Danijela Milosavljević: GLAVNI JUNAK

»Ma, hajde da nešto napišeš.«
»Neću!«
»Hajde, što si takva? Evo, ja ću ti pomoći.«
»Ne želim. Imam fobiju da je sve što napišem neko već davno napisao. Kao da stalno imam neke dvojnike u glavi, koji naše zajedničke ideje pretoče u slova mnogo pre mene.«
»Hmmmm. Pa, to može da se desi. Ali ti imaš svoje, jedinstveno viđenje stvari. Kako filmadžije stalno snimaju iste filmove? Te rimejk ovog, pa rimejk onog.«
»Tu si u pravu, al’ to u pisanju baš ne ide tako.«
»Hajde breee! Kao Glavnom Junaku postaje mi jaaako dosadno.«
»A i ta ideja o Glavnom Junaku je već prežvakana.«
»Ko? Ja prežvakan? To si sad rekla i nikad više. Ja sam jedan i jedinstveni Glavni Junak. Ja sam plod tvoje mašte i perfektno sam odradio svaki zadatak i izazov koji si stavila pred mene. Samo, nemoj da se uvrediš, ja bih malo više aktivnosti.«
»Šta ti to znači?«
»Pa ono, brod, gusari i ja s velikim šeširom. Ispod njega viri sjajni odlučni pogled. Mač u ruci, varnice na sve strane a ja strah i trepet.«
»Misliš kao Džek Sperou u Piratima s Kariba?«
»Ti si danas baš na tri ćoška. Šta me briga za njega. JA nisam skako između brodova! JA se nisam mačevao! JA se nisam izlagao raznim opasnostima i, naravno, iz njih izlazio kao pobednik!«
»Pa ti znaš da meni te akcione stvari baš i ne idu.«
»Huuuh, vredelo je pokušati. Pa dobro, eto, možeš pisati o onom vašem pokvarenom računaru. Onog zbog kojeg je mejl kružio okolo naokolo kao vruć krompir, i svi ga odbijali ko smrdljiv sir. Pretio već i da ugrozi sve do tada viđene i neviđene lance sreće i …«
»Jesi li ti lud? Pa, o tome se ne sme pričati. He, he, a stvarno je bilo zanimljivo. A šta bi ti tu bio?«
»Pa, računar. Ja bih čučao u svom ćošku, roptao i brektao i terao pauke sa sebe. Dok biste se vi organizovali, ja bih mogao da zarastem u paučinu, ko trnova Ružica u bodljikavu živicu. E, a napad pauka i tako to?«
»Da nisi ni pomislio! Ta žgadija i ja nikad u istoj sobi, a kamoli u priči. A šta misliš o jednoj romantičnoj priči? Na proplanku, ona trči prema njemu, dok joj kosa vijori na vetru. On je dočekuje raširenih ruku i s osmehom na licu. Zadovoljni su jer su platili sve račune i još im ostalo da kupe karte za pozorište. Deca im sita, sede i čitaju knjige ispred televizora, na kojem upravo počinje jedna od vaspitno-obrazovnih emisija školskog programa…«
»Ljak, ljak, ljak, a znaš li ti onaj izraz ‘Curi mi patetika niz noge’? E, pa ti si se sad skroz umeljavila. Pa, ko će to da ti čita? Nema krvi do kolena, seksualne izopačenosti, mrtvih lobanja nađenih kojekud, tuča onih koji na ‘intelegentan’ način dokazuju da su u pravu, rezime o tome ko je kome na ‘Velikom proplanku’ okačio klepetušu o vrat. Druga stvar, o običnim ljudima niko ne želi da čita. Mora da budu neke face, starlete, ‘bizmismeni’, uglavnom neki sirotani koji su svojom mukom i silnim zalaganjem došli do svog malog bogatstva. Oni se obično voze nabudženim džipovima, letuju isključivo po nekim jahtama, probali su sve vrste droga, a na učestalosti seksa, pozavideli bi im i omladinci u punoj snazi. Pa dok oni tako žive svoje burne živote, čitaoci grickaju nokte, ne dišu, ne trepću, a kad odvale poglavlje, tri dana uzdišu. E, vidiš, tu bih ja voleo da budem Glavni Junak. Sunce peče, a ja na Ibici (mora biti Ibica il ništa), koktel s kišobrančićem u jednoj ruci, nabudženi mobilni koji govori četiri jezika u drugoj…«
»Hej (snip, snip), buđenje! A šta misliš da pišem o jednom umišljenom Glavnom Junaku?«
»Nezahvalnice!«




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *