Vladimir Mušicki: ČOVEK JE TO BIO

Bio je to čovek koga niko nije voleo.
Niko zapravo nije čuo kada je umro.
Niko ništa nije video.
Čak su se neki i smejali.
Ma niko živ nije primetio kada je ovaj pao mrtav. A nije da nije trajalo. Bolest ovog čoveka je dobrano potrajala. I nije bila lažna. Ne. Bila je žestoko stvarna.
Čovek je prvo mirno sedeo i gledao u prozor. Tako danima. Onda je legao u krevet. I uskoro je prestao da se pomera. Nastavio je da gleda u prozor. Kada je mogao. A mogao je sve manje. Uskoro, nije više imao snage ni da ustane.
Čovekova tetka ga je dvorila i negovala skoro dva meseca. Doktori su rekli da je situacija teška a dijagnoza mračna. Čovekova tetka nije želela da veruje u loše vesti. Još manje u mračne dijagnoze. Nastavila je da ga neguje. Sve dok nije umro. A kada je umro, ona je bila tu negde. Pored uzglavlja.
Sahrana je bila mala, na izolovanom delu groblja, gde je ionako malo ko zalazio. Možda samo vikendom bi došao poneko da obiđe koji grob ili dva, da položi cveće, i da pobegne sa mesta zločina, što je pre moguće. Tako da je na sahrani bilo ukupno četiri čoveka, plus on. Grobari su lepo ozidali grobnicu i sveže omalterisana cigla je puštala čudne mirise koji su se mešali sa odorom rastresene crne zemlje.
Kovčeg su položili u rekordno brzom roku i rupu zatrpali ogromnim lopatama.
Tetka je malo plakala, a ubrzo posle poslednje lopate, razišla se grupa od ona preostala tri čoveka.
Na pomenu od četrdeset dana niko se nije pojavio, jer je bilo loše vreme, padala je kiša, a tetka se nešto razbolela (verovatno od gripe), pa je ostala kući da leži u krevetu i meri temperature.




One Response to Vladimir Mušicki: ČOVEK JE TO BIO

  1. vesna disic каже:

    Фино, минималистички….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *