Miroljub Todorović: JEZIK – IZVOR KOJI OBNAVLjA SVET (Fragmenti)

Pesma – irealna stvarnost i poništavanje vremena.

*
Kako biti istovremeno u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti?

*
Klasifikacija znakovnih sistema.

*
Upotreba stvari kao poetskih znakova.

*
Semiotička izražajnost stvari i predmeta u objekt-poeziji.

*
Šta bi bila suštinska dijalektika jezika?

*
Prema Jakobsonu neke od osnovnih funkcija jezika su: referencijalna, emotivna, poetska i metafizička.

*
Neograničenost kreativnih mogućnosti u elektronskoj civilizaciji.

*
Internet velika stvaralačaka laboratorija i radionica.

*
Drugačije estetičke dimenzije kreativne svesti u signalizmu.

*
Intertekstualnost – zavodljivi instrument neoavangarde.

*
Ne smrt književnosti i umetnosti već njihova promena, metamorfoza.

*
Da li je elektronska civilizacija uklonila sve brane i kočnice za nesmetano ispoljavanje ljudske kreativnosti?

*
Transcendirajuća bit pesme.

*
Slovni i interpunkcijski znak česti gradivni elementi konkretne i vizuelne poezije.

*
Dijaloški način stvaranja pesme u apejronizmu.

*
Pesma između čulnog i neopipljivog.

*
“Reči proizvode reči, govor proizvodi govor.
(Cvetan Todorov)

*
Različiti kompozicioni oblici jezičkog izražavanja u signalističkoj poeziji.

*
Interpretacijska dogradnja nađene pesme.

*
Ontološki status pesme.

*
Biće pesme – zorna vizija pesnikove duhovnosti.

*
Kako ontologiju neizrecivog pretakati na diskurzivni jezik
*
Prostor jezičkog označavanja.

*
Bit apejronističke pesme nije u neiskazivom već u neizrecivom.

*
Okamenjeni jezik.

*
„Možda u govoru postoji neko suštinsko srodstvo između smrti, beskonačnog stremljenja i samoreprezentacije jezika.“
(Mišel Fuko)
*
Zastrašujuća tmina nebića.

*
Za Heraklita božanstvo smrti i slavljenje života jedno su isto.

*
Osnovno motivaciono jezgro scijenističke pesme.

*
Da li u vizuelnoj poeziji može, i da li treba u potpunosti da zavlada likovni jezik?

*
Sve što vidimo u vizuelnoj pesmi ima svoje značenje.

*
Gestualna pesma – celokupnost raznovrsnih intelektualnih i emocionalnih struktura koje se predočavaju gledaocu.

*
U osnovi jezika vizuelne, foničke, gestualne i objekt nalazi se naše verbo-voko-vizuelno poimanje sveta.

*
Odjeci svakodnevne realnosti u šatrovačkoj poeziji (prozi).
*
Iz grča jezika.

*
Uskovitlani univerzum apejronističke pesme.

*
Omamne čarolije uznemirenog jezika stohastičke pesme.

*
Razuđena jezička i znakovna transpozicija u signalističkoj poeziji.

*
Humorni, apsurdni i groteskni svet šatrovačke pesme (priče).

*
Sev jezika i verbalna žestina aleatorne pesme.

*
Pesničko brisanje prostora i vremena.

*
Gramatička pravila su, po Vitgenštajnu slučajna i proizvoljna.

*
Aleatorna i tehnološka poezija – ruganje potrošačkim opsesijama
savremenog društva.

*
“Umetnost čini neobičnim ono što je obična svakodnevnost i čini običnim ono što deluje nesvakodnevno.“
(Stefan Moravski)

*
Signalizam više ništa ne može zaustaviti.

*
Signalističko delo – potpuna otvorenost prema budućnosti.

*
Ka „totalnoj umetnosti“.

*
Da li se na modernu umetnost može gledati samo kao na „homogenu ideološku činjenicu“.

*
Argumenti pesnikovog samopotvrđivanja.

*
Prema Hugu Fridrihu moderna lirika svoje izvore vidi u „predracionalnim slojevima duha“.

*
Eruptivna energija neoavangarde srušila je mnoge tradicionalističke utvrde i brane i osvojila nove prostore stvaralačke slobode.

*
Koje bi bile negativne a koje konstruktivne jezičko-stilske odrednice neoavangarde?

*
Problem neoavangardnog pesništva vidimo pre svega kao odnos kreativnog duha prema novoj tehnološkoj civilizaciji.

*
Može li poezija u ovom i ovakvom vremenu da se održava na nekom nepostojećem „totalitetu racionalno uređenog sveta“.

*
Kada je, i kako, saznajna dimenzija pesništva izgubila svoju vrednost?

*
Svaka je pesma novi svet.

*
Kako razrešiti odnos mišljenja i bitka?
*
Da li je nova civilizacija u potpunosti eliminisala vrednost i sadržinu pojedinačne ljudske egzistencije?

*
Kakva je priroda pesničkog oblika (forme)?

*
U kojoj meri materija postaje shvatljiva činom oblikovanja?

*
Kada je forma svrsishodna i funkcionalna?

*
Forma i njen uticaj na stvaranje i oblikovanje značenja.

*
Osnova estetike ruskog futurizma – preispitivanje odnosa između forme i sadržine u korist forme.

*
Predmet i sadržaj novog pesništva više nije samo Kosmos već i Haos.

*
Ka neposrednom doživljavanju stvari i sveta.

*
„U dijalog-dvoboju čovek i svijet čudno se suočavaju tehnika i misao. Smisao svijeta visi iznad tog suočavanja i ostaje neriješen.“
(Akselos)

*
Fragmenti haotičnog sveta sjedinjeni asocijativnim nitima u eruptivnoj stvaralačkoj igri.

*
Svepokretna vizija sveta.

*
Istraživati i otkrivati nove stvarne mogućnosti oslobađanja umetnosti koje prevazilaze sve tradicionalne koncepte.

*
„Što je otrcano ne da se produbiti može se samo zameniti.“
(Rolan Bart)

*
Reči izdvojene po suprotstavljanju.

*
Ex nihilo omnia fit.

*
„Reči, nabrekle kao stenice.“
(Elias Kaneti)

*
Gramatičko i leksičko saplitanje govora.

*
Mi smo zarobljenici jezika.

*
Groznica jezika.

*
„Pisanje je mana koje se ne možemo osloboditi.“
(Sioran)

*
Sakralno značenje reči.

*
Da li umetnik uvek treba da bude “valjan i pouzdan svedok stvarnosti?

*
„Ironija je dužnost.“
(Šlegel)
*
Funkcija estetskog doživljaja u neoavangardi.

*
Iz intertekstualnih prožimanja i neposrednog značenja jezika i slike.

*
Otresati se od neumoljivih pravila jezika.

*
Prema Miodragu Pavloviću poezija „može da bude konkretna i angažovana, dogmatska, avangardna, ali mora da ima imaginaciju, mora da bude igra pronalaženja, invencija, zaplet, stvaranje prostora, izazov jeziku, društvu, ogledalo koje oduševljava i izneverava“.

*
Iz tela koje je izvor jezika.

*
Govorim i sebe otkrivam u govoru.

*
Magnoveni bleskovi apejronističkih jezičkih slika.

*
Jezik oslobođen svih stega – jezik bez granica.

*
Da li je neizmenljivo biće pesme?

*
Žudnja za Apsolutom – žudnja za Ništavilom.

*
Jezik i znak s’ one strane uma.

*
Čuvar jezika.

*
Iskoristiti svu moć jezika.

*
Tamne tačke poezije – jezička enigmatika.

*
Beskrajnost dela, po Morisu Blanšou, kao beskrajnost duha.

*
„Reč me osvaja na pomisao da ću sa njom nešto učiniti: to je slatka jeza od budućeg čina, nešto kao apetit.“
(Rolan Bart)

*
Nepoverenje i strah od jezika.

*
Raspršena celina sveta.

*
Jedinstvena struktura pesme.

*
Noli me legere.

*
Da li je pisac stvarni gospodar svog dela?

*
Neizmernost pisanja.

*
Prepustiti se neiskazivom.

*
Da li je svako značenje neodvojivo od forme?

*
Nejasna punoća iz praznine govora.
*
Vitgenštajn određuje jezik kao skup više različitih jezičkih igara. Jezik, po njemu, nije samo sistem ljudske komunikacije, već i životna forma.

*
Reč oslobođena ćutanja.

*
Zebnja pred jezikom – znak nemoći pisca.

*
Može li se esencijalni aspekt odvojiti od ontološkog aspekta umetničkog dela?

*
Pisati – prepustiti se žrvnju jezika.

*
Signalistička pesma – verbo-voko-vizuelno poimanje sveta.

*
Razlike između leksike građene na rečima prirodnog jezika i leksike ikoničkog jezika.

*
Montažno komponovanje vizuelne pesme.

*
Šta s’ rečima koje nisu uspele da se konstituišu u neko značenje?

*
Reči zatamnjene sopstvenom tišinom.

*
„Samo je sistem u stvari delo.“
(Šlegel)

*
Čaroviti magnetizam jezika.

*
Iz ponornih dubina jezika i pesme.

*
Izvor pesme – trenutak susreta sa apsolutnim.

*
Kako pronaći put ka celovitom biću pesme?

*
Pesnička slika – jedno od osnovnih oruđa poezije.

*
“Spas nije u saznavanju već u stvaranju.“
(Niče)

*
Da li uspešnost može biti „instrument filozofije“ kako tvrde neki filozofi?

*
Poetsko oblikovanje sveta.

*
Trenuci pesme uhvaćeni i preobraženi u trajanje.

*
Protiv uslovnosti razuma.

*
Volšebni odzivi starih, zaboravljenih reči.

*
Žud ka nadjezičkom iskazu.

*
Fenomenologija je, po Merlo Pontiju, proučavanje suština, odnosno „filozofija koja suštine vraća egzistenciji“.
*
Neograničeni prostori kreativnih mogućnosti u signalizmu.

*
Stvaralačka moć koja premaša jezik.

*
Zamamni verbalizam apejronističke pesme.

*
Može li se „duh jezika“ odrediti kao „duh odricanja“.

*
Svest o konačnosti.

*
Kako se oslobađati forme?

*
Nezaobilazne zamke zavodljivog jezika.

*
„Vratiti se samim stvarima znači vratiti se ovom svetu koji prethodi saznanju.“
(Merlo-Ponti)

*
Iz bleštave munje jezika.

*
Tajnovita igra Bitka i Ništavila.

*
Bahtin ironiju određuje kao oblik ćutanja.

*
Da li je naš osnovni svet stvarnosti samo verbalni svet, kako to tvrdi Suzana Langer?

*
Nad zavodljivom neprozirnošću smisla i otkrivalačkom blesku značenja.

*
Granična međa gde se suočavaju pesnik i svet.

*
Može li postojati Ništavilo kao konačno stanje Bića.

*
Umetnik opredmećen svetom.

*
Da li se može sa sigurnošću tvrditi da je pisanje „mehanički čin“ koji podrazumeva „postojanje jezičke totalne strukture“ koja tim činom vlada?

*
Kako to pesnička vizija ulazi u materijalnu sigurnost jezika?

*
Jezik – jedan od izvora koji obnavlja svet.

*
Slučajno sam rođen, živim i stvaram u ovom jeziku.

*
Jezik – moje sredstvo da posedujem svet.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.