Vladimir Mušicki: IMPROMPTU

Na improvizovanoj pijaci ispred supermarketa stoji baka koja prodaje zelen i šargarepu. Pored nje, sredovečni muškarac. Ispred njega—karton jaja. Deset dinara komad.
Sredovečni muškarac čita dnevne novine, verovatno žutu štampu, i neprestano se češe u predelu stomaka. Salo mu malo viri ispod košulje. Iako je novembar, prilično je topao dan, pa čovek može sebi da priušti da mu delić golog tela viri napolju i da se baškari na jutarnjem suncu.
Još nije podne. Daleko je podne. Supermarket još uvek nije otvoren. Baka kao nešto dremka i vidi se da je već odustala od toga da će prodati svu zelen koju je naumila da proda ovog jutra.
Preko puta, ispred pekare, poveći red. Stigao je svež hleb, a uskoro će i burek. Zna se šta to znači. Ko prvi devojci—njegova je, pa se prava mala svita penzionera i nesrećnika koji moraju već u sedam na posao, uredno ispred ulaza u pekaru, sjatila da dočeka svoj red. Strpljivo čekaju na svoje parče hleba. Ili bureka.
U pozadini se čuje bakin uzdah, kao da se probudila na čas, promrljala nešto (verovatno „kupite svežu zelen“), i vrlo uskoro se vratila u san, labavo držeći jednu vezu šargarepe.
Neka starija žena, ipak dosta mlađa od bake sa zeleni, diže ruku i pokušava da se promuva preko reda.
To izaziva žestok talas negodovanja.
„Sačekajte, ta šta vam je, samo nešto da pitam…“, desnom se rukom krsti nešto starija žena.
Prilazi radnici i cima je za rukav.
„Je l’te, kažite mi, da li možete…“, sapliće se i izvrće levu štiklu. „Sutra… imam neko snimanje. Pa neću moći da stignem ovako rano. Rentgen. Hoćete li…“
Radnica je prekinula da radi to što je radila (jurila je neku paštetu ispod pulta za koju je sigurna da se sakrila tu negde samo par minuta ranije), i samo je belo gledala, vrteći uvojak plave kose.
„Da li ćete moći da mi ostavite dve vekne sutra ujutru? Došla bih oko devet. Ili deset. Nisam još sigurna. Kada se snimanje završi.“
Završivši svoj mali govor, nešto starija žena staje čvrsto na obe štikle, i zabacuje providni šal oko vrata. Jeste toplo, ali je ipak novembar. Nije za šalu. Pogotovo ako odnekud duva promaja.
„Dobro, dobro… sad mi je jasno. Hoću. Čekaće vas sutra. Dve vekne. Oko deset“, već se zaokupila nečim novim plava radnica, zaboravljajući malopređašnju zapetljanciju oko paštete. „Sklonite se sada. Pravite gužvu. Iza vas je red. Osim ako ne želite nešto da pazarite.“
Nije stigla ni da odgovori, a glasno negodovanje iza je bukvalno izbacilo iz pekare, vrativši je na početak (ili kraj) reda. Čak dalje nego što je bila na početku.
„Ne možeš bre tek tako“, obraća joj se ćelavi bradonja. „Ima ovde još ljudi koji se snimaju. Možda i više nego ti.“
„Šta ona misli? Da može preko reda… tek tako?“, pobunila se tetka sa ufrćkanom kosom i kišobranom (na plavom nebu iznad pekare više nema nijednog oblaka).
Žena je kao zinula nešto da kaže, pa se kao predomislila, i zaćutala. Samo se ućulila u redu, pomerivši se blago u desno, i skrušeno pognula glavu.
Onaj čovek što prodaje jaja, ne prestajući da se češe, okrenuo je novu stranu u požutelim novinama. Naslovi velikim masnim slovima su prštali svuda po papiru. Teško da se moglo pročitati iz reda, ali bilo je to nešto šokantno i senzacionalno, bez obzira na tematiku. Košulja mu se zadigla skroz do pupka. Nikog ionako nije zanimalo šta u novinama piše. Svi su piljili u čovekovo zaždriglo belo salo.
„Je l’ može deset komada za devedeset dinara? Nemam kod sebe sto, a ne mogu da se vratim do kuće.“
Ispred njega je stajala devojčica od nekih osam godina, i držala u ruci svežanj novčanica od po 20 i 10 dinara.
Sredovečni muškarac je samo ćutećki, držeći desnom novine i pregledajući jednim okom naslove, pakovao deset komada u kesu. Uzeo je pare i dao devojčici jaja. Devojčica samo reče „hvala“ i izgubi se u ulici iza supermarketa.
Uskoro je poslovođa došao da otvori supermarket, a red ispred pekare se istanjio. Većina je prešla u prodavnicu da nastavi uobičajeno jutarnje hodočašće. Na putu do kuće, devojčica je naišla na kuče koje je umalo nije ujelo, iako je imalo naivno lice i lepuškastu njušku. Žena kojoj je snimanje zakazano sutra se izgubila negde prema tramvajskim šinama, čekajući valjda prevozno sredstvo na nekoj od stanica, jer je u ruci imala dve velike kese koje nije mogla da vuče peške do kuće.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.