Jadranka Milenković: Mit o ženskom pismu

Ono čega nema u rečima, u usmenoj ili pisanoj književnosti, osuđeno je na zaborav, prećutkivanje, a samim tim i nepostojanje. Sve što je moglo biti preneto, iz najdalje prošlosti, do nas je stiglo kroz stih, sliku koju je oslikao pesnik svojim jezikom, metaforu ili parabolu zapisanu u najstarijim spisima i kroz veliki broj drugih književnih oblika formiranih u najrazličitijim kulturama. Ono što danas znamo o verovanjima ljudi, običajima ili istoriji drevnih civilizacija samo je deo koji je sačuvan kao književno ostvarenje. I to je jedan od razloga zašto su veliki vladari pravili ogromne biblioteke, otkupljivali rukopise, plenili ih, unajmljivali prepisivače. Oni drugi, koji su otimali vlast, palili su biblioteke i knjige svojih prethodnika, ne bi li tako izmenili ne samo budućnost nego i sliku prošlosti, i uspostavili nove istine.

Uprkos drugačijim verovanjima, pisana reč nikada nije bila nevažna, skrajnuta aktivnost malobrojnih, koja ne utiče na zbivanja, gledišta, način života, odnos prema svetu, sopstvenom dobu i budućnosti. U tom smislu, pisanje nije tek određeno zanimanje ili naučen zanat. Ipak, ko je u nekom trenutku mogao biti pisac, nije uvek zavisilo samo od talenta, već od mnogih drugih okolnosti koje je nametalo društvo svojim pisanim i nepisanim zakonima. Ako je „istina“ imala biti preneta kroz literaturu, onda je bilo jako važno da se čuje glas onih koji su bili nosioci moći: ne samo vladarskih porodica, određene klase ili određenih obrazovnih struktura, već i onog pola koji je nosilac moći u društvu. „Pravo glasa“ se kao izraz koristi u svom dobro poznatom značenju i odnosi se na politička prava i slobode; no isti taj izraz može se upotrebiti i kad se govori o pisanoj reči – u tom smislu ono je isto što i pravo jačeg, pravo onog pola koji se izborio za prevlast.

Zato nije nimalo za čuđenje što su pisci, a ne spisateljice, oni koji su dominantni glas u književnoj istoriji. Za sve to postoji objašnjenje kroz analizu društvenih okolnosti, istorijskih zbivanja i sl. Pisati (pored ostalog) znači potvrđivati faktičko stanje kao nepobitnu istinu ili se boriti za određene promene. Gotovo svaka žena pisac u prošlosti u tom je smislu borac za neko od uskraćenih prava. Uprkos značajnim dostignućima koje je donelo savremeno doba, postoji i izvestan zaostatak ograničenja iz vremena koje je nametalo takve obrasce. I dalje je gotovo nemoguće iz ženskog ugla pisati o određenim temama bez ikakve ograde i na isti način na koji temi pristupa pisac muškarac. Samo postojanje termina „žensko pismo“ koji ima otvoreno unižavajući smisao govori o tome da je ženi autoru potrebno više da se u svetu (muške) književnosti prvo izbori protiv predrasuda, a zatim da dokaže svoj talenat i privuče pažnju na sam tekst, koji sve vreme treba da bude jedina građa za procenu.

U tom smislu, većina autorki, koje su se izborile za sopstveni status, nije nasela na podelu na muško i žensko pismo, pa bi čitanjem samog teksta (bez uvida u ime autora) bilo nemoguće utvrditi da li je tekst pisao muškarac ili žena. Nepristajanje na ograničenja koja nameće sredina (i svojevrsna književna javnost) može biti namerno i promišljeno, ili se autorka može spontano orjentisati ka tekstu ne analizirajući ni jednog trenutka ta nepisana ograničenja i mogućnost pogrešnog shvatanja napisanog štiva. Navešću tek nekoliko primera, koji su moje prve asocijacije pri analizi ovog fenomena. Time će, nažalost, značajan broj velikih imena svetske književne scene ostati nepomenut. Jedna od prvih asocijacija je austrijska spisateljica Elfride Jelinek, dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2004. godinu.

Elfride Jelinek spada u najkontroverznija imena svetske književnosti, ne samo u dvadesetom veku, već generalno. Njen opus obuhvata čitav niz tema kojima razobličava i uzdrmava temelje austrijskog i zapadnoevropskog društva (dakle, onog koje nastoji da bude dominantno u svetskoj raspodeli moći). Radikalan pristup takvim temama skandalizuje i sablažnjava (književnu) javnost: ona se obračunava sa zaostacima fašističke ideologije u društvu koje se deklarativno odriče čak i svog učešća u toj ideologiji, te se umesto agresora proglašava žrtvom. Pozicija koju društvo na taj način zauzima dozvoljava da se ista ideologija nesmetano razvija dugo nakon završetka Drugog svetskog rata. Raščistiti s jednom ideologijom znači pre svega priznati greške i biti spreman na osudu i snošenje posledica. Austrijsko društvo, izgleda, nije spremno na takvo priznanje, i javno odricanje od ideologije koja je dovela do najvećih razaranja koja svet pamti. Uz to, inteligencija i umetnički krugovi u velikoj meri služe režimu i održavanju neadekvatnih odnosa. Progovoriti protiv političkih krugova koji su na vlasti već znači ne obraćati pažnju na jedan od najdominantnijih tabua sa kojim se umetnici sreću. To znači ne samo izložiti svoje delo osudi, mogućem ignorisanju i cenzuri; to znači izložiti sebe na milost i nemilost političkim strukturama koje raspolažu ljudskim životima.

Jelinekova pritom ne govori o verovanju u mogućnost da umetnost utiče na društvo. No, iako se deklarativno izražava protiv tog uverenja, ona pristupa Komunističkoj partiji Austrije 1974. godine, i sa ogromnom energijom političke aktivistkinje piše pozorišne komade i romane, u kojima razobličava aktuelnu političku i društvenu situaciju svoje zemlje i svog doba. U nekoliko navrata sama je zabranjivala izvođenje svojih drama, u znak političkog protesta, no posle izvesnog vremena, povlačila bi te zabrane.

Političke teme nisu jedine kojima se Jelinekova bavi u svom stvaralaštvu. Moglo bi se reči da je potiskivanje  njena opsesivna tema. Potiskivanje sopstvene seksualnosti, kao i lične prošlosti, takođe spada u red veoma važnih tema kojima se ova autorka bavi, pored onih u kojima se govori o potiskivanju nacionalnih fašističkih upliva u svetsku istoriju. Zanimljiv je način na koji ona pristupa fenomenu sporta – u njemu vidi mogućnost da se potisnuto preusmeri i izbije na drugi način. Kroz postizanje sportskih uspeha i rekorda, kroz medijsko glorifikovanje tih rezultata, probija isti oblik svesti koji je uzročnik fašizma kao ideologije.

No, jedno od važnih područja koje zahvata delo ove vanredne spisateljice jesu i, uslovno rečeno, feminističke teme. Uloga žene, ekonomski okviri koji tu ulogu determinišu i onemogućavaju slobodno učešće u najvažnijim odnosima, pre svega u ljubavi, istovremeno prisustvo i odsustvo žene iz javnog života, potiskivanje seksualnosti i poricanje sopstvene telesnosti, kao i odsustvo govora koji potvrđuje pravo žene na neskrivenu seksualnost, takođe su prisutni u njenom delu. Sve to, kao i politička pitanja kojima se bavi, iskazano je na način nesmiljeno ciničan, obojen surovim humorom, bespoštednom kritikom, koja u literaturi gotovo da ženama nije dozvoljena (dok se naprotiv smatra vrlinom ukoliko je odlika kojom je obojeno štivo pisca muškarca). Ali Elfride ne misli da je predstavnica ženskog pisma, ono je za nju samo još jedna mistifikacija ženskog bića, još jedna laž koju je (literaturom i na svaki način) potrebno demistifikovati.

Iako ovenčana najvažnijim priznanjima za književnost (i u svojoj zemlji i u internacionalnim okvirima), Elfride Jelinek otvoreno govori o sebi samoj, o ličnom životu, životu nesrećne i neuklopljene žene. Ostavićemo ozbiljnijim analitičarima njenog dela i njene biografije da odrede koliko je za to zaslužna neadekvatna uloga koju žena, kao i žena pisac, i danas zauzima u društvu koje pretenduje da se naziva slobodnim.

Druga spisateljica koja okupira moju pažnju, pri pomisli na žene koje su kršile izvesne tabue svojim stvaralaštvom, je nedovoljno poznata mađarska autorka Agota Krištof, koja je, prebegavši u Švajcarsku, svoje stvaralaštvo pisala na drugom jeziku – francuskom. Trilogija „Velika sveska, Dokaz, Treća laž“ nenadmašno je štivo koje nijedan ozbiljan analitičar neće okarakterisati kao „žensko pismo“. U trilogiji, Agota bez ograda, svedenim jezikom, pristupa temama koje obeležavaju drugu polovinu XX veka, pre svega temi rata: preživljavanjima koja u tom okviru doživljavaju deca, seljaci, starci, malograđani, oficiri, običan svet. Tekst je lišen i najmanjeg traga patetike. U prvom delu trilogije, kroz govor jednog od blizanaca, glavnih junaka, Agota i objašnjava postupak kojim je delo pisano. Naime, dečaci odlučuju da zapisuju sve što se dešava; međutim, mogu pisati samo o onome što su gole činjenice. Ne mogu govoriti o emocijama drugih, nisu im poznate. Ne mogu predviđati, ne mogu razmišljati o uzrocima ili posledicama, mogu pisati samo o onome što im je neposredno poznato – makar to uključilo u njihove zapise razne surove ili seksualne igrarije, neosetljivost sveta s kojim dolaze u dodir, iskorišćavanja, nameštaljke, ubistva, ogoljenost sveta koji posmatra dečje oko, nezamagljeno pretnjom tabua. Godinama kasnije, autorka je u intervjuima otkrila da trilogija sadrži veliki broj autobiografskih elemenata, te blizanci u knjizi predstavljaju nju i njenog brata. Često joj je postavljano pitanje zašto je onda umesto dečaka i devojčice izabrala da piše o blizancima-dečacima. Na to pitanje nije lako odgovoriti, i bez obzira na razne odgovore koje je sama autorka davala, jedan od mogućih može biti i teškoća sa kojom se suočava žena pisac. Pisati o temama seksaulnosti, pogotovo o netipičnim seksualnim doživljajima, u kojima učestvuju brat i sestra, može skrenuti pažnju na drugačije pretpostavke nego što je autorka želela da prikaže u svom tekstu. (Naravno, ovo su tek moja razmišljanja; o delu Krištofove gotovo da nema ničega na našem jeziku, te ja ovakve pretpostavke izvlačim više iz sopstvenih iskustava sa kojima se suočavam u pisanju, kao i iz činjenice da je gotovo sve što mi je poznato autorka napisala u prvom licu – iz pozicije naratora muškog roda.)

               Oni koji se bave delom Agote Krištof, na moje pitanje zašto spisateljica koristi muški rod u svojoj naraciji, govore o tome kao o emancipatorskom aktu. Agota Krištof je pored ostalog i migrant. Žena u tuđem svetu, koja govori tuđinskim jezikom. Njen je način borbe oslobađanje, bekstvo iz svega što pritiska, što je neadekvatno: prvo iz političkih i ekonomskih okvira koji su bili nametnuti u rodnoj zemlji, zatim iz neadekvatnih bračnih odnosa i fabrike u kojoj radi. Ona uči jezik tuđina, da na tom jeziku napiše svoje delo, netipično i snažno, o razaranjima, usamljenosti i potrazi za ljubavlju, istinom, sigurnošću, na način koji se ne može uporediti ni sa jednim poznatim (tek u nekim delovima možda bliskim delu Ježija Kosinskog, po tematici i svedenosti jezika). Razigranost, umekšavanje i slikovitost ženskog pisma nisu karakteristike ovih knjiga: čitajući ih istina o svetu u kome živimo stiže do nas kao udarac u stomak. Sama Agota u nekom intevjuu govori o svom delu kao „osveti radnika i domaćice“.               Pesnikinja i dramska spisateljica Milena Marković, s druge strane, nigde u intervjuima (koliko mi je poznato) ne govori o ženskom i muškom pismu; ona piše autentičnim autorskim izrazom, ne pokušavajući da probije barijeru, već u potpunosti ignorišući mogućnost da takva barijera i postoji. U jednom od intervuja govori o svom spisateljskom postupku naglašavajući da spada u onu grupu autora koji pišu nešto što je razumljivo apsolutno svima. To se ne odnosi na ignorisanje razlike u polovima, to se odnosi na sve razlike koje su uopšte zamislive. Međutim, poetska snaga njenih dela prevazilazi prozaičnost stvarnosti, jednostavnost izraza, moguću banalizaciju, te snažnim slikama „surove lepote“, kako se o njenim tekstovima izražavaju kritičari, dopire do široke čitalačke populacije. Svet njenih likova je svet deprivilegovanih; ona piše o odbačenima, prognanima, izgubljenima, lišenima milosti. Iako često u poeziji nailazimo na ispovedne momente, u kojima ona progovara kao žena, majka, ćerka, to još uvek ne znači da je upravo to okosnica njene književnosti i njenog izraza. Njeno zanimanje za aktuelnu stvarnost daleko je šire, tiče se svih učesnika. Najbolje o tome govori sama u brojnim intervjuima koji prate nagrade za dramska ostvarenja:               „Nije sloboda samo to što te više ne biju ni otac, ni pop, ni učitelj, ni muž, ni gazda, ni komesar, odnosno, kako koga, gazde i muževi ponegde i biju. Sad možeš da poživotinjiš, da ideš polugo, da trošiš svoje telo, novac i vreme kako ti hoćeš. Opet si rob. Nemaš nadu, nemaš dostojanstvo, nemaš perspektivu ni elementarnu sigurnost. Interesantno je kako se mi današnji robovi odmah uhvatimo seksualnih i verbalnih sloboda. To je jedna vrsta prasećeg idealizma. A šta je sa tim šta će biti sa svetom koji poznaješ. Hoće li te izbaciti sa posla, da li će biti lekara u zemlji, profesora, ili će svi koji se spremaju za to da idu negde. Hoće li moći siromašni i ne naročito sposobni da se školuju i leče? Gde je industrija, privreda? Prazna sela, prazne škole, loši putevi, gladni ljudi…“                Jedan od izraza koji koristi Milena Marković je „kvaziprodrmavalačko stvaralaštvo“. Umetnost je nešto što ima snagu kojom može uticati na društvo; stvar je samog autora hoće li joj tako pristupiti. Ujedno, književnost je jedan od malog broja načina da se živi kvalitetnije u vremenu u kojem živimo; to verovatno znači da smo pre svega bića duha.               Navedeni primeri, koji su moje prve asocijacije kad razmišljam o poziciji ne toliko žene autora, već njenog dela na lestvici za vrednovanje, takvi su da ne dozvoljavaju ne samo govor o ženskom i muškom pismu (ne može se o opusu ovih književnica reći, na primer, da njihova dela spadaju u red najboljih ostvarenja koje spisateljice mogu da iznesu), već se o njima može raspravljati samo u domenu kompletnog opusa svetske književne baštine. Reći za njih da „pišu kao muškarci“ bilo bi jednako uvredljivo kao i svrstati ih u „žensko pismo“. Zašto onda uopšte govorimo o tim kategorijama? Činjenica je da bez obzira na ovakve primere, kojih srećom ima još i u svetskim okvirima i kod nas, postoji i nešto što se s pravom može nazvati „ženskim pismom“. To je ona vrsta literature koju pišu žene obraćajući se isključivo drugim ženama, i to tačno određenoj kategoriji čitateljki. U pitanju je nešto što se naziva „čik lit“ (chick lit). „Čik lit“ je poseban fenomen, koji zahteva opsežniju analizu, i ja se ovde njime neću baviti. Promena koja bi nastupila, u smislu jenjavanja poplave literature koja se može uvrstiti u „čik lit“, i porasta broja knjiga autorki čije se delo bez ograde automatski uvršta u opus kvalitetne i nagrađivane literature, podrazumevala bi i značajne promene u odnosima,  kojima svako civilizovano društvo po svojoj definiciji treba da teži. Dok se to ne desi, pred svakom autorkom će i dalje stajati ne mali broj tabua sa kojima se suočava u svom pisanju, a koji su autoru muškarcu davno prestali da predstavljaju prepreku u stvaralaštvu. Mit o ženskom pismu može biti prevaziđen tek zajedničkim nastojanjem civilizovanog društva i umetničke zajednice kao njegovog integralnog dela.

3 Responses to Jadranka Milenković: Mit o ženskom pismu

  1. Stevan Šarčević каже:

    Ofkors… Mirjam i Danijela Stil su izraziti primeri ženskog pisma…

  2. Senka Vojinović каже:

    Veoma je prijatno iznenađenje što sam naišla na Vaš tekst. Kao i uvek, sadržajan, smislen, utemeljen. Reflektuje stav i integritet, i onog ko piše i onog o čemu piše. Nedostajala mi je ta „so“ Vašeg pisanja. Drago mi je da se opet srećemo.

  3. Milena Letić каже:

    Iznenađujuće kvalitetan tekst koji otkriva promišljanje jedne, u stanje savremene literature veoma upućene osobe, pružajući odgovor na pitanje šta i kako pisati da bi se zadovoljila sopstvena potreba za smislom i opravdao sam čin u eri beznađa koje preti da proguta pisca…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *