Branko Ćurčić: Poslovni sastanak, u nedelju

Dragan Papula – predsednik Fudbalskog kluba Severno S. (Srpska liga – sever) i direktor Javnog preduzeća Vodoprivreda u Severnom S., pravnik po struci, krupan, izuzetno visok, svež pedesetogodišnjak, kratko podšišane sede kose, elegantno obučen (ispasana bela košulja i crne teksas farmerke; sve začinjeno belim, sportskim patikama), već dvadeset i pet (možda i više) godina oženjen Gordanom (ekonomom u Icecream Co. Severno S.), otac debeljuškastog i pričljivog sedamnaestogodišnjaka Lazara (ljubitelja kompjutera, slatkiša, košarke i MTV-a) – ušao je u svoju kancelariju na drugom i poslednjem spratu zgrade nalik na paklu cigareta (okrunjene fasade, zarasle u ambroziju i ispisane nečitljivim grafitima) u vlasništvu FK Severno S. te se, konačno, zavalio u udobnu, kožnu stolicu.
Na radnom stolu se, među hrpom papira, nalazila šoljica nepopijene kafe. Stvrdnuti soc iscrtavao je simbolične hijeroglife (mrav, bunar, zec, dva priljubljena kruga) u koje Dragan Papula nije verovao, niti je na njih obraćao pažnju. Jedino ga ta dva priljubljena kruga podsećaše na žensku, malo širu guzu, što izazva kratkotrajni trzaj na njegovim usnama, nešto kao minijaturni smešak. Ali, ubrzo je ponovo bio ozbiljan, tačnije više zamišljen nego ozbiljan, a još tačnije: više odsutan nego zamišljen. Ni sam nije mogao da iskristališe misli, da ih dovede u red (činjenica, nije se previše ni trudio) – šta je bilo posredi i koga je čekao u to kasno prolećno popodne, a povrh svega nedeljno popodne, kada vreme provodi uglavnom kod kuće, pred televizorom. I čmava. Tako mu govori sin, čuje ga dobro: Eno ga ćale, čmava, odoh ja, kevo, na basket. Spakuj mi taj kremić u Gagabag. Čmava, to jest, nit spava, nit ne spava. Negde je između slatkog sna i malo gorče, ali nikako gorke, jave.
Prepodne, dok je listao jutarnju Naciju (paparaco rubriku) i preletao očima preko teksta pod naslovom Karim Omeragić Hasanaga uhvaćen bez gaća u budvanskom plićaku, zazvonio mu je mobilni telefon. Nije se odmah snašao, razumljivo, jer nije ni navikao na tačped telefone koje je njegova partija, Ujedinjena demokratska partija (UDP), i to pokrajinski odbor, podelila direktorima javnih preduzeća na korišćenje (mala pažnja za partijaše na visokim pozicijama, neka koriste te Nokie 700 u zdravlju i sreći!). Melodija, beše to Betovenova Oda radosti (u pitanju su bila default podešavanja, Dragan Papula nije čačkao glomazni ekran, baš to njega interesuje), naglo se prekide, nakon što je odsvirala dobrih četiri minuta. Predsednik i direktor Papula nije se zbog toga uzrujao, jer svakako nije voleo da ga zovu u nedelju. Nije uopšte voleo da ga zovu, više je cenio razgovor oči u oči, da se stvari odmah reše i da pred sobom ima čistu situaciju. Takav je to bio čovek. Čim zna na čemu je, odmah lakše diše. Da, moguće je da neki podređeni zbog njegovih kratkih rezova u preduzeću i klubu teže diše u isto vreme kada on to čini lakše, ali stvari se moraju isterati na čistac! Zašto čekati? Zašto odugovlačiti? Odmah, sad, rešiti. Preseći! Šta preseći? Ono što se mora preseći! Oterati poslovnog partnera dođavola, poljubiti se sa hijerarhijski višim činovnicima partije u obraz (najmanje tri puta, a može i više), jurišati na buntovne i nezadovoljne zaposlene, pretiti sindikalcima, svađati se i miriti sa direktorima drugih javnih preduzeća, pohvaliti trenera FK Severno S. kad to zasluži i opsovati ga kad to, takođe, zasluži, o da, sve se to mora, mora uraditi. Kad-tad, bolje sad, nego kasnije, sutra ili nikad. I onda ispred sebe imati koliko-toliko brisan prostor. I uživanje u ostatku dana, među svim osvojenim trofejima. Tada može da usledi i čmavanje. I pijuckanje viskija. I večera uz zalazak sunca. I poneka pesma (može i dobar rok da prođe, ali uglavnom mešano, mešano je najbolje, rokofolkopop, kako voli da kaže predsednik Pokrajinskog odbora UDP-a). I nikad, nikad Dragan Papula nije sam, mada je duboko u duši, baš kao sad u kancelariji, vrlo osamljen i vrlo svestan da jedino sam, bez žena (da, žena!), bez svog sina, partijskih i poslovnih kolega, jedino sam može da podnese sav teret svog života, i svu muku, i svu znojem pokapanu sreću.
I, evo, on je znao, govorilo mu je to njegovo iskustvo, nikako neko šesto čulo, treće oko ili kakva peta anomalija, da valja biti staložen, nastaviti lagano sa čitanjem novina (paparaco rubrika) i novog teksta, pod nazivom Tijana Isailović Kikica jahala kravu i slomila glavu, a da će telefon svakako ponovo zvoniti. Ne, nije se prevario. Telefon je zaista opet zazvonio, besmrtna melodija oplemenila je Papulinu prostranu trpezariju okićenu slikama naivaca iz sela u okolini Severnog S., koje je dobio na poklon od svojih poznanika (to je bio samo jedan tip poklona, ima ih on još, u bračnoj sobi, u uglu predviđenom za te stvari, ali i u dvorištu, u ostavi). Smatrali su ga, logično, za dobrotvora. Jer je zaposlio, otpisao deo računa, potegao veze, ubacio preko reda.
Ovaj put se Dragan Papula bolje zagledao u tačped tipke; uspeo je da pronađe zeleni telefončić i da se javi. Sa druge strane žice bio je vođa navijača Fudbalskog kluba Severno S., izvesni Goran Samac zvani Projektil, komandant jedine prave, kako je naglasio, navijačke grupe pod nazivom SSeverno. Tražio je od predsednika kluba sastanak, hitan sastanak, može već sledeće nedelje. Sledeće nedelje? Šta je to sledeće nedelje? Odmah, danas!, podviknuo je Papula. U pet. Projektil je zaćutao. Kao da nije očekivao ekspeditivnost od predsednika svog rođenog kluba. U tom ćutanju je, nema sumnje, bilo izvesnog negodovanja (ko zna, možda je Projektil imao druge planove za nedelju popodne), ali ljubav prema klubu je presudila. Projektil je promuklim glasom odbrusio potvrdan odgovor. Da-ha. Danas. U pet. I od tada, do evo sada (ima oko pet i dvadeset), Draganu Papuli je izvetrio taj kratki razgovor iz glave. Znao je samo da treba da dođe u kancelariju i tu sačeka nekog navijača, šta li već, možda rođaka nekog njegovog rođaka ili prijatelja, kog valja utešiti tako što će mu se obećati radno mesto. Izgleda da je ispravan odgovor iscureo u odvod njegovog mozga predviđen za efemernosti, budalaštine, tričarije, komadiće najčistijeg zaborava. Bio je, u stvari, najsvesniji neoborive teze da taj kog čeka kasni dvadeset minuta. Dvadeset minuta! To ga je razočaralo. Šta li taj i taj, taj koji treba da dođe, misli? Hoće nešto da postigne, a kasni? Svejedno je njemu, Draganu Papuli, on ništa ne gubi. Ne gubi čak ni vreme, sa tim se iskusno pomirio. U najlošijoj poziciji je taj što kasni.
Ipak, nije vredelo previše razmišljati o tome. Valjalo se dohvatiti slušalice fiksnog telefona (nikako mobilnog, iz više razloga, jedan je i njegova Gordana koja voli da čačka po novoj Nokiji, tom čudu tehnologije, tom malom monstrumu-ljubimcu) i nazvati Jacu, te se dogovoriti za kakvu finu večericu. A posle večerice, ko zna, možda ovde u kancelariji završe, možda sa prozora budu posmatrali treperenje prolećnih zvezda. Sada su najkrupnije. Sa mesecom, kapitalcem, čine prostirku za njihove tihe uzdahe. Ona nagnuta na sims otvorenog prozora, on nagnut nad njom, ispred njih šumarak na rubu varoši i svež miris oživelih njiva. A iza svega toga – njihove radne nedelje, svakodnevica, Jacino direktorovanje u Gimnaziji i njegovo direktorovanje u Vodoprivredi i predsednikovanje u FK Severno S. Porodice i redovne porodične bolesti, svađice i prehladice, rođendani (ide punoletstvo njegovom Lazi, valja razmisliti o kakvom superlaptopu najnovije generacije), krsne slave (i Jaca i Dragan slave Đurđevdan, dok UDP, kom i jedno i drugo pripadaju, slavi i zimskog i letnjeg Svetog Nikolu), pa putovanja sa najmilijima, šoping ture i sve redom, sve redom, svi poslovi, sve brige i sve pobede. Iza njih.
Dragan Papula tuca, u tišini, pečatira svoj voljeni trofejčić, a voljeni trofejčić uživa zato što je baš on trofejčić nekom tako trofejnom lovcu.
Sklopio je oči, predsednik i direktor je sklopio svoje sanjive oči i nasmejao se šoljici kafe, mada je uopšte nije registrovao, nasmejao se toj šoljici kao da je upravo ta šoljica sam život, njegov život, tako vredan življenja, tako vredan da u njemu uživa, do kraja, do onog stvarnog kraja, kada se sve završi i nestanu svi sudovi…
Kuckuckuckuckuckuckuc… ko zna ko i koliko dugo kuca.
Dragan Papula odmahnu rukom, a da li reče da je slobodno ili ne to već nije znao. Niti ga je to interesovalo. Uglavnom, u kancelariju stupi mladić u crnim čizmama u koje je upasao zelene maskirne pantalone u koje je upasao crnu košulju u koju je upasao svoju usku ćelavu glavu, a sve to privezao tregerima. Mladićeva koža bila je bela, rastresita poput peska i kroz nju su se providele koščurine, pogotovo isturena vilica koja kao da nekom večito preti, večito nekog vređa.
– Ja šam Projektil. Vođa grupe ŠŠeverno. Mi še žnamo ša utakmića.
Mladić je brzo pričao, a šuškao je, biće, zbog toga što je želeo da se nekako samonaglasi, izdvoji od običnih ljudi i predoči da se nalazi unutar kruga gde svi šuškaju, gde je to znak prepoznavanja, dobra i poželjna osnova za ulazak u grupu koja zna šta, kako i zašto šta i kako.
Čim se mladić predstavio, Dragan Papula pomisli kako čistačica Mara nije oprala šoljicu, iako je tu tetkicu skoro zaposlio, i to na insistiranje sudije, onog blesavog Čortana iz Čonoplje koji mu na svojoj vikendici kuva paprikaš od čvrstog, nikako raskuvanog šarana (najviše onih dana kada se u kotliću plavo nebo ogleda). Mara je kuma Čortanovoj ženi, a Čortan je čovek koji se svoje žene plaši. Peče me savest, moj Papula, tako govori dok meša čorbu, svoje remek-delo. A na savesti ima, svakako, vodopade rakije i kišu raspuštenica iz okruga gde sudi (Bački Brestovac, Severno S., Bački Monoštor, Sonta, Kljajićevo, ali nikako Čonoplja, to je domaći teren i domaći navijači, čiji je vođa upravo njegova žena).
Dragan Papula odmahnu glavom levo-desno gledajući u šoljicu, a sve misleći na Maru i njenu nemarnost.
– Hteo šam da prićamo o tome da unešemo na štadion žaštave Šrbije i žaštave ovaj Radovana, da ne bude problema ša polićijom, da še reši. Mi šmo ožbiljna, organižovana grupa i problema ne šme da bude!
Predsednik FK Severno S. pogleda u mladića, a pomisli na Jacu. Pomisli na to koliko je ta četrdesetogodišnjakinja zategnuta kao da je dvadesetogodišnjakinja, a ima, bogme, šta i da pokaže na tehničkom planu, što joj po Papulinom mišljenju daje izvesnu prednost nad dvadesetogodišnjakinjama (kojih je bilo, istini za volju, i to najviše onda kada je postao predsednik kluba, pre deset, možda i više, godina).
A Jaci vise, sa prozora joj dve gromade vise, onako, zreli plodovi, to kad stisneš, to samo što ne iscuri slast i onda se valja suzdržati, ne izbaciti sve iz sebe odmah, izdržati to, a kada se izdrži onda polako, polako celu kurčinu ubacivati i istiskivati slast rukama, rukama koje gnječe i gnječe, gnječe te sisurdače koje su podojile raspekmeženu njenu žesnku decu, odlikašćiće mamine i tatine.
– Vi žnate naćelnika polićije, pa da še to reši po hitnom poštupku. Šrbija, ovo je Šrbija, to da še žna. Mi ne ćekamo, mi odmah štupamo u akćiju! Švi žnaju da se protiv šrpških heroja vodi lažni proćeš, a mi to ne želimo da trpimo. Ne više, nikad više!
Načelnik policije i jeste Papulin stari drugar. Iz partije, ali i ovako, iz babinog komšiluka, družio se sa njim još kao balonja. Silan je taj čovek, taj Vladimir Buljak. Nešto je stariji od Papule, išli su u istu osnovnu i srednju, ali su im se putevi stalno ukrštali. Mada, kad Papula o tome bolje razmisli, bio je to, na neki način, uvek isti put. Vladin i njegov. Šta ovaj klinja ispred njega zna o svemu tome? Šta hoće? Pa Buljak će to sve da reši sa svojim pajtosima, nema on, Dragan Papula, tu da se meša. Šta li ovoj čačkalici za uši treba? Šta hoće, što odmah ne kaže?
– Želim da u ime grupe ŠŠeverno prenešem poruke da kažete naćelniku da pušti te žaštave na štadion, da še ne bije ša patriotama u ćentru, pred utakmiću švaku. Jer mi ima da užvratimo. O još kako! Ima da rašturimo one Kineže u ćentru, ne njihove radnje, nego njih, kada še vraćaju kući ša pošla, u one njihove ćumeže, da še kote. Ima da ubijemo boga u njima, pa nek še vraćaju odakle šu došli! Šmrt tim žutim govnima! A ima i da še požabavimo i nekim privatnim radnjama, videće polićija kojim, to nek bude naša mala tajna. Nama niko ništa ne može!
Dragan Papula klimnu glavom. Ko zna zbog čega. Možda jer mu je bilo lepo. U mislima. Sa Jacom. Možda je nakon predstojeće noći (koja će bez sumnje biti veličanstvena) pravo vreme da joj predloži neko putovanje, poslovno, razume se. Negde, u neku peščanu uvalu, da stalno leže na plaži, na leđima, i ćute. Svako da bude svoj. Bez pitanja, bez odgovora, bez kopanja po budućnosti i razvlačenja prošlosti. Pa kada im se prohte da se poduhvate i prodrmaju, dok sve ne istresu iz sebe.
– Vi šte patriota kao i mi! To še prića u našoj grupi. Šlavite šlavu, poštujete tradićiju i porodiću, a vidim da imate i Karađorđa na kalendaru, ješte, vi šte u redu, okej, imaćete našu podršku, uvek, uvek, šamo to da še reši, to ša žaštavama. To je onako, ušlov za podršku. Da prićate ša tim Buljkom.
Dragan Papula je klimao glavom, sporo, gore-dole. I kao da tako prizove u misli jednu davnašnju zgodu sa starim drugarom Vladom.
Imali su sedamnaest godina, koliko i njegov sin sada. Malo su više popili i rešili da onu večito pijanu i nadrndanu, tada već matoru Luciku, skinu do gole kože i vide baš to, golu kožu, žensku, prvi put uživo. Dali su joj novac da loče pivo, da bi joj se, normalno, pripišalo. Kada je otišla iza garaža da šora, njih dvojica su izvršili prepad. Navukli su crne čarape na glave i tap!, pravo pred Luciku koja je čučala i izbacivala iz sebe šišteći mlaz. Diži se i diži sve, pretili su, bez pištolja, bez noža, bez bilo kakvog oružja. Ova je hladnokrvno zadigla svoju musavu cvetnu haljinu i pokazala mlohavo, sivo telo. I ono najvažnije – dlakavi trougao iz kog je još uvek curio nezaustavljivi gusti mlaz. To je bilo to. Sutradan, Lucika nije pamtila prepad. Oni jesu. Bila je to sigurna overa za njihova samotnička maštarenja.
– Šrbija ne šme biti šama! Mi šmo jaka grupa, što naš ima najjaćih! Nije šala! Neka polićija to žna, ako pregovori ne ušpeju! Mi Radovana unošimo! Ražnih govana še nakotilo i mi to teramo, to je naša politika! Vi imate vašu, poštujte vi našu politiku! A šad idem. Valja še špremati ža derbi ša Baćkom. A žaštave unošimo!
Dragan Papula se razneži kao staramajka koja gleda dernjavo novorođenče. To je bila samo varka. Predsednik i direktor se sećao još jednog perioda iz svog života, vremena kada su Vlada Buljak i on sklanjali erotske časopise u šumu, zakopavali ih pored jednog žbuna, pa ih posle otkopavali i listali. To je bilo još ranije, kada je išao u peti osnovne, a Buljak valjda u sedmi. Bilo je na tim stranicama do tada njima nezamislivih penetracija i položaja, užitaka u uzburkanom umu oživljenih. Ali, među hrpom magazina, kupljenim na pijaci, nasumice, bez biranja, nalazila su se i štiva posvećena homoseksualcima. Papula je te magazine odlagao na stranu, ali zato Vlada nije propuštao da ih prelista i pregleda isto onako pažljivo kao i ove sa ženskama.
– I još da kažem da je Šrbija naša budućnošt jedina, Ševerno Š. naš grad! Košovo je išto naše! Šrpško! Rešite to i mi ćemo vam dati podršku! Šrbija je naša majčića.
Biće rešeno, sve će biti rešeno, klinac, oko svega valja dogovor graditi. Samo sada idi. I nosi sa sobom sve što si rekao. Dragan Papula te je samo površno razumeo. Zna, evo, da treba da se nađe sa svojim drugarom Vladom Buljkom, što će učiniti rado. Popričaće sa njim o starim danima, ionako ga dugo nije video. Dragan Papula će te, klinac, spomenuti svom jaranu, a onda ćeš sa zadovoljstvom otići u odvod za otpad smešten u mozgu predsednika tvog kluba. A tada, mladiću, radi šta hoćeš. Vodi te svoje ratove, gini i vaskrsavaj. Šta se to, uostalom, tiče predsednika i direktora, čoveka kom su godine, prošarane paklenim i rajskim danima, ispunjenim i do dna popijenim, izbrusile i um i srce? I ko si ti uopšte? I gde si ti uopšte? Da li te je bilo ovde, u kancelariji?
Sada, uglavnom, nema nikog. Dragan Papula uze, kao po nekom automatizmu, šoljicu ispred sebe. Protrese je. Pogleda gore, u stari kalendar, u brkatog gospodina i klimnu mu glavom. To sporazumevanje sa nepoznatim čovekom (nepoznatim, jer Dragan Papula tog trena više uopšte nije imenovao stvari) navede ga da pogleda u fiksni telefon, digne slušalicu i istipka dobro poznati broj.
Zvonilo je. Da. Čulo se meko, spasonosno da. Bila je to ona, jeste, nije greška, ona, njegov lični transport u sopstvenu unutrašnjost, tu gde pronalazi najsigurnije utočište i mir. Dragan Papula joj je ponudio jednostavan, već razrađen plan i Jaca je pristala. Ionako je kod njene kuće sve u redu, muž igra bilijar sa badžovanima sa posla, uvaženom gospodom sudijama, ćere su izašle u svoj drugi izlazak sa nekim momčićima i to je, više-manje, to. On spusti slušalicu i zavali se u kožnu stolicu. Pomisli kako sutra mora da reši poslovni spor oko zemljišta u Mandićevoj ulici gde treba da se kopa kanalizacija i kako mu bitange iz Zemljišne komore ne daju potrebne dozvole. Moraće da ubeđuje. Lepo. Pa grubo. Pa na kraju psovkama.
Na sve to, on se samo nasmeje.

2 Responses to Branko Ćurčić: Poslovni sastanak, u nedelju

  1. vesna disic каже:

    štvarno ti nije loša priča..našmejah se šlatko.

  2. Desert Church каже:

    Eto, neka bude uzdravlje.
    Hvala…

    Branko Ć.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.