počeće nešto samo, čak nadovezano, putanja mesečara o kojoj ne donosiš odluku, ponovo spavaš u sobi koja neće biti tvoja, ni do leta, na krevetima koji nisu predviđali tvoje telo, sanjaš retko, kao vetropir, nestaju misli preko ramena, sama si i ne znaš za strah, već si puna tih rupa, strah te je prosvirao, uvek lako nalazi put kuda treba da ode, bez tebe i učešća svih tvojih izmišljenih blizanaca koje kriješ na terasi, tako si se jednom razbolela, samo zato što tvrdoglavo ćutiš kada treba da te raspore i izvade nekog drugog iz tebe, sećaš se, dok si klečala na petom spratu i kroz zavesu posmatrala sanke jednog dečaka, ponekad se probudi i dok ne otvori oči, pred njom se smenjuju slike nekakvih plafona, tepiha, prozora, ali nikako, nikako da se seti zidova kojima je juče bila ograđena, šumovi sprečavaju snove, budiš se prazna, bez misli, čini ti se da si stvor, nekada biće, automatizovano delo nekog mehaničara, zato kucaš tako nemirno da drugi misle da bežiš, kada si mrtva, sve je sećanje, tuđe

2.

da, oni misle da bežiš, tragaju za goničima, ne znaju da ti sama sebe juriš, trčiš toliko brzo da im se u toj šumi zavrti u glavi i počinju da te vide kao rep lisice, zmiju na grani, nešto što se obavija i krije na stotine mesta u isti mah, opet je kucalo zdravo, lovče, (to je on), njegov stomak snažno preko tvog stomaka, kao neko poplavljeno poluostrvo , neko tek krenuo u suret pa upucan samo da bi zauvek ostao u tebi, možda te stvarno neko juri, ali ti ne misliš o tome, ali to ne znači da nije tako, sećaš se, došla si da pitaš za cenu, a čovek ti je pokazao sobu u kojoj je bio sto, otišla si bez pozdrava, u tvojoj glavi se stvorila operacija, kao talk sa rukavice hirurga ostala je, zašivena, tu, ne želiš da budeš deo, odeljena, zato odlaziš, lakše je da se misli kako u svemu tome ima predumišljaja, ali nema, ti odlaziš jer nemaš kuda, odlaziš jer moraš, jer ovde kao ni tamo nije bilo života, govoriš da u tom gradu nema mesta za tebe, prkosna uteha, zato gradovi sami nalaze mesta u tebi, kao korita reka koje presuše, oni u kojima si bila i kojima tek ne širiš ruke, ozlede na tvom licu koje vide samo drugi ali ne i ti, više ne osećaš izgovorenu i podebljanu obeleženost, kao podsetnik, za nju kažu da je delo vode, kako da hodaš sa svim tim tokovima, kako da nađeš korita za nove tokove, nastaviš li tako, to je bestelesni kraj, naučena anemija, probijanje, nijedan brod nisi dobro projektovala da nađe prolaz, nijedan borbeni avion, krv kojoj je teško, razgovaraš sa čovekom koji veruje u svoju tugu, odjednom poželiš tako snažno da se zakačiš za svoj bol i da se vereš o njega, da ga stegneš šakama i ljuljaš se, maštaš: tako ćete se tako trajno vezati, znaš: kada se za nekoga vežeš, više nikada nikome ne smeš to da pominješ, ne smeš da skrnaviš mesto gde su vam pogledi ušiveni, mesto gde su vam šake srasle, klatiš se kao nekad dok si bila dete, sa rukama punim žuljeva od trajnog njihanja kroz vazduh, uvek si u sunce gledala naopačke, čak si i u vodi pokušavala da se okreneš nekako da ga ne vidiš, to nije bilo moguće, krug je uvek krug, naopako ili ne, crtao ti je otac, a ti si obigravala oko kamena, cerekajući se u svim pravcima, sunce je uvek bilo negde, ne visoko, nije o tome reč da ne možeš rukama da dosegneš, bilo je nisko i plutalo je pored tvoje užarene glave, možda to i nije sunce, tata, nisi mogla da izgovoriš, kao onaj učitelj koji je stalno zbunjivao rečima: možda ovo nije ta godina, pitajući: možemo li mi nekako biti sigurni da je ovo ta godina, a svi su ćutali i gutali knedle, ti vršnjake pamtiš kroz zavese, bolnička okna, zabrane, osame gde je svaka reč trajno urezana i noću se pretvara u vrtešku, čekanja da ih spašavaš u igri lastiša, ponovo, iznova, uvek sa koferima odlaziš, ne plačeš više, kao ljudi koji nemaju gde da smeste potop od sećanja,

3.

znam kad me sanjaš, i da mi ne kažeš, tad se u meni uokviruješ, misliš: postaješ hladna, pretvorena u tuđu volju, u uticaj na koji sam imun, sada se pretvaraš u nekog stranca, u treće lice neprijatno stisnuto između nas, u posrednika koji neprobojan stoji na putu do tebe, kao štit, znaj: postoji dvojnik tog nevidljivog stranca u tebi, dvojnik nedostupnosti u meni, čeka odsudni trenutak, kao zabrana da pucamo jedno u drugo stomacima, zašto me onda pišeš, ispisuješ tačno onako kako si htela da te brišem, kao pas sam te brisao, bez naknadnih poseta, u gluva doba, ako si stvarno moj brat, zar ćeš se svesti na odjek, kako to da staješ neokrznut u svaku buduću tišinu koju prekidaš, susret koji se nije desio, prenosniče uvek nove bolesti koju ne mogu dati nikom drugom, lutam, u sobama nepokrivenih ogledala, svaka vrata koja kad odlazim zaključavam čine da jedna ja ostanem zauvek iza tih vrata, ostavljena,

One Response to Ivana Maksić: IZBEGLIŠTVA (JEDAN, DVA, TRI)

  1. Drozd каже:

    izbeglištvo je isto u svim vremenima. odlične! :}

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *