Vladimir Mušicki: Nesmotreno

Trebalo je mnogo vremena da se Branimir spusti do Luštice. Skoro dva sata. Bio je umoran kada je pustio poslednji peškir koji je poneo da se skrasi negde na žutoj preplanuloj travi bokokotorskog pobrđa. Nije bio mnogo zadovoljan matematikom u njegovoj glavi. Nimalo. Pošao je juče a danas nije stigao ništa da uradi. Baš ništa. Skoro. Koračao je samouverno kao i juče. Ništa ga nije moglo sprečiti u tome što je naumio.
„Gospodine, jeste li dobro?“, upitala ga je prodavačica na uglu jedne krivine.
„Dobro sam. Hvala na pitanju“, promrljao je onako radi reda, čisto da nešto odbrusi.
Nije mu bilo lako da protumači sve pogrešne signale a ipak da ostane na kursu. Nimalo. Probijao se kroz šumu besmislenih reči, reš-pečen dotrajalim avgustovskim suncem, ali je i pored svega, nastavljao napred, bez panike, rešen da istraje, zagledan u daleku izmaglicu koju nikako nije mogao da nazre.
Imao je samo litar vode u rancu i šake pune nade. Znao je da će stići do željene destinacije kad-tad. Sa čvrstom verom u sebe verao se kroz oštre i surove uspone.
„Idiote, skloni se!“, bio je odlučan jedan od vozača na putu. „Poginućeš ako tako nastaviš.“
Samo mu se nasmejao i pokazao je stari dobri znak. Znak koji su svi razumeli. Srednji prst. Matori gedža mu je isplazio jezik i nastavio dalje. Shvatio je poruku. Nije hteo dalje da se kači s njim. I to je bilo najpametnije. Znoj se slivao svuda sa njega, ali on je bio odlučan da istraje.
„Uspeću, ma makar morao da pređem još ovoliko!“, bio je odlučan Branimir, ne štedeći poslednje ostatke svoje snage.
Putovao je još tačno dvanaest časova, sa samo litar vode, rancem na leđima, i savetima dobronamernih stranaca u rukavu. Došao je do svog cilja. Zaliv Luštice. Na drugoj strani bokokotorskog zaliva. Tačno preko puta Herceg Novog. Odmah iza ostrva Mamula.
Nekakva grozomorna treperava sreća ga je na brzinu obuzela. Bio je ushićen, dakako. Znoj mu se cedio sa čela dok je vodu sipao sa improvizovane česme pored picerije „Peligroso“. Sline, pljuvačka i kiša su se mešale sa vodom sa česme. Nije mario. Nastavio je da pije. Kao da se ništa naročito nije desilo.
„Hej, ti. Jesi dobro?“, pitao ga je konobar iz picerije.
„Veoma dobro. Hvala na pitanju“, klimnuo je glavom i nastavio da pije slatku vodu.
Voda mu zapravo nikad nije bila tako slatka kao sada. Niti hladnija. Kada bi samo imao vremena, potopio bi se ceo u frižider nasred velike šljunkovite plaže u zalivu Luštice. Samo bi skinuo naočare. Ili bi se skinuo go golcat, kao od majke rođen. Ali nije to mogao sebi da priušti. Nikako. Pa se ponovo okrenuo ka onom konobaru i rekao:
„Gde je ovde toalet? Ima li ga?“
Konobar se nećkao, pa mu je prišao. Držao je poslužavnik u desnoj ruci sa dve kisele vode.
„Jesi to ti? Nije šala?“, nepoverljivo mu je okrenuo glavu na pola, pogled usmerivši ka nejasnoj betonskoj konstrukciji na kojoj je pisalo „VC“.
„Ja. Glavom i bravom“, krvavim očima ga je streljao Branimir.
„A otkud tol“ko dobro znaš da pričaš?“, čudimo mu se konobar u lice.
„Eto tako. Šta me pitaš? Hoćeš li da me vodiš dalje ili nećeš?“
Konobar se snebdivao malo, gledajući ga popreko, vrteo je nervozno onu tacnu u desnoj ruci, umalo ispustivši dve kisele. A onda je naglo presekao i odlučio. Spustio je poslužavnik i približio se Branimiru.
„Je li… jesi li ti čitao Monteskjea?“, šaputom mu je progurao rečenicu.
„Kako da ne. Više puta“, ponosito mu je Branimir u onom ludilu sunčanice i fatamorgane uspeo da procedi.
„Dobro je onda. Ajde pođi za mnom.“
Tako je konobar naglo krenuo, bez poslužavnika, u pravcu javnog toaleta, i samo jednom pokazao rukom Branimiru da ga sledi.

„Viđu li ovu mapu?“, upita ga konobar zagledan u brda iza Branimirovih leđa.

„Viđu“, klima glavom Branimir.

„A viđu li ovo mjesto sa iks?“

„Viđu“, potvrđuje Branimir i zamišljeno gleda u mesto označeno sa „iks“ na mapi.

„Eto ti meta. Idi tamo. I ne vraćaj se više ovamo. Razumješ?“

Još jednom klima glavom i skida naočare, briše znoj sa očiju i nosa, vraća naočare. Iz picerije stižu prijatni mirisi a njemu se pljuvačka cedi s usta.

„Oli da jedeš išta?“, pita ga konobar.

„‘Oću“, i dalje klima glavom, kao da prestajao nikad nije. Želudac mu je krčanjem potvrdio izrečeno. Još samo koja suza fali da potvrdi njegovu dvodnevnu glad.

„Ajde. Šjedi tamo“, pokazuje mu rukom konobar i odlazi za šank.

Uskoro mu donosi picu sa nekim zelenišem i blagonaklono mu se smeši. Branimir potvrđuje glavom i prijanja na posao. Nije toliko oduševljen hranom kao što je mislio da će biti. Pa jede nekako nevoljno, mrckelja, mic po mic, a testo seče na sitne komade, tako sitne da može da nabode na jedan zub od viljuške – taman za pola zalogaja, ako je i za toliko.

„Nego lepo ti meni pokaži na šta si mislio kada si rekao da si čitao Monteskjea?“, ponovo mu se iza leđa stvori konobar i očeša ga o rame svojom ručerdom.

„Ma ništa posebno. Malo samo. Onako. Iz razonode.“

„Vala dobro ti je to. Vidjećeš. Samo nastavi. Ima da ti bude na dobro.“

Dok se sporim korakom vraćao za šank, Branimir je pogledom pratio devojku sa zanosnim oblinama, na dva stola iza njegovog. Morao je malo da nakrivi glavu nalevo, ali ništa zabrinjavajuće, sasvim dovoljno da ne bude mnogo sumnjivo. Konobar ga je provalio ali on se nekako držao i dalje svog stava, ubeđen da nije provaljen. Nije bio siguran odakle mu snage ili još uvek očuvanog biološkog nagona da misli perverzne misli, ali nešto u njemu nije bilo ubiveno dvodnevnim pešačenjem bez hrane i sa vrlo malo vode. I sada se to „nešto“ probudilo i htelo da izađe napolje.

Znao je da nema puno smisla da se bavi seksualnim instinktima, ali morao je, svakako, kad-tad, pa je bolje sad – nego ikad. Snishodljivo je zurio u prozirnu haljinu plave devojke koja je jedva imala dvadeset. Ili ni toliko. Praktično devojčica.

„E, dokle sam stigao, gde sam dogurao…“, bičevao je sam sebe, u sebi. Nije mogao da se pomiri sa prljavim mislima u svojoj glavi. Ali mireći-ne mireći se, nastavio je da zuri, bez ikakve zadrške, dok ga plavuša napokon nije primetila, počela da se vrti na stolici i da se snebdiva, vidno pod utiskom neprijatnosti njegovog nametljivog pogleda.

Nije mogao ili nije hteo da se dalje zanima sa ovom pričom. Zato se podigao, ostavivši više od pola pice na tanjiru, i naglo naprtio ogromni ruksak na leđa.
„Odoh“, prošaputao je, nejasno mahnuvši konobaru. Konobar se izgleda nije ni osvrnuo za njim. Ionako je već za minut Branimir bio daleko van dometa.
Nastavio je da se muči po bokokotorskim gudurama i brdima. Putevi su bili uski, ali on se nije dao tek tako, pa je još pravio prečice kroz šumu, oslanjajući se na urođeno dobru sposobnost navigacije, i naravno kompas, dedin poklon, ratni plen iz 1945, od kojeg se nikad nije razdvajao. Sekao je putanje i pravio svoje puteve kad god je to mogao. Našao se u divljini i znao je dobro da će sledeći put jesti tek sutra uveče, ako ga sreća posluži.
Polako je ušao u ritam i njegove misli poprimiše tok njegovih koraka. Spuštao se velikom brzinom, penjao se nešto sporije, ali uvek prateći tempo, nikad ne ispadajući iz unapred zacrtane melodije i pevljive rutine. Svuda oko njega priroda je disala, pokušavajući da imitira njegov ritam – zrikavci, ptice, razni insekti, pa čak i bube na skorušenom blatu ispod njegovih raspuklih cipela.
Umirao je od vrućine jer je ovo bilo veoma toplo doba godine. A kad upeče u ovom kršu, onda upeče baš pošteno, onako svojski, i ne pušta, i to zadugo. Imao je osećaj da ga nečije oči vrebaju iz tame čempresa i borova, ali odupro se ovoj misli, nastavio je da korača, nije ga interesovalo da li ga neko prati — jer ako je praćen, ako su mu na tragu, onda je odavno nagrabusio, i nema više nikakve šanse sem da se preda i nestane.
Zajedno sa njegovim ruksakom i sadržajem koji se krio u njemu. Čuvaće ga dok god bude mogao. Makar da ga nađu i pronađu. Ima da ga sačuva. Predosetiće da ga traže. Da ga vrebaju. Zakopaće to u zemlju. Podići će visoko na drvo. Nešto će već smisliti. Duboko je uveren u to.
Uskoro mu crna misao dolazi na pamet: sve njegove prethodne misli su rezultat žestoke sunčanice koja ga je podmuklo načela još juče, a danas ga u potpunosti oborila, izazivajući auditivne halucinacije i fiks-ideje.
Tračak razuma se pojavio nakon prvog debelog hlada u nekoliko prethodnih časova, pa je Branimir odlučio da ne razmišlja više ni o čemu, jer šta god da pomisli, izaći će na neko zlo. Tako je bar krenulo. A zna se kako se to sve na kraju završava.

Tako je Branimir krenuo da se penje uz brdo, misleći o svemu i ni o čemu, pokušavajući da očuva zdrav razum ili bar donekle čist um.

********

Kada se počeo približavati svom cilju, bio je utorak, negde oko 6 poslepodne po centralnoevropskom vremenu, prilično toplo i sparno, a on je odavno već bio na izmaku svih snaga. Jedva se teturao po strmim brdima i još uvek je imao dovoljno volje da traži prečice između utabanih staza. Siguran je da mu je to uštedelo bar nekoliko sati pešačenja. Ali koštalo ga je nekoliko modrica i jednu strašno duboku ogrebotinu na butini koja je svakog časa bila na ivici da počne da krvari.

U daljini je mogao da nazre obrise neke stare izanđale kuće. Proverio je mapu. Izvadio je kompas. Po svemu sudeći, to bi trebalo da bude – to, samo da pronađe u sebi još tih nekoliko atoma snage, koliko mu je trebalo da se popne uz poslednji uspon.

„Uspeću“, promrsio je sebi u bradu, zapinjući iz sve snage uz brdo.

Kuća je bila kamena – mogao je to sada jasno da vidi – i ne toliko trošna i izubijana kao što je delovalo na prvi pogled. Približavao se sve više, korak po korak, dok mu se sve više i više vrtelo u glavi, a sunce je, sasvim nedolično ovom dobu dana, pržilo sve jače i jače. Kamena kuća je bila izgrađena u tipično bokeljskom stilu, sa belim krečnjakom i zelenim škurama, dizala se dva sprata iznad zemlje, i usamljeno je štrčala usred nedođije, okružena stenama i polusparušenim zelenilom.

Ispred kuće je stajao čovek. Imao je belu bradu, širok kaiš ili opasač, crne pantalone i mornarsku majicu.

„Dobar dan“, mahnuo mu je.

Čovek u mornarskoj majici je ćutao i pušio.

„Dobar dan, rekoh“, mahnuo mu je još jednom.

Onda mu je prišao na nekoliko centimetara i uneo mu se u lice.

„Razumeš li me?“, Branimir se izbečio u groznici koja ga je napokon stigla.

„Razumjem“, dubokim glasom je odgovorio čovek u mornarskoj majici. „Uđi. Ima šta da se jede i popije.“

Unutrašnjost kuće je bila crna i hladna, baš kako je to poželeo. Prozori i škure su skoro hermetički zatvoreni. A na velikom drvenom stolu sa kockastim stolnjakom sačekao ga je crnogorski pršut i vino.

Čovek u mornarskoj majici je upalio veštačko svetlo. Branimir je načas bio zaslepljen pa se okrenuo od sijalice.

„Šta se bojiš? Malo svetla ti neće naškoditi. Ajde jedi“, obratio mu se čovek u mornarskoj majici.

„Kako se zoveš? Ja sam Branimir.“

„Misliš da ne znam? Zovi me Branko. Ajde jedi. Požuri. Čeka nas mnogo posla.“

Branimir je jeo u tišini. Toliko je bio umoran da je grickao veliko parče pršute nekoliko minuta, nevoljno preturajući komade usoljene šunke po ustima, iako je bio gladan kao vuk. Zalivao je svaki drugi zalogaj jakim crnim vinom.

„A ti… živiš ovde?“, jedva je nekako promumlao kroz pretzadnji zalogaj.

„Jašta. Već dvadeset godina“, kratak je bio Branko, zalivajući svoje reči glasnim gutljajem vina.

„Dobro je. Izgleda mirno. Mora da uživaš.“

„Jašta. Samo da ne moram nikoga da slušam. Po cijeli dan samo se ptice dernjekaju. I to je više nego dovoljno. Jedva i njih trpim. Ali kada počne da duva bura, umire se i one, pa nam je svima potaman.“

Izvadio je još jednu cigaretu, bez filtera, i zapalio je, pa se miris pršute i duvana stopiše u jednu vruću smesu. Branimiru se poče još više vrteti u glavi.

„Slušaj… gliser ti je sprijemljen i oprijemljen. Lijepo ide. Ja ga juče testirao. Tamo imaš dovoljno hrane. Prijeko si za dva do tri sata. Pokazaću ti gdje su pare. Pa ti krijeni i srijećno.“

Rekao mu je ovo nekako suviše poslovno. Branimir se namršti i završi čašu vina.

„Ja sam mislio… da malo odspavam. Nisam spavao dva dana. Ne mogu ovako da krenem dalje.“

Branko se štrecnu i izvadi cigaretu iz usta.

„Kako si to mislio?! Ne možeš ovdje da ostaneš. Na tragu su ti. Meni su iza vrata. Moraš odmah da napustiš Lušticu. Smjesta.“

Vrtoglavica se pojačavala se svakom Brankovom reči. Hteo je da zapuši uši da ne mora više da ga sluša. Ipak je ustao i krenuo ka vratima.

„Gdje ćeš? Sačekaj da ti dam stvari i ključeve.“

Ali Branimir nije mario. Krenuo je jer je znao da ako stane, gotov je, načisto, i da neće moći da nastavi dalje.

Za njim se teturao Branko, sa dogorelom cigaretom bez filtera između dva prsta, i vukao je neku torbu za sobom. Već posle nekoliko koraka se zadihao, jer je imao dugih dvadeset godina intezivnog pušačkog staža. Branimir se nije obazirao. Šipčio je ka obali, gde ga je pored malog kamenog mula, čekao beli uglancan gliser, i veselo se ljuljuškao na blago valovitoj vodi.

Branko je bio već na početku odustao, i stao je sa svim onim kesama i torbama. Preznojavao se na suncu i proklinjao sve i svašta, samo da ne mora da nastavi da vuče teški prtljag ka čamcu jedva dovoljne zapremine da primi prtljag sa očigledno previše kilograma.

********

SLUŽBENA BELEŠKA CIA, 29. JUL 2013.
LENGLI, VIRDŽINIJA
Belešku zapisao: Dejvid Barmen

Subjekt: Eduard Snouden

Datum rođenja: 21. jun 1983.

Poslednje poznato prebivalište: Aerodrom Šeremetjevo, Moskva

Pretpostavljeno novo prebivalište: Žanjic, Boka Kotorska, Crna Gora

Pretpostavljeno lažno ime: Branimir Petrušić

Snouden je u više navrata pokušavao da pobegne sa aerodroma Šeremetjevo u Moskvi. Uz pomoć nekolicine ruskih i internacionalnih prijatelja, izgleda da je to uspeo. Prema najnovijim saznanjima, Snouden se više ne nalazi u Moskvi – zapravo, on se više ne nalazi u Rusiji. I pored toga što je njegova poslednja adresa bila u tranzitnoj zoni aerodroma Šeremetjevo, postoje jake indicije da se Eduard Snouden uspeo ukrcati na redovnu liniju Moskva-Tivat, te je relativno neprimećen, obučen u sivi šorc i havajsku košulju, otputovao zajedno sa masom ruskih turista u Crnu Goru na letovanje.

Uz minimalne intervencije na njegovom spoljnjem izgledu, plan je prošao bez većih opstrukcija. Ruski zvaničnici su otezali sa izjavama za javnost, a to je Snoudenu itekako godilo, jer je uspeo da zamajava tu istu javnost da je još uvek u Moskvi, dok je uveliko bio u Crnoj Gori, na moru.

Tokom njegovog putovanja u Crnu Goru, on nije izazvao sumnje i uspeo je neprimećen da stigne do zaliva Luštice, nadomak Herceg Novog, gde je stupio u kontakt sa izvesnim Đorđem R, konobarom na Žanjicu, koji ga je dalje instruirao gde da ide i kako da se ponaša. Posle toga, Eduardu Snoudenu se gubi svaki trag.

Pretpostavka je da je pronašao put do Italije, a da tamo još uvek čeka, negde na jugu, dalji transfer u Grčku (moguće Kipar). Krajnja destinacija je za sada nepoznata – nagađa se da to može da bude neka muslimanska zemlja Bliskog Istoka (Ujedinjeni Arapski Emirati?).

Snoudenova obučenost za prostor bivše socijalističke Jugoslavije i Zapadni Balkan, kao i savršeno baratanje BSH grupom južnoslovenskih jezika (srpski, crnogorski, bosanski, hrvatski), učinio je Snoudena veoma uspešnim u pronalaženju najbrže i najefikasnije rute za beg preko Jadranskog mora. U tome mu je nesumnjivo pomogao izvestan broj ruskih i crnogorskih saradnika i jataka.

Potencijalni jataci E.S. mogle bi biti turističke agencije „Euroturist“ i „Montenegro International“ iz Budve, Crna Gora. Turistički agenti ovih agencija mogu biti potencijalna meta daljih ispitivanja i proveravanja od strane Biroa i Agencije.

Dok se potraga za Snoudenom nastavlja, od izuzetne važnosti je proveriti sve njegove ruske i crnogorske veze, kako bi se što bolje sklopila celokupna slika, a definicija njegovog sadašnjeg lokaliteta bila što brža i uspešnija.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *