Vladimir Mušicki: ČESMA

U bloku je pre jedno dve-tri godine bila postavljena prva javna česma.
Mislim da se to dogodilo prvi put. Fontana, cisterna, česma ili bilo kakva, svima dostupna voda, jednostavno se ne uklapa u građevinsku koncepciju precizno isparcelisanog i surovo sterilnog blokovskog prostora. Jedino što je postojalo, a bilo tome nalik, bila je zagonetna višekraka konstrukcija, nazvana od milja Đačka česma, koja se nestašno praćakala pored osnovne škole, tačno nasred šetališta, i zaista opsluživala učenike svežom vodom, za vreme odmora, nekada davno, u magli izgubljenih osamdesetih godina. Problem javne vode u blokovima je oduvek bio prisutan ali nikada izbačen u prvi plan događaja: paradoksalna činjenica da bivša močvara, nakon temeljnog isušivanja, danas oskudeva u vodi, nikada se nije činila posebno interesantnom njenim stanovnicima. Oni su se još na početku života ovih betonskih izbi navikli da žive u „velikoj spavaonici“, pa čak ni novi tok događaja, uključujući izgradnju tržnih centara i pravu poplavu kafića i restorana, kao da nije mogao da izbaci taj prvi utisak iz igre.
Prva javna česma nije izazvala veliku pažnju. Njena pojava nije propraćena pompeznim najavama, niti su je pratile medijske promocije i otvaranja. Baš suprotno: česma je počela sa radom sama od sebe, bez ičije pomoći, kao da se samostalno tu postavila, nasred bloka, tačno na području između šetališta i paralelnog pešačkog puta, tik uz igralište za decu, sa peskom i ljuljaškom i onom čudnom penjalicom koja se prostirala kružno, u luku, a deca su je koristila da se penju po njoj ili da vežbaju ruke, pretvarajući se da su šimpanze, vešajući se od jedne do druge prečke, umišljajući da su u džungli i da se pentraju po drveću, kao pravi pravcati majmuni.

Puno godina tu dece odavno nije bilo.

Ponekad su noću na klupicama pored igrališta sa peskom sedele grupice tinejdžera. Pili su pivo iz velikih plastičnih dvolitarki i duvali. Dugo su se nešto raspravljali, kasno u noć, mada su obično to bile priče samo priče radi — dok se ne isprazni flaša ili ne smota još jedan džoint.

Danju je retko ko prolazio. Dok se nije pojavila česma. Izgledala je jadno i istrošeno, iako nova, kao da stoji tu decenijama, promrzla mnogim zimama i šibana brojnim letnjim suncima; jednom rečju, kao da je oduvek bila tu. Brzo se uklopila u opšti pejzaž: mešavinu betona, čelične armature i slabašnog i jektičavog gradskog zelenila.

Tu odmah iza, stajala je drevna kamena klupa u kojoj su deca često pravila kolače od trave i blata, koristeći pravougona udubljenja u kamenu kao kalupe za raznorazne drangulije, nestrpljivo čekajući da se blato osuši i bude spremno za finalnu obradu pre serviranja u zamišljenim čajankama. Ranije, znala su da se tako zanimaju satima u spontanim fantazijama, savršeno srećna što značajno podsećaju na svoje roditelje, na Odrasle, i isprobavali su sve moguće kombinacije sa peskom i kamenčićima koje su mogli da nađu usput. Bio je to njihov svet u koji niko nije mogao da uđe bez posebne dozvole.

Sigurno da bi im u to vreme voda koja stiže direktno iz cevi dosta pomogla u marljivom pripremanju hrane koju niko nikada neće probati.

Leti je deci hladovinu pravilo džinovsko drvo, verovatno preterano izdžikljala breza, čiji je koren postao toliko jak i silan, da je u prečniku od tri metra beton svuda popucao, pa su se kraci brezinog korena jasno presijavali na suncu, a komadići odvaljenog betona su godinama stajali svuda okolo, poput piljevine, da li zbog toga što nije bilo nikog da ih počisti ili samo zato što je silan brezin koren svake godine iznova mrvio odavno popucali i dozlaboga već izmrvljen asfalt.

U ovom izvrnutom pejzažu, kao da su na kratko bile zamenjene uloge: priroda je lomila ljudsku tvorevinu i krčila put sama sebi, ne obazirući se ni na čije mišljenje.

Česma je bila ugrađena u kockastu građevinu napravljenu od crvene cigle, visine prosečnog desetogodišnjaka, i imala je beli ozidani lavabo u koji je oticala voda. U početku nije privlačila ničiju pažnju. Nikoga tamo nije ni bilo kome bi pažnju mogla da privuče. Onda su počeli da dolaze Cigani. Dovlačili su konje sa prikolicama, pune otpada i sekundarnih sirovina, pa su koristili česmu da ih napoje pred poslepodnevnu turu sakupljanja gvožđurije i smeća iz lokalnih kontejnera. Začepili bi ozidani lavabo nečim pa bi vrlo brzo napravili pojilo. Konjima se to sviđalo. Ushićeno bi rzali, pogotovo leti, već na prvi zvuk šuštanja vode iz cevi. Kada bi konji završili, Cigani su koristili česmu da se kupaju i prskaju, bahato trošeći vodu na sve strane i ne dozvoljavajući nikome da česmi priđe dok su oni još uvek tu.

Kada su shvatili da mogu da prave rezerve, donosili bi gomile plastičnih flaša i punili bi ih satima. Tovarili bi ih na prikolicu i nosili ih u ciganmalu, neposredno iza okretne stanice tramvaja. Najčešći teret u tim prikolicama su bile napunjene flaše, karton za potpalu i izolaciju, i gvožđe za prodaju. Obično su dolazile po dve-tri porodice, svaka sa svojom prikolicom, pa je česma postala neka vrsta foruma gde su se vršila društvena okupljanja i prepričavale najnovije priče iz sveta sakupljača perja.

Nikada od njih nisam čuo „Imaš neki dinar?“ ili „Daj nešto da te sreća prati“, ono što sam inače očekivao u sličnim situacijama. Oni kao da su bili nezabrinuti slučajnim prolaznicima i nisu mnogo marili za povremene zloćudne komentare i dobacivanja. Nisu ih mnogo zanimali. Uskoro su se podelile smene: danju su tu bili konji i oni, a predveče i noću, na klupi pored, sedeli su srednjoškolci i duvali, dok je česma zvrljala prazna.

Ova privremena ravnoteža trajala je skoro punih godinu dana, dok nisu došli lokalni pijanci i predškolska deca. Stvorili su se tek tako, kao da ih je neki vremenski portal teleportovao u sadašnjost — pravo ni iz čega. Nikad nisu bili zajedno. Skoro nikad. Ili bi dva-tri sredovečna čoveka cevčili neko jeftino pivo (obavezno iz staklene ambalaže), ili bi se predškolci igrali „kolača od blata u kamenoj klupi“, davnozaboravljene igre koja je ponovo oživljavala, svojevrsnog rituala pred polazak u školu i prve inicijacije u preozbiljnu odraslost. Da se situacija izkomplikovala znali su i konji: oni su nešto nervoznije rzali pred punjenje ozidanog lavaboa vodom, a Cigani su ih sve teže i teže zauzdavali.

Ponekad, ali samo ponekad, pijanci bi postali ljuti, pa bi se svađali i tukli. Svađe su trajale kratko a tuče još kraće. Posle obračuna obično bi svuda oko česme ostajala da leži srča smeđe ili zelene boje. Deca i konji su posle gazili po sitno izdrobljenom staklu, a dešavalo se da se neko i povredi. Međutim, radi mira u kući, niko se nije nešto preterano bunio, pa su se pojedini incidenti momentalno zataškavali. Uglavnom, pijanci su bili mirni, konji nešto nervozniji ali nisu nikoga napadali, deca su i dalje bila u svom svetu, a srednjoškolci su imali noć za alkohol i duvanje, te ih ništa drugo nije naročito mnogo zanimalo.

Takva situacija mogla je da traje večno, sve dok jednog dana, tačno u podne, izvesna Dimitrija Pravić, lokalna ludača, nije sela na kamenu klupu i otvorila slavinu, kako bi se osvežila posle napornog pešačenja po toplom letnjem danu. Njena šminka bila je potpuno razlivena, pa je ličila na loše pripremljenog klovna u drugorazrednoj cirkuskoj predstavi. Obraze je rumenela preterano jako, tako da su uvek izgledali groteskno crveni i nezdravi (po tome su je svi prepoznavali već izdaleka i zato se na vreme sklanjali), a sada, pošto je crvena boja bila razlivena svuda po licu, više je ličila na raskrvavljeno minsko polje, nego na pristojno ljudsko biće. Stenjala je dok je preterano gojazno telo pomerala oko česme, u nadi da će zauzeti pravu poziciju za najbolji dotok vode. Konj koji je stajao odmah pored pokušao je da je upozori sa nekoliko oštrih zvukova. Onda je zamahnuo kopitom i udario u tlo. Ali ništa nije vredelo. Dimitrija se nije obazirala i nastavila je da pije vodu. Vidno iznerviran, konj se približio ženi, počeo je da je gura glavom, a kad je Kamal Malkić, ponositi vlasnik zaprežne prikolice, uspeo da shvati šta se dešava, konj je uveliko gazio kopitama sada stvarno raskrvavljenu Dimitriju Spasić, koja se nije ni branila, već je ležala kao mrtvo nepomično truplo na travi pored česme, dok je voda obilato prskala po njenom rumenom licu.

Ovo je dalje pokrenulo seriju nesrećnih događaja: dečačić koji se još uvek motao tu negde oko klupe, zaboravljen i napušten od svojih drugova koji su otišli na ručak pre samo nekoliko minuta, radoznalo je prišao Dimitriji i konju, a onda počeo da vrišti, pošto je konj napao i njega, i pošteno ga zveknuo pravo u leđa, na svu sreću više u zadnjicu nego pravo u kičmu, ne ostavljajući ozbiljnije posledice po zdravlje deteta.

Videvši ovo, lokalni pijanci, sveže potkresani posle četvrtog piva, uplašeni i rastrojeni, lome svoje staklene flaše, ovog puta potpuno namerno i svrsishodno, najtrezvenije u svom životu, i pokušavaju da odbrane Dimitriju i dete od razbesnelog konja. Kamal Malkić ih preklinje da konja ne povrede, ali ne vredi, evo već su ga okružili, jedan s prednje a drugi sa zadnje strane, i zarivaju iz sve snage oštro staklo u prepone, pod grlo i u stomak, tražeći dok to rade što mekše i ranjivije delove preplašene životinje. Na kraju, potpuno iznemogao, on poklekne pred napadom pijanaca, i par minuta posle, iskrvavljeni konj leži pored loše našminkane žene.

Dete se valja po travi u očiglednoj histeriji i strahu, a lokalni alkosi belo gledaju i čekaju policiju.

Kamal grli konja koji je na izdisaju. Kamal ima samo šesnaest godina i nikada do sada nije video smrt. Sad gleda sve to drugim, novim očima, i ne može još uvek da poveruje u to što se dešava. Nežno privija svoju glavu uz grivu, mazi je i zapomaže, tiho ali bez prestanka, dok pijanci pokušavaju da probude Dimitriju iz čudnog sna u koji je tako suvereno utonula. Ona ne daje znake života ali ne daje ni znake smrti.

Scenerija na dugačkom platou, smeštenom tačno u centru bloka, dobija nezapamćeni značaj u istoriji mesne zajednice: prolaznici se okupljaju, jedan po jedan, da bi se na kraju stvorila velika gužva, kao pred neki važan koncert, neka vrsta užurbane loptaste mase u širokom prečniku oko česme. Nekoliko posmatrača se popelo na onu penjalicu na igralištu za decu, a dvojica se propela na vrh prstiju, stajući na debelom brezinom korenu, koji se taman podigao od zemlje za toliko koliko im je trebalo da dobiju dobar pogled na situaciju.

Uskoro su stvari dobile svoj epilog. Sve se dogodilo veoma brzo. Česmu su nekoliko dana nakon toga zatvorili. Opštinske vlasti su rekle da „predstavlja pretnju po bezbednost građana i otvoreni rizik za stanovnike opštine“. Prvo su razmontirali samu slavinu i zapečatili cev koja dovodi vodu. Ubrzo posle, razgradili su i kockastu građevinu i ozidani lavabo, ciglu po ciglu, dok na kraju nije ostalo apsolutno ništa, kao da tu nikada nije tekla voda i kao da niko nikada tu vodu pio nije.

Jedino što je ostalo kao uspomena na celu zapetljanciju je šuplja zarđala cev koja još uvek viri iz trave, mada u njoj odavno nema više vode, obrasla u korov i dopola prekrivena blatom, sada izvrsno stanište za bube, gusenice i povremeno vrapce.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.