Vladimir Zlatić: When Face comes True

Pod lupom: Fejsbuk u vašem životu, priča broj 3/II
„Iskustvo sa otelotvorenjima online prijatelja su nešto što me nikada nije izneverilo, i uvek me inspiriše. Valjda zato što sam najpre upoznao reči svih njih, pa onda i njih same face-to-face“, priča Vladimir Zlatić o Fejsbuku, blogerima, Beogradu, ulicama, ljudima… u ovom urbanom štivu finih nijansi i laganih prijelaza.

Znate ono kad dođete u Beograd kod prijatelja, pa on hoće da vas odvede negde u provod? Nabroji vam gde šta ima, pa vas pita da odaberete. E o tome je ovaj tekst.
„Išao si u Beograd da bi slušao radio preko interneta?“ – pitala me jedna blogerka kad sam pre nekoliko godina pisao tekst o takođe jednom boravku kod brata u Beogradu. Bio je doček Nove godine, pa sam otišao malo ranije, a ostao i malo posle…. Taj komentar je, nažalost, ostao na prethodnom blog-sistemu. Dakle, nema ga. Ne zna ta blogerka da bez pratnje po Beogradu donedavno nisam smeo ni iz stana da izađem da se ne bih izgubio. Brat je radio, tako da mi je jedina zanimacija zaista bilo „kliktanje”. A gde je hiljadu klikova može i još jedan, da kliknem radio koji volim.
Četiri će godine od tad, a ja sam ponovo bio u Beogradu pre par nedelja. Ivan je, naravno, ponovo radio, ali sada živi na drugom mestu – preko puta „Zvezdinog“ stadiona. Ja sam zahvalan gost ako treba da ostanem sam u kući, samo mi dajte kompjuter i neću se pomeriti. I imao sam, ali nešto je kvarilo sreću.

Evo ti kompjuter, šta ti još fali?

Kompjuter je postavljen na takvo mesto da se tastatura – inače meni omiljene, crne boje – vidi samo do 16:00. Posle toga morao sam da zurim (za ljubav crne tastature mora nešto i da se otrpi). Sijalica? Svetlo? Da, ali:
– domaćin je uporno gluv za ono što je nekad sam pričao: svetlo monitora ne sme da bude najjače, ili jedino, svetlo koje nas osvetljava;
– Ivan i ne seda za taj kompjuter;
– koristi laptop, koji mu, opet, biva jedino svetlo, ali koje mu dobaci do tastature…
– od sijalica ima samo lampu, kojoj je dan pre nego što počinje povod ove priče pregorela sijalica…;
– osvetljenje je indirektno, ali ne probije se do kompjutera koji sam koristio.
Probleme sa svetlom nisam ozbiljno shvatio, pa sam prvog dana probdeo u mraku.
Moj pokojni deda je bio šnajder, celog života gledao u iglu, a u zarobljeništvu u Nemačkoj kao krojač je zaglavio radni logor; jedan od velikih problema, pričao je deda Radomir, je bio osvetljenje. Tamo je, kaže, njegovom vidu slomljena kičma. Setio sam ga se u Beogradu tog dana; verovatno imajući i manje svetla nego što je imao on u Memingenu. Čak sam i na fejsu napisao da posle 16:00 samo lajkujem. Čini mi se da je malo tako dugih dana bilo u mom životu. Ne, to se ne uklapa u ono kad kažem Beograd.
Ali, moralo se tako, kad bez pratnje ne mogu… Da, rečenica liči na onu gore, ali je izgovorena četiri godine kasnije i makar i dva dana (a više je) od dana kad sam probio led. Istina, znam tri beogradske ulice, ali su one meni ključne. I onda lampica spasa: idem negde, jer sad umem koliko-toliko. Ako se izgubim više ne sedam u „Bus-plus“. Uemsto toga, koristim najveći resurs koji Beograd ima – ljude. Do jedne, bilo koje od one tri ulice, a posle mogu sam.

Gde otići?

Rešio sam, dakle, sutradan da neću da provedem više nijedan dan kao prethodni. Sad mogu tako. Po prvi put u životu (a evo za nešto više od mesec dana napuniću četrdeset godina) mogao sam da „pokupim“ sve bitne i u isto veme zanimljive događaje, da proberem gde ću da idem i da probam da se “otisnem”. Kad sam u Čačku, na sve beogradske događaje na koje me pozivaju preko „fejsa“ gledam kao „preko žice“, to je sve „negde tamo“ – u Beogradu. Ovog puta sedim, predamnom Beograd i „fejs“. I moja želja da me baš on,fejsbuk, posavetuje gde da odem je na pragu ispunjenja. Nezvanični advokat fejsa, a posebno interneta, osećao se punog srca.
Odlučio sam se za Kulturni centar „Grad“. Pored svih razloga zašto baš tamo, jedan je presudio:
Imam blog-fejs prijateljicu (hronološki tim redom) koju sam mogao do sada da upoznam nekoliko puta, da sam bio na pravom mestu u pravo vreme. A nisam bio. Ovoga puta, pošto je Beograd, to je uglavnom za sve pravo mesto. Vreme, ako se pogodi. Sad se pogodilo. Ona je preko fejsa i pozvala. Na svom profilu. Prst odluke je pao na taj događaj na prvom mestu da bih istim udarcem ubio još više mušica: Najbitnija (i presudna) je upoznavanje jednog za mene isključivo „cyber lica“, još jedne prijateljice koju ne znam u stvarnom a znam u cyber životu. Jedna od nekoliko praktičnih upotreba fejsa.

Iz grada prema „Gradu“

Ne znam gde se KC „Grad“ nalazi, ali zna fejs. Zapisao sam adresu u mobilni. Meni se meša u glavi sa još jednom ulicom, pa je bolje zapisati.
Neiscrpni i nikad neljubazni resurs Beograda, Beograđani, bili su na usluzi. Neki čak i brižni:
– „Nemojte da idete peške ako niste iz Beograda“ – rekao je jedan gospodin, kad sam mu rekao da je to kod Sajma („prebacio sam se“, blogerka je, ustvari, napisala „kod Simpa“). Pročitao je došljaka u meni. Lokaciju sam, dakle, krivo razumeo, to mi je kasnije bilo jasno. Još ne ukapiravši grešku, ipak sam nastavio put peške u nepoznatom pravcu. I ako ne stignem do KC-a, dvojka za trud me sigurno čeka. A „problem“ je poprimio „ozbiljne razmere“, jer čak ni policija (jedan rodno-ravnopravni par pripadnika organa reda) nisu znali da mi kažu gde je ulica „Braće Krsmanović“). Ni taksisti. Oba izvora informacija mi je preporučila dama koja je čekala autobus, par metara dalje od gospodina koji mi je rekao da ne idem peške… Tako su propale dve šanse da podesim navigacione uređaje.
Imajući u glavi to svoje pogrešno Sajmište, grabio sam prema glavnoj autobuskoj stanici. Zašto? Zato što znam da autobus i na dolasku i na odlasku iz Beograda prolazi pored Sajmišta. Ali, još sam bio daleko. Nisam baš verovao da ću morati da idem do „BAS“ („Beogradske autobuske stanice“), ali mi nije bio problem. Onda je jedan od prolaznika pomenuo „Savamalu“, da najpre treba da dođem do „BAS“, što sam već smatrao poznatim.
– „Idite sad pravo“, rekao je, „pa skrenite desno, nastavite pravo i tu Vam je „Savamala“…“
Ovo je bio poslednji savet koji mi je bio potreban. Posle toga – samo oči. Nisu izdale.

In Da Klab (što reče Fifty Cent)

Prvo utisak: opuštenost. Kako, zašto? To su pitanja na koja se verovatno ne odgovara. Ja ću probati. Kad u nekom lokalu, klubu, (…) ne razlikujete gosta od domaćina (u pozitivnom smislu), kad vam se čini da su svi koje vidite tu domaći(ni), da nema te vrste barijere ko je kome došao u goste – to je za mene prvi dobar znak.
Dragi Bog zna koga sam sve video kad sam ušao u prizemlje KC „Grad“. Sumnjam na jednog bivšeg blogera (makar prema slici sa „fejsa“), ali ne bih se baš blamirao da startujem čoveka i pitam ga: „A jesam li tvoju knjigu čitao…?“ Oči su, sa druge strane, odradile vrlo zapažen posao dovođenja dovde, pa da ih ne maltretiram dodatno u cilju prepoznavanja. Sedim i pijem neki crveni sok (tako poručujem piće), srećan što sam ušao na suvo u trenucima kad kiša još uvek nije morala tako da se zove, jer je samo ličila na kišu. I naravno, srećan što su mi jedina navigacija bili prolaznici, i to po potrebi a ne pod stavkom obavezno.
Prvi put sam tu i ne znam gde se održava ono na šta nas je Blogerka pozivala. Čekam nju. Znam skoro sto posto kako izgleda. Zbog fejsa i „Studija B“. Jednom je gostovala kod Jugoslava. Prolaze ljudi, penju se na sprat, prolaze zdesna ulevo – cirkulišu. Ali, niko nema dugu smeđu kosu i facebook duks. Ja sam već otkravljen od vremena spolja, spreman za suvislu komunikaciju.
Akademsko vreme ispijanja soka je isteklo, mada je moglo još da potraje da sam hteo. Blogerke nema. Sad moram da pitam. Nešto kao:
– Izvinjavam se, treba mi Ona. (sa sve celim imenom i prezimenom; smatrao sam da je tako najsigurnije). Kratka pauza, Duga kao vek, ako miriše na neizvesnost, kao ova tišina. Upitanica me ostavila na trenutak. Posle izvesnog vremena:
– „A Vi, ustvari tražite Onu Blogerku?“
– „Da”. Nisam znao da moram da kažem nadimak.
Posle par minuta, pojavila se i ona. NIsam morao da je prepoznajem; zbog Studija B i Jugoslava. Rekoh već.
– „Zdravo, ja sam … Sizif, drago mi je“. Sanjam da svima koji me prepoznaju po blogeraju izgovorim ovu rečenicu „1-na-1“. Za ostale cyber prijatelje bila bi posebno prilagođena.
Iz fejs-poziva na događaj se znalo da ona moderira. Znači, posla i gde ga nema. Zato sam hteo da joj ne oduzimam puno vremena, mada bih voleo da sam mogao. Iskustva sa otelotvorenjima online prijatelja su nešto što me nikad nije izneverilo. I uvek me inspiriše. Valjda zato što sam najpre upoznao reči svih njih, pa onda i njih same face-to-face. To je posebna tema.
NIje da me tema skupa nije zanimala, ali izboru gde da dođem od mnogo poziva na fejsu Blogerka je dala konačnu reč – znači susret sa njom je bio na prvom mestu. Zatim, sve što se oko dolaska u KC „Grad“ događalo mi je bilo sasvim dovoljno: krenuo ne znajući gde, kretao se instinktivno, na kraju jednom cyber poznanstvu dao treću dimenziju. Za mene je puna kapa. Sve ovo je trebalo da joj ispričam kad je kroz pitanje izgovorila: „A ja sam mislila da te zanima tema”. Ma, naravno da me zanima, ali sve što se desilo pre ulaska na skup je bilo nezaboravno i daleko je nadvisilo značaj teme, sve i da sam lično primao Nobelovu nagradu. Dao sam prednost ljudima, prijateljima. A, među prijateljima, bilo je i onih kojima se nisam nadao (jedan sugrađanin sada nastanjen u Beogradu), a prijatno su me iznenadili.
Sledeći put ću opet do KC-a. Nije pošteno da idem sa stanice, pošto je odmah tu, nego sa „Marakane“. Možda ću sresti još nekoga od online prijatelja. Živu reč i treću dimenziju ne može ništa da znameni. Ono čemu web komunikacija može da doprinese je da susret licem-u-lice ostavi jači utisak. Provereno funkcioniše.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *